Aleksa Atanacković: Mladi lider koji menja svest o dijabetesu

Aleksa Atanacković je softverski inženjer iz Novog Sada, koji sa dijabetesom živi više od sedam godina. Poslednjih godinu i po dana je veoma aktivan kao mladi dijabetes lider. Nakon učešća na svom prvom kampu mladih lidera u Novoj Pazovi, postao je član Udruženja Diaverzum iz Novog Sada, gde kao aktivista vrši edukacije i seminare.

Osim angažmana u domaćim programima, gospodin Atanacković je predstavljao Srbiju na Evropskom kampu mladih lidera u Parmi, ali i imao prilike da poseti Evropski parlament u Briselu. Ove godine prvi put je deo volonterskog tima na kampu za decu sa dijabetesom uzrasta od deset do šesnaest godina. U razgovoru za Stetoskop.info portal gospodin Atanacković govori o svom putu aktivizma, razlici između domaćih i evropskih kampova, reakcijama zajednice na sadržaj koji kreira za društvene mreže, kao i o planovima koji uključuju i učešće na Evropskom prvenstvu u odbojci za osobe sa dijabetesom.

Vi ste danas mladi dijabetes lider i veoma ste aktivni u edukaciji, kako putem seminara tako i putem društvenih mreža. Kako je počeo Vaš angažman?

„Dijabetes imam već sedam i po godina. Pre godinu i po dana, sam bio na svom prvom kampu mladih lidera u dijabetesu, baš ovde u ovom hotelu, u Novoj Pazovi, tu cela priča oko mog angažovanja oko dijabetesa i aktivizma počinje. Nakon toga sam se priključio Diaverzumu, koji je tačno godinu dana na prethodnom istom kampu bio osnovan. Krenuli smo da, pravimo akcije, da planiramo šta ćemo dalje da radimo, na koj način ćemo da delujemo, u okviru zajednice, pre svega u okviru Novog Sada, pa i šire. Imali smo priliku da obiđemo dosta gradova u Srbiji, da držimo edukaciju u mom rodnom Paraćinu i to mi je jako drago što smo uspeli da ostvarimo”.

„Osim toga, počeo sam da kreiram i sadržaj za društvene mreže. Shvatio sam da taj tip sadržaja nemamo kod nas. Generalno u svetu ima, ljudi prave skečeve. Moja ideja je bila da kroz humor približim ljudima naš život, naše borbe, sa čim se suočavamo, šta je to, šta su to neke osnovne stvari sa kojima mi se srećemo svakodnevno, padanje šećera, skokovi šećera, zaboraviš da daš insulin, da izmeriš šećer, da poneseš čokoladice kad ideš negde da ti ne bi pao šećer”...

„Mnogi ljudi su se pronašli na osnovu toga i roditelji dece, i sama deca, i moji vršnjaci, tako da sam shvatio da je to njima jako koristan sadržaj na osnovu njihovih reakcija. Dosta mi ljudi pišu: mnogo nas raspoložiš, ćerka nam ima dijabetes, kad baš padnemo prija nam da vidimo tako nešto, da se malo podignemo, jer vidimo da nismo sami u ovoj borbi. Isto je i meni iskustvo bilo na kampu, taj momenat mi je bio bitan kad sam došao na kamp. Petnaest mladih ljudi svima padaju šećeri, svima skaču šećeri, svi hoće da grickaju nešto, i onda se povežeš ipak sa tim ljudima na dosta višem nivou”.

„Ove godine sam bio deo kampa mladih lidera takođe, ali kao neko ko je bio deo organizacionog tima  i evo, upravo sada, po prvi put sam deo volonterskog tima na kampu za decu od deset do šesnaest godina. Letos sam imao priliku i da na osnovu mog angažovanja u prethodnih godinu i po dana, Dijabetološki savez je to prepoznao i dao mi je preporuku i izabrao me, mene i još jednog drugara, takođe sa kampa, da budemo predstavnici naše zemlje na Evropskom kampu mladih lidera u Parmi. Letos smo bili u Parmi, predstavljali smo Srbiju, upoznao sam mlade ljude iz Evrope, koji su kao mi, aktivisti, koji se takođe na razne načine bave širenjem svesti o dijabetesu. Pre par nedelja imao sam priliku da odem i u Brisel, u posetu Evropskom parlamentu u Briselu, gde smo takođe sa predstavnicima, sa Evro-parlamentarcima pričali o našoj borbi i podelili sa njima naše priče. Ja sam neko ko je nakon Evropskog kampa, a i tokom kampa, pokazao da treba da budem tamo, bar su oni to prepoznali kod mene. Imao sam čast da budem izabran i doživim još jedno predivno iskustvo sa sjajnim ljudima koji prolaze kroz sve u životu što i ja”.

Koliko se evropski kampovi i međunarodni programi razlikuju u odnosu na one u Srbiji?

„Moram da priznam da uopšte ni po čemu naš kamp ne zaostaje za Evropskim kampom u smislu kvaliteta predavanja, u smislu sadržaja, aktivnosti, angažovanja. Stvarno, naš kamp, po mom utisku, daje ti neku mnogo veću širinu, jer je dosta raznovrsniji. Na evropskom nivou fokusiraju se na neko šire delovanje, što je normalno, jer delujemo svi u svojoj zajednici, menjamo neke stvari, ali hajde da vidimo šta možemo globalno da radimo. I to je, naravno, po meni, ispravno, zašto ne bismo za neke stvari, postavili standarde, da to bude i kod nas standard, za nešto što se u Evropi podrazumeva . Na primer da svako ima senzor, da se niko ne naziva šećerašem i dijabetičarem. To je možda više pogled tamo, a ovde, prvo imamo susret sa ozbiljnim stručnjacima iz raznih sfera, raznih specializacija medicine - oftalmolog, kardiolog, nefrolog, endokrinolog, gde mnogo dobijemo širu sliku o dijabetesu, o uticaju dijabetesa na druge organe. Tako da, to je prvo meni bilo jako korisno i nekim drugim ljudima. Ja kad čujem da neko kaže da ima dvadeset pet godina dijabetes i kaže da tek sada shvata koliko je toga radio pogrešno, ja onda shvatim koliko je ovakva edukacija korisna. Pored toga, tu su radionice sa nekim ljudima koji su iz medija, sa ljudima koji su aktivisti, koji imaju svoja udruženja”.

„Ja sam, posle kampa, bio jako motivisan da pričam o tome, da edukujem druge ljude, jer ja sam imao utisak, kao, to je moja super moć, ja sam drugačiji po nečemu i želim da delim svoje iskustvo i da snimam neki sadržaj o tome. Da tu neku svoju inspiraciju i to što volim glumu usmerim u pravcu aktivizma”.

Da li je Vaš utisak da se menja svest kod ljudi, kada je u pitanju dijabetes?

„Da, da, naravno. Menja se svest, ne može preko noći, naravno. Opet idealno bi bilo da tu bude sistemska promena. Ja uvek volim da napravim paralelu, kao što je prva pomoć kod polaganja vozačkog ispita, da, naprimer, bude i taj neki moment da znamo kako da pomognemo osobi sa dijabetesom, ako je sutra, nađemo, ne daj Bože, na ulici bez svesti. Da to bude neki standard, idealno bi bilo. Ali pošto ne možemo da menjamo svest svih ljudi u celoj zemlji, hajde da krenemo opet iz „našeg sela”, od mog Udruženja i uz podršku Dijabetološkog saveza, da mi održimo prezentaciju u dve, tri škole, da krenemo od toga. Tako da, ide na bolje i na društvenim mrežama, sve više ljudi radi na tome. Ja uvek razmišljam da je potrebna podrška, ja ću na ovaj način širiti svest, drugi neki neka izbacuju neke druge sadržaje, slike i tekstove, neka bude svakakvog sadržaja. Potrebno je da zainteresujemo ljude, mi sami smo svesni, dok te neki sadržaj ne okruži i nešto ne izađe pet, šest puta, nećeš da se zainteresuješ”.

Kakvi su Vaši planovi u budućnosti kao mladog dijabetes lidera?

„U suštini sve oko organizacije kampa, učesovanja na kampovima, podrška što se tiče organizacionog tima Dijabetološkog saveza Srbije, to mi je uvek u fokusu i to se podrazumeva. Voleo bih da to radim, sviđa mi se jako da budem sa ljudima koji prolaze ono što ja prolazim, pogotovo sa decom. Tek smo dva dana ovde ali mi je jako zanimljivo i privlačno da radim i sa njima. U njima vidimo potencijal da jednog dana oni postanu mladi lideri i naslede nas u ulogama koje trenutno imamo”.

„U tom smeru na evropskom nivou nadam se da ću i dalje da imam aktivnosti, i dalje tu postoje neki projekti gde učestvujem, videćemo šta će biti dalje. Imam još jednu ideju, do kraja jula će se organizovati Evropsko prvenstvo u odbojci za osobe sa dijabetesom, pa sam u tom smislu fokusiran na to da organizujem sponzore za taj put, da napravim ekipu, pošto mora minimum na primer da budu dve devojke i naravno svi iz tima moraju da imaju dijabetes. Cilj je da se dopre do ljudi koji se bave sportom. Prvenstvo se održava u Slovačkoj ove godine u Bratislavi, a suština je, ne da osvojimo prvenstvo, naravno i to, ali prvenstveno da se družimo, da upoznamo druge ljude, da razmenimo iskustva i ljudi koji možda nisu imali prilike da učestvuju na kampu, na evropskom kampu, da osete kakva je to atmosfera i povezivanje”.

Prvi put ste volonter na kampu za decu sa dijabetesom. Podelite sa nama dosadašnje utiske.

„Dakle, prvi put sam na dečjem kampu, iskreno ja ne znam kakve su bile kao prethodne generacije, ne znam kakve će biti buduće, ali deluju stvarno jako i vaspitano i zainteresovano. Imali smo sinoć kviz, a posle analizu kviza. Kviz je bio interaktivan na Kahoot-u su radili, svi su imali da vide uživo rezultate, ko je odgovorio tačno. Privuklo im je pažnju, bili su pažljivi, čak smo posle analizirali odgovore. Doktor je prolazio kroz neka pitanja i stvarno su učestvovali. Aktivni su, imali su pitanja i baš sam se iznenadio”.

Poruka čitaocima

„Moja poruka ljudima je da se priključuju udruženjima ili udruženju, ako imaju u svojoj sredini, ako nemaju u svojoj sredini, neka kontaktiraju bilo koje drugo druženje čiji rad im deluje ispravno, za koje misle da radi na pravi način, ima ih dosta u Srbiji. Možda ih to motiviše, kao što smo mi bili motivisani da osnujemo udruženje u našem gradu, da delujemo. To nije ništa toliko kompleksno, najbitnija je motivacija, da se okruže sa dobrim ljudima. Mislim da je to velika i ozbiljno pozitivna stvar kod dijabetesa, zato što ti daje priliku da upoznaš mnogo ljudi i da proputuješ na kraju krajeva. Nikad ne znaš ko može da ti zatreba, mi smo tu uvek jedni za druge. Ja sad, ne mogu da zamislim svoj život bez tih ljudi. To je kao kad bi me neko pitao da biram da živim bez dijabetesa ali bez tih ljudi, ili život sa dijabetesom ali sa njima. Ja bih uvek njih ostavio u svom životu”.

*Korišćene fotografije su iz lične arhive Alekse Atanackovića