Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Postovana gdjo Radovanovic, Svakako da je vase pitanje u domenu razvojne psihijatrije i psihologije. Cak problem koji ste opisali spada u oblast tzv. Bolbijeve teorije privrzenosti (mozete na internetu potraziti nesto vise o tome pod "Attachment theory")). Zakljuci proizasli iz ove teorije potkrepljeni su ozbiljnim naucnim dokazima zbog cega se smatra mozda najvaznijom u razumevanju (socio)emocionalnog razvoja deteta i znacaja emocionalne povezanosti sa drugom osobom. Obzirom da ljudska beba spada u tzv. alticijelnu vrstu, dakle potpuno je bespomocna i nesposobna da se sama stara o sebi, ta zavisna pozicija prirodno stvara uslove da od prvog dana razvija zavisnost od drugih ljudi, pogotovo majke, ali i svih koji su u bliskom prostornom, vremenskom i simbolickom odnosu sa njom. Teorija se bavi normalnom, uslovno normalnom i patoloskom privrzenoscu. Najveci broj dece pokazuje normalnu tzv. sigurnu privrzenost. Dakle, deca traze bliskost sa majkom, koja im je sigunosna baza i izrazavaju protest na odvajanje uz brzo primirivanje. Medjutim, takva deca i rado istrazuju i odvajaju se od majke, povremeno joj se vracajuci i posmatrajuci njene reakcije pri pojavi novih i za dete nepoznatih ljudi i pojava. Nakon sjedinjavanja sa majkom, dete se ponovo odvaja. Ovaj balans izmedju orijentisanosti ka majci (privrzenost) i od majke (istrazivanje) predstavlja osnovu za sticanje mentalne predstave o vlastitoj vrednosti i verovanju drugim ljudima da su spremni i sposobni da pruze negu i zastitu. Ukoliko se balans pomeri u jednu od strana, stvara se preterana orijentisanost ka majci i inhibiranost u odnosu na istrazivanje okoline i nepoverenje u postupanje drugih ljudi. I obrnuto, ukoliko je bilo znacajno loseg postupanja prema detetu bez bliskosti i emocionalne vezanosti, stvara se nepoverenje u ponasanje i majke i ostalih. U prvom slucaju deca razvijaju anksiozne reakcije, u drugom poremecaj ponasanja i ozbiljne poremecaje kontrole emocionalnih reakcija. U oba slucaja postoji visoka osetljivost, povredljivost i nesigurnost u sebe i druge. Kakve sve ovo veze ima sa vama? Vase mladje dete nalazi se u periodu kada je strah od nepoznatih i odvajanja od majke jos uvek naglaseniji od potrebe za istrazivanjem. I tako ce biti do dve godine (najcesce), kada druga potreba dobija na snazi. Tragovi bespomocnosti jos uvek su najcesce prisutni jer dete sa 15 mes. jedva da moze da izgovori i najprostiju recenicu. Izrazavanje emocija je najcesce kroz ono sto dete moze: plac i motornu kontrolu roditelja stiskom i grljenjem. Objasnjavanje detetu da tako mora i da mama mora da radi nije potrebno. Na tom uzrastu deca ne uce misaonim putem, vec akcijom. Dakle manje price, vise primera. Predlazem kratku pauzu od daljeg odlaska u vrtic iz dva razloga koja moraju biti ispunjena pre nego se roditelj odluci na ovako krupan korak. Verujem da ni vama posle svakog minuta provedenog sa devojcicama nije lagodno da se naglo odovojite od njih. Za to je potrebna hrabrost. Prvi razlog je, dakle, da vi prvo donesete tu odluku. Ukoliko vi pokazujete detetu neodlucnost, nesigurnost i nestrpljvost u svojim postupcima, tesko da se moze ocekivati da ce ono pokazati vise od vas. Dakle, pomozite vasem detetu da stekne dozivljaj da to sto cinite jeste dobro za nju (njih). Drugi razlog je pronalazenje MOTIVATORA za detetovo novo ponasanje. Kupovina neke carobne lutke koja "isteruje strah" moze biti od pomoci pre polaska u vrtic, a koju moze poneti tamo. Predstaviti vrtic kao mesto decje zabave, carolija i ludorija, obicno je efektno za malu decu. Svako ispoljavanje hrabrosti i smirenosti potkrepiti pohvalom i sitnim nagradama. I strpljenje molim. Po sat vremena za tri dana za vasu devojcicu je malo vremena za adaptaciju i donosenje zakljucaka. Bez obzira na veliko iskustvo vaspitacica i njihovo neosporno vaspitno umece, svako dete, kao i svaki covek je jedinstveni eksperiment prirode. Da bi vasa devojcica prihvatila boravak mozda joj je potrebno malo vise vremena i vaseg pozitivnog kontakta sa vaspitacicom. Ali kada polazite, rastanak treba apsolutno skratiti. Ne iskradati se. Samo autisticna deca ne primecuju da su im roditelji odsutni. Dakle, priprema ne podrazumeva pricanje, vec motivisanje deteta i odlucnost (ali ne i rigidnost) roditelja. Ne postoji "najgore vreme" vec samo laksa ili teza adaptacija. Cesto, nije dovoljno jasno kome je teze, majci ili detetu. Ali se zna ko je odrastao, a ko dete i ko donosi vazne odluke. Puno pozdrava i javite kako napreduje ucvrscivanje sigurne privrzenosti.

Postovana dvadesetjednogodisnjakinjo. Kako ste mi vi opisali, ne radi se o poremecaju ishrane, vec o problemima odnosa dve odrasle sobe, od kojih jedna izgleda nije dovoljno shvacena odraslom (otuda valjada i naslov - nerazumevanje). Obzirom da je tek pocelo da vam smeta ponasanje "kontrolisuce" mame, pitam se koliko je potrebno jos vremena pa da joj saopstite da ste vi odrasla osoba (kojoj je drzava dala pravo da glasa za predsednika, da vozi auto, pravo da odlucuje o sudbini drzave i odgovara o svojim postupcima) i da samim tim da mozete samostalno odlucivati i o svojoj ishrani? Ukoliko zelite da vas neko posmatrala kao odraslu, potrebno je da se tako i ponasate. Za to je potrebno puno hrabrosti, odlucnosti i podrske. Obzirom da ste se javili trazeci pomoc dokazali ste da prva dva preduslova posedujete. Strah da ce se nesto poremetiti i vasim porodicnim odnosima je razumljiv, ali nepotreban. Iz iskustva znam da je u porodicima u kojima je centralna tema ishrana "deteta", obicno je zaobidjeno mnogo drugih "zataskanih" tema koje cekaju da dodju na red za resavanje, ali njihove "idealne" odnose jedino remeti "slab apetit deteta". Svojim stavom, pomocicete i svojoj porodici da se suoci sa stvarnim problemima, umesto sa vasom ishranom. Ukoliko smatrate da je vas odnos sa mamom (i tatom) nedostupan korekciji, zatrazite pomoc od porodicnog savetnika koji ce pomoci u ojacavanju individualnosti, ne samo vama, vec i drugim zabrinutim clanovima porodice. Pozdrav :))

Vec je bilo jedno pismo i pitanje slicno vasem. Mislim da se radi i o slicnom uzrastu deteta. Da ne bih ponavljao, preporucujem da ga potrazite i procitate pre svega. Obzirom da ste napisali da decak krene da udari i vas (mnozina), a da ste vi (jednina) ocajni, pitam se kako se ta razlika odrazava na postupanje prema detetu i ko ovome dvoipogodisnjaku daje moc za takvim ponasanjem. Drugim recima, cini mi se da je vazno odrediti ko u vasim odnosima ima ulogu odraslog, a ko deteta. Bio bih zadovoljan da se to nije pomesalo. Trece, ukoliko se neko ponasanje ucvrscuje, pravilo je da se tom ponasanju poklanja mnogo paznje. Ako se nekom ponasanju poklanja mnogo paznje, ono ce se nastaviti. Ignorisite svaki vid nepozeljnog ponasanja, a nestedite pohvale kada dete cini nesto pozitivno. Ukoliko nesto ne dozvoljavate, neka na tome i ostane. Ne zabranjujte ono sto niste u stanju da uskratite. Kada je u pitanju udaranje, iz prakse znam da deca koja to cine to moraju nauciti negde. Ukoliko ga vi povremeno tucete da biste ga umirili, a to se najcesce desava u trnucima roditeljske iscrpljenosti, ocaja i bespomocnosti, to mora prestati. Na ovome sajtu ce se upravo pojaviti tekst o kaznjavanju dece i dilemama da li je to korisno ili ne. Moj odgovor j NE. Postoje mnogo korisnije i humanije metode. Na kraju, istina je da se radi o fazi. Dobro je znati i da ce trajanje biti onoliko dugo koliko se ponasanje iz faze ignorise ili potkrepljuje. Da bi se skratila, roditelji trebaju promeniti negativnu sliku o sebi i svome detetu, stalnim vezbanjem pozitivnog i zabavnog ponasanja. Za one koji ne vide razloga za takvim ponasanjem predlazem jednu indijsku poslovicu: "pretvaraj se dok ti jednom stvarno ne uspe."

Kada je u pitanju vase dete, ja bih mu svakako dao sansu da bez medicinske pomoci savlada dvojezicnu barijeru, jer javljanje psihijatru, pokazala su istazivanja, smanjuje rizik da se ne dobije psihijatrijska dijagnoza. To je pokazao Rozantalov ali i drugi eksperimenti. Njegov dosadasnji razvoj po vasem opisu, spada u sire fizioloske razvojne okvire, pogotovo sto se posmatra ne samo izgovor reci vec ceo jezicki sistem. Kod bilingvalnog ucenja jezika ocekuje se nesto sporije vokabularno napredovanje deteta za razliku od monolingvalnog. Takodje, napredovanje u savladavanju oba jezika je neujednaceno. Nacin na koji vase dete uci oba jezka naziva se simultanim bilingvizmom (oba jezika u isto vreme pre trece godine), gde je mesanje reci ili delova reci ocekivano i desavace se do punih cetiri godine kada se ocekuje razdvajanje na dva odvojena jezika. Ukoliko razvoj ekspresivnog govora (pricanja) bude bitno zaostajao za drugim razvojnim sposobnostima (ne usvajanje novih reci, faze bez govora, > teskoce u ponavljanju reci itd.) predlazem da dete ukljucite u logopedski stimulativni tretman. Vasa pomoc moze biti u omogucavanju detetu da u kontaktu sa vama dobija cistu formu jednog (srpskog, maternjeg) jezika, a u kontaktu sa okolinom cistu formu drugog (sekundarnog) jezika. Tako se i mozgu olaksava da pravi selekciju u formiranju i mapiranju odgovarajucih regija koje se nece mesati. ali ce biti u bliskom dodiru, a govornom aparatu omogucava brzi odabir i koriscenje odgovarajucih reci. Bilingvizam predstavlja povremeno razlog za zabrinutost roditelja, ali poremecaji koji se javljaju u razvoju govora isti su i kod monolingvalne, kao i kod bilingvalne dece i ne zavise bitnood broja jezika koje dete uci

Postovana neispavana majko. Imati bebu nije nimalo jednostavan fizicki i umni posao. Za zenu to predstavlja i potpuno napustanje prvog (bezbriznog) i drugog (trudnickog) stanja i prelazak u trece ("agregatno") stanje ispunjeno protivurecnim osecanjima, dilemama, konfliktima, ali i emocionalnom ispunjenoscu zadovoljstvom kakvu samo roditelji mogu razumeti. Oblast spavanja odojceta, u nauci, za sada, predstavlja oblast nagadjanja vise nego znanja, neujednacene literature (vise esejisticke nego empirijske) i zato cu ovom pitanju posvetiti vise prostora. Ova oblast ujedno predstavlja aktivno polje sukoba dveju psihijatrijskih skola: psihoanaliticke i bihejvioralne, sto se odrazava kroz razlicite pristupe i savete o higijeni spavanja odojceta. Iako obrazci spavanja predstavljaju vise odraz temperamenta deteta nego nacina roditeljstva, budjenje po desetak puta tokom noci spada u domen poremecaja spavanja i bebe i mame. Deprivacija spavanja bebe utice na spavanje mame i obrnuto, a deprivacija spavanja mame utice na partnerski odnos mame i tate. Poremecaj spavanja onda postaje porodicni problem. Ukoliko je kod vase bebe poremecaj odrzavanja sna, cesto budjenje, otezano smirivanje i prelazak iz budnosti u lak san jedini manifestni problem (bez povecane dnevne razdrazljivosti, poremecaja odnosa u dijadi majka-beba, motornih poremecaja, bilo kojeg regulatornog poremecaja), poremecaj spavanja odojceta je sasvim pouzdan. Budjenje na svakih 20-30 min. u drugoj polovini noci ima objasnjenje u skracenju ukupnog trajanja faze plitkog i dubokog spavanja koje se kod odojceta inace krace negokod odraslih a faze plitkog spavanja dva puta vulnerabilnije nego kod odrslih. Otuda i cesce ilakse budjenje. Kratkotrajna budjenja su dakle normalna i ocekivana pojava, nakon kojih se beba samostalno uspavljuje. Zabrinjava to sto se vasa beba cesto budi i ostaje budna nakon toga. Posebno moze biti zabrinjavajuce to sto po budjenju vasa beba postaje motorno aktivna ("ide negde"). Iako mame cuju i najmanji sum koji beba proizvodi, ipak mislim da je bezbednije da spava u ogradjenom krevecu. Osim generalno povisene budnosti bebe, razlozi za cestim budjenjem mogu biti i zajednicko spavanje mame i bebe, pri cemu uplasena mama budi bebu cestim proverama. Drugi razlozi mogu biti u vezi sa rastom zuba, sto mozete prevenirati utrljavanjem lokalnih anestetika, zatim zapusen nos, zedj, temperaturne razlike, pa i hrkanje mame. Predlazem da bebi, ako je to moguce, omogucite da spava odvojeno od vas u svom kreveticu. Bebe imaju potrebu za toplotom majke i komunikacijom sa njom, ali pre svega, beba ima potrebu za spavanjem kada je vreme za spavanje. Uspavljivanje sisanjem nakon budjenja treba prekinuti. To bebi daje osecanje sigurnost, toplote, hranu (mada sa 11 mes. retko ima potrebu za pravim podojem), ali je ometa u razvoju i ucenju samoumirivanja. Budjenje i nocni podoji su do cetvrtog meseca imali biolosku vaznost za bebu, ali sa 11 meseci to predstavlja ponasanje koje se odvojilo od svog uzroka i predstavlja naviku koju odrzava majka, najcesce iz sopstvenih uverenja i strahova. Od sestog meseca dete ima bolju termoregulaciju i uveliko uzima drugu (cvrscu) hranu, tako da se potreba nocnog dojenja smanjuje na najvise jedno budjenje radi dojenja. Posle sestog meseca (najkasnije do devetog) nocno dojenje je nepotrebno jer se ocekuje da dete nocu spava a ne da vari hranu (70% dece u uzrastu od 9 meseci spava najmanje 5h u kontinuitetu bez budjenja). Medjutim, razumljivo je i zasto majke ne prekidaju sa nocnim dojenjem. Bebin plac je neverovatno snazna draz (po inezitetu plac moze dostici buku nteziteta pneumatske busilice za razbijanje betona), i u mozgu majke predstavlja signal za lucenje mleka. Uz sadejstvo materinskog instikta, strahova za zdravlje bebe i prirodne potrebe mame za snom nastaje snazna pokretacka snaga za automatizovano nudjenje dojke pri prvom placu bebe tokom spavanja. Medjutim, ukoliko se u preteranom i prezasticujucem roditeljskom ponasanju ucvrste obrasci ponasanja deteta koji bi trebali da isceznu na mladjem uzrastu, nastaje problem koji ometa detetov razvoj. Poremecaji spavanja izmedju prve i druge godine zivota bivaju udruzeni sa losim apetitom i zaostajanjem u rastu, razdrazljivoscu tokom dana, problemima u socijalizaciji i usvajanju razvojnih vestina. Priznajem, dodatnu zabunu unose i medicinski pamfleti koji promovisu fizicko zdravlje deteta dojenjem do dve godine. Problem sa takvim savetima je sto su uvek generalni i ne postuju individualni razvoj vec su skoncentrisani na jednu ili dve varijable npr. imunoloski status deteta i enzimska podrska, a zanemaruju sve ostalo, pogotovo emocionalni i umni razvoj, pa i cinjenicu da mleko tada nema ni pribliznu hranljivu vrednost potrebnu detetu, a da su komunikativne sposobnosti deteta daleko naprednije, tako da ono sa majkom ostvaruje mnogo slozeniji emocionalni odnos od onoga koji se desava tokom dojenja. Dakle, sta onda ciniti kada se dete probudi? Dve su mogucnosti. Kada ih procitate, pre svega zapisite spisak koraka koji cete preduzeti, kako se nebiste uspanicili na bebin plac, koji ce se i pojacati na promenu dosadasnjih navika. I) Prva mogucnost - ukoliko ne mozete da tolerisete bebin plac vec je uzimate u ruke, nunate, ljuljate dok ne zaspi, cinite to sve dok se beba potpuno ne opusti ("oklembesi") i dublje ne zaspi. Nestrpljivost i pozurivanje samo doprinosi da nakon spustanja bebe u krevetac ponovo zacujete plac. A onda sve iz pocetka, ali svaki put sve duze. Tek nakon 20-tak minuta nakon uspavljivanja beba ulazi u dubok san iz koga se tesko budi. Ukoliko se tokom noci probudi, ponekad je dovoljno pomaziti je po ledjima ili lagano pevusiti pa da se beba ponovo uspava. Ovaj metod cesto pomaze, ali je nepouzdan i moze pomoci u konverziji jednog nacina uspavljivanja u drugi, a da se fragmentisano spavanja ne menja. Dobra strana je sto ne podazumeva nudjenje dojke, a podrazumeva ukljucenje drugog roditelja kako bi mama predahnula. Tehnicki, svaki od ovih postupaka predstavlja potkrepljujucu reakciju na bebino ponasanje, tako da sustinski se bebi bitno ne pomaze u ucenju samouspavljivanja. Naravno,ovaj metod se preporucuje roditeljima koji sumnjaju i pored dokaza o dobrobiti drugih metoda. II) Druga mogucnost nosi gotovo sigurnu promenu nocnih obrazaca spavanja, u periodu od 3-5 dana, najduze do dve nedelje, u zavisnosti koje se bihejvioralne tehnike primenjuju. Generalno, bihejvioralni terapeuti predlazu dva osnovna postupka: a) primena pozitivnih rituala pre spavanja kao predvidljiv znak za umirivanje bebe (pad budnosti, eng.arousal, a uvecanje prikladnog ponasanja), a povezani su sa pozitivnim interakcijama izmedju deteta i roditelja. Kao posebno povoljan metod predlaze se masaza odojceta ili deteta. Osim promene obrzaca uspavljivanja i spavanja, primena masaze povezana je i sa pozitivnim efektima na ucenje, rast, razvoj, jer umanjuje nivo stres hormona kortizola, adrenalina i noradrenalina, a dovodi do povecanja tzv. "hormona srece" - serotonina. Kod adolescenata pad bunosti primenom masaze registruje se i na EEG aktivnosti. Kada se uvedu rituali kao signal pred spavanje, onda se i vreme odlaska na spavanje moze pomerati ka zeljenom terminu. Pozitivni rituali se odvijaju van detetovog kreveca. b) Trening samouspavljivanja, u svom izvornom doktrinarnom pristupu, iskljucuje roditeljske intervencije tokom spavanja. Podrazumeva stavljanje deteta u krevetac dok je jos uvek budno ("pospano ali budno") i pustiti da se dete "placuci uspava". Tehnicki, neintervenisanje roditelja, umanjuje ponavljanje "neprikladnog" ponasanja bebe u vreme uspavljivanja i spavanja. Plakanje, bes, pozivi deteta, moraju biti ignorisani potpuno (nemodifikovan program), izuzev ako je dete bolesno, povredjeno ili nebezbedno. Ocekivano je da se tokom prve noci ponasanje dramaticno pogorsa (dugo plakanje, cesce budjenje), ali se nakon 3 do 5 noci ponasanje dramaticno menja. Uspeh zavisi iskljucivo od doslednosti roditelja. Ukoliko roditelji budu reagovali na plac deteta, program postaje neefikasan i dolazi do pogorsanja, jer se plac i bes onda potkrepljuju. Modifikovani progaram (za roditelje koji slabo tolerisu ponasanje deteta dozivljavajuci ga kao patnju, a ne kao ucenje novog ponasanja) podrazumeva da roditelj moze biti u istoj sobi sa detetom i mogucnost da verbalno ili dodirom utesi dete (ne duze od 60 sekundi u intervalima od 20 minuta). Ove intervale treba produziti kako roditelji postaju opusteniji. Iako preporuceni program moze izgledati surovo, on je u mnogim drzavama sveta preporucen od strane pedijatrijskih asocijacija i decjih psihijatara i pokazao se kao najuspesniji metod koji uci dete i pomaze mu u razvoju potrebnih vestina, a roditelje odvaja od prezasticujuceg ponasanja koje, ako posteno analiziramo, nije nista drugo nego nudjenje poruke detetu da nije bezbedno, a sa druge strane ni privrzenost majke i deteta tada nije sigurna. U nadi da cete u ovom iscrpnom (i iscrpljujucem) odgovoru pronaci motiv za promenu, srdacno vas pozdravljam. Meni ce nagrada za ulozeni trud biti i vas povratni odgovor o promenama koje su se dogodile.