Majka autističnog dečaka o vršnjačkom nasilju


Istraživanja pokazuju da je vršnjačko nasilje sve učestalije, a javnost je svaki put zaprepasti snimcima koji dospeju u javnost. Kako se to postaje nasilnik a kako žrtva? Svako pojedinačno mora da razmisli o svom ponašanju, a sistem koji će prepoznati i pružiti pomoć žrtvama nasilja, sudeći prema dosadašnjim rezultatima, mora da se popravi.

Razgovarali smo sa Mašom, majkom osmogodišnjeg dečaka sa posebnim oblikom autizma, Aspergerovim sindromom. Zašto Maša sledeće školske godine želi da prebaci Stefana u novu školu? Ovo je životna priča majke deteta sa autizmom, koja je odlučila da javno progovori.

FOTO. Ilustracija / Pixabay

Deca sa Aspergerovim sindromom ne dobijaju dijagnozu lako, posebno ako su simptomi blaže izraženi. Šta je to u ponašanju deteta, što Vas je navelo da se obratite lekaru za mišljenje? Koji su dalji koraci posle saznanja o Stefanovoj bolesti?

Neka deca sa AS sindromom dobiju dijagnozu, a neka ne. Moje dete je nije napismeno dobilo. Privatni lekar je između redova rekao da moj sin Stefan ima neki oblik AS sindroma, posle pregleda neuropsihijatra, psihologa i drugih stručnjaka. To se primeti po Stefanovom rezonovanju stvari, socijalnom ponašanju, nevoljnim pokretima (koji spadaju u pokazatelje AS sindroma i visokofunkcionalnog autizma).

Lečenje AS sindroma ne postoji. Stefan odlazi kod doktorke koja radi sa decom sa sličnim problemima, na socijalne radionice gde svi sede kružno i međusobno razgovaraju. Takođe sam svom detetu uvela homeopatsko lečenje, u nadi da će mu to pomoći.

Napredak je svakako vidljiv. Što se konkretno tiče radionica na koje ide, on se odlično snalazi i komunicira sa decom koja imaju slične probleme, koja su veoma brižna i pažljiva prema Stefanu.

Ključna karakteristika AS sindroma je problem u socijalnoj interakciji. Vaš sin se već nekoliko godina nalazi u školskoj klupi. Kako biste opisali njegovo snalaženje u školi, gde su ove veštine neophodne? Koliko učitelji i drugi đaci imaju razumevanja za Stefana?

Ključni problem kod AS sindroma su socijalni odnosi i komunikacija sa drugom decom. Stefan isključivo želi da priča o temama koje njega interesuju, a to su teme koje uglavnom ne zanimaju njegove vršnjake. Takođe, ista pitanja ponavlja više puta u toku dana, što odbija drugu decu u školi, jer im je kako kažu - dosadan.

Nažalost, nismo naišli ni na kakvo razumevanje. On je često sam na odmoru, deca ga odbacuju i vrlo su surova prema njemu. Kao pojedinac, Stefan u školi funkcioniše solidno. On je odličan đak, i obrazuje se prema normalnom programu kao i ostala deca.

Stefan je nadaren za engleski jezik, likovnu umetnost i voli muziku. Pentranje, penjački klub, je nešto što on jako voli, trčanje isto jer je vrlo brz. Samostalno ide u prodavnicu, pakuje knjige za školu, ponekad ostaje sam kod kuće. Oblačenje mu ide, ali, treba mu malo vremena dok obuje čarapice. Savladaćemo i to!

Milion puta sam ponovila, nije problem autizam već diskriminacija.

Mom Stefanu pričam da ćemo otići iz ove zemlje, da bih mu dala nadu. Da ćemo otići u neku bolju zemlju gde će biti prihvaćen, i gde to što leprša rukama nije bauk kao u Srbiji.

Društvena stigmatizacija je veoma izražena kod dece sa autizmom. Kažete da Stefana okolina i vršnjaci odbacuju. Kakvi su to komentari i koliko ga oni pogađaju?

Vršnjaci ga odbacuju, govore da je lud i glup, ne dozvoljavaju mu da učestvuje u grupnim igrama i izbegavaju ga. On koliko je željan igre i druženja, kada god im priđe dobije otpor, udarac i ružnu reč. U tome i jeste problem, koliko god napredovao u socijalnim radionicama, vraća se u školu gde su deca brutalno surova.

Komentari koje deca dobacuju utiču više na mene, nego na Stefana. Ali, nažalost, i on ih razume i pamti. Dešava se da više puta u toku dana ponovi šta mu je neki dečak rekao, i ja onda znam da ga je zabolelo. Odlučila sam da ga, kad završi ovaj razred, prebacim u drugu školu. Pitanje je samo u koju školu da ga prebacim, a da se vršnjačko nasilje i diskriminacija ne ponove.

Deca sa AS sindromom su jako usamljena, nemaju drugare koji će im dolaziti posle škole. Sreća je, ako imaju nekog drugara iz ulice, koji nije povezan sa školom.

Pomenuli ste nasilje koje je Vaš sin pretrpeo, na šta konkretno mislite? 

Moje dete je trpelo fizičko nasilje još od prvog razreda, na samom početku školovanja. Fizički je slabiji i nije umeo da se odbrani od nasilnih dečaka iz razreda. Odlazila sam u školu svaki drugi dan, jer je dolazio kući uplakan. Udarali su ga pesnicama u stomak, noge… U drugom razredu, dečak mu je skinuo donji veš pred drugim đacima i ismevao ga. Moje dete to nije prijavljivalo, već se to saznalo zahvaljujući drugoj, da kažem dobroj deci.

Ni tada nisam naišla na podršku škole, pogotovu učiteljice. Govorili su mi da nije sve baš tako, kako Stefan ima bujnu maštu, kako je veoma inteligentan i provocira decu da ga udaraju. Obećala sam sebi da neću dozvoliti da moje dete neko maltretira zato što je drugačiji.

Jednom prilikom sam snimila telefonom šta se dešavalo posle časa fizičkog i to odnela direktoru škole i pedagogu. Kako je učiteljica ušla u školu, dečak je počeo da kinji Stefana. Posle dve godine maltretiranja, nasilnik je prebačen u drugi razred. Nažalost, Stefan ga i dalje viđa na odmorima, i još ga se plaši.

Zbog čega ste odlučili da o dijagnozi vašeg sina ne upozorite odgovorna lica u školi? Šta biste poručili drugim roditeljima koji imaju decu sa AS sindromom? 

Učiteljicu nisam upozorila da Stefan ima karakteristike AS sindroma iz razloga što on to nema napismeno. Iskreno, kao majka verujem da će on napredovati, jer osim socijalnog dela i nevoljnih pokreta kada je srećan i uzbuđen, ostale stvari su potpuno normalne, kao i kod drugih ljudi. Neka deca sa dijagnozom AS sindroma nemaju empatiju, on je ima i veoma je emotivan, da ne kažem, emotivno preosetljiv.

Roditeljima bih poručila da manje plaču i pitaju se, zašto se to baš mom detetu desilo. Da budu što više nasmejani, jer ste svom detetu jedini prijatelj i podrška. Grlite dete što više, podižite mu samopouzdanje. Dobro je da dete sa AS sindormom stalno ima neke zadatke i obaveze, jer tako ima manje vremena za nevoljne pokrete.

Volite svoje dete, borite se za njegov srećan život, da bude prihvaćeno takvo kakvo je.

Za Stetoskop.info Miloš Đošić

NAPOMENA* U najboljem interesu deteta, redakcija Stetoskopa je sa majkom odlučila da sakrije njihov identitet. Imena korišćena u tekstu (Maša, Stefan), nemaju nikakve veze sa stvarnim likovima, kao ni ilustracija koja prati tekst.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Majka deteta sa autizmom 25.10.2019

    Neka deca sa AS sindromom nemaju empatiju?! Ne mogu da verujem da jedna majka plasira ovakve poluistine. Kakve nevoljne radnje? Tikovi se leče. Autistična deca nemaju nevoljne radnje nego stereotipne radnje koje ih smiruju i čine srećnim. Žao mi je deteta. Deca sa Aspergerom često završe u specijalnim školama zbog svega navedenog u tekstu. Samo sa u tim specijalnim oni ne postanu ,,nasilnici,, nad manje sposobnom decom.


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde