Insulinska pumpa ne može da zameni čoveka


U svetu, broj obolelih od dijabetesa je u porastu, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 420 miliona ljudi boluje od dijabetesa. O tome kakva je dostupnost medicinskog uređaja za kontinuirano ubrizgavanje insulina - Insulinske pumpe, kako se pripremiti na život sa dijabetesom i na šta obratiti pažnju kada je reč o ishrani, razgovaramo sa endokrinološkinjom, prof. dr Teodorom Beljić Živković.

Ko u našoj zemlji može da dobije insulinsku pumpu?

Prof. dr Teodora Beljić Živković: Trudimo se da svaka osoba koja ima tip 1 šećernu bolest i planira trudnoću dobije pumpu, a znamo da uvek ne dobije. Takođe, svaka osoba koja ima komplikacije, koje ne možemo rešiti standardnom insulinskom terapijom, tebalo bi da dobije pumpu. Ko ima jaku progresiju komplikacija na bubrezima ili na očima, trebalo bi da dobije pumpu koja bi smanjila varijacije šećera od hipo ka hiper (to radi insulinska pumpa).

Insulinske pumpe su standard, ali, potrošni materijal puno košta i zbog toga se uvek vaga ko može da ih dobije. U Sloveniji, kako se otkrije bolest kod malog deteta, tako se dobije insulinska pumpa. Tako i naša pedijatrija dobija za određene ljude. Ako se neko ko ima insulinsku pumpu nije dobro adaptirao na nju, pa ne pokazuje dobru kontrolu dijabetesa sa insulinskom pumpom, takvoj osobi bi trebalo uzeti insulinsku pumpu i preusmeriti je na nekog drugog kome je možda potrebnija. Insulinska pumpa nije dovoljno pametna da završi sav posao umesto čoveka. Čovek i dalje mora da koristi svoj mozak, da ima svoju računicu koliko će insulina uzeti za svaki obrok.

Šta je ono što samo jednom, ili prvom posetom lekaru, osobe koje su dobile dijabetes mogu da saznaju?

Prof. dr Teodora Beljić Živković: Tip 1 dijabetes je teža škola vezana za ishranu. Mora da se zna koliko jedna jedinica insulina pokriva šećernih jedinica i ta matematika mora da se poznaje. Takođe, mora da se zna koje namirnice brže podižu nivo šećera u krvi, a koje sporije, i to je vezano za glikemijski indeks. Važan je i indeks sitosti koji govori o tome sa kojim namirnicama ćete biti siti, a sa kojima gladniji. Za tip 1 potrebno je i merenje gramaže i merenje šećera u krvi posle unošenja namirnice kako bi čovek sebe upoznao, jer svako reaguje različito.

Potrebno je od jedne do tri godine da, kao dijabetičar, shvatite koliki će vam biti šećer kada pojedete hamburger, u zavisnosti od toga da li ste prethodno izašli iz škole ili sa iz teretane, ili ćete pojesti pa ići u bioskop, ili uz taj hamburger pijete i pivo. Ako se ta matematika ne savlada (a to je ozbiljna matematika jer mora da se piše), ne možete se setiti svega i onda ćete upadati u hiper ili hipo epizode.

Za tip dva (više od 90 odsto obolelih), obolele ne plašimo sa tako strogom matematikom. Obično im kažemo da sve što jedetejedu verovtno treba prepoloviti i napraviti drugačiji raspored, a tu postoji dosta neslaganja. Čućete priču od nekih lekara ili nutricionista, kažu da su obavezna tri obroka i dve užine, ja imam drugačije mišljenje. Smatram da danas sa ovako malom fizičkom aktivnošću, za nekoga su i tri obroka velika, dok za osobu koja ima 65 godina tri glavna obroka su puno. Treba se svesti na dva, obrok u 10 i u 17 časova i onda terapiju prilagoditi prema tome.

Osobu koja radi uvek pitamo kada je doručak, da li postoji obrok organizovan na poslu ili hranu nose od kuće i kada uveče jedu? Ove informacije su bitne da bi se napravio pravilan raspored ishrane. Oni isto moraju da znaju ugljenohidrantnu jedinicu, kalorije i glikemijski indeks. Sve to može da se sazna ili preko interneta ili iz retkih knjiga.

Kada pitaju; Kako da to znam?, teško je dati odgovor, jer na našim namirnicama obično pišu kalorije (ugljeni hidrati na 100g), ali ne piše glikemijski indeks. Na primer, u Australiji piše i glikemijski indeks, i onda oni znaju da će im za hipo biti odlična ta čokoladica a neće mi biti nešto drugo (ili ako pojedem toliko grisina rešiće mi pad šećera nivoa 3 ali neće rešiti pad šećera nivoa 2,5) Glikemijski indeks pomaže u razumevanju koliko brzo će da se digne nivo šećera u krvi.

Jako je teško računati kalorije kada ih nema na proizvodima, a opet, na mnogim proizvodima postoje, a ljudi ne obraćaju pažnju. Zato su potrebni nutricionisti i dijetetičari koji bi trebalo da rade punom parom u oformljenim savetovalištima za šećernu bolest.

Da li postoji mogućnost da se uvede ili savetuje prevencija kada je ishrana u pitanju?

Prof. dr Teodora Beljić Živković: Kada je u pitanju ishrana, ja sam protiv zabrana i zalažem se za meru u količini. Svakom svom pacijentu kažem, ako planira da ide na večeru, na slavu, ili neki provod, može sve da stavi u tanjir, ali po malo. U tom slučaju, predhodni obrok treba da bude manji (ako ga ima kod kuće) i da naravno poveća insulin.

Problem kod naših ljudi (naručito kod onih koji pređu na insulin i shvate da im je šećer jako dobar) je što misle da mogu da jedu, probaju i vide jako dobar, pa čak i ne povećani šećer. Oni šećer mere samo ujutru, ne tokom dana, i shvate da je glikozirilani hemoglobin viši. Onda ih mi prevedemo na dve, tri, četri doze insulina. U početku se mere, i shvataju da im je šećer odličan. Onda dobijaju na telesnoj težini pa jedinice insulina nisu dovoljne, sada je potrebno više insulina, pa se opet dobije na telesnoj težini.

Glavna stvar je da čovek mora imati meru u svemu što radi. Zabranjena su gazirana pića, kupovni sokovi, konditorski proizvodi, keks, čips. To je nešto potpuno nepotrebno zdravom čoveku, a naročito osobi koja boluje od dijabetesa. Domaći, pravljeni sokovi koji se razblažuju sa vodom, oni mogu da se piju. Sve ostalo, koliko mesa, hleba, krompira, voća i drugo; čovek u svemu mora imati meru. Ni za zdravu osobu nije normalno da pojede kilogram grožđa, normalna porcija može da vam stane u šaku. Koliko možete da stavite u šaku za svoj obrok toliko pojedite, i to su neke mere koje bi trebalo poštovati.

Za Stetoskop.info Miloš Đošić


Podeli tekst:
Izvor: Emisija Vodič kroz dijabetes

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde