Rast deteta = zdravlje deteta

Pravilan rast - pokazatelj dobrog zdravlja deteta

Rast je složen proces za koji je neophodno skladno funkcionisanje genetskih i faktora iz spoljašnje sredine – ishrana i povoljno emotivno okruženje. Rast je karakteristika detinjstva i adolescencije, odvija se po određenim zakonitostima – ukoliko se utvrdi da nema poremećaja rasta možemo da govorimo o dobrom zdravstvenom stanju, adekvatnoj ishrani i povoljnom psihosocijalnom okruženju. Nasuprot tome, svako usporenje rasta zahteva detaljno praćenje i ispitivanje. Poremećaji rasta nastaju u različitim genetski uslovljenim bolestima, poremećajima ishrane, stečenim hroničnim oboljenjima, endokrinološkim poremećajima ili nepovoljnim psihoemotivnim okolnostima.

Kod većine dece i adolescenata koji se ispituju zbog problema sa niskim rastom ili usporenjem rasta ne postoje organske bolesti, genetski ili hormonski poremećaji. Prepoznavanjem fizioloških oblika niskog rasta izbegavaju se nepotrebni pregledi i laboratorijske analize. Prvenstveni zadatak medicinskih radnika jeste da na redovnim i ciljanim pregledima pravilno mere dostignutu visinu deteta, unose vrednosti u papirne ili elektronske karte rasta i adekvatno reaguju u slučaju poremećaja u rastu. Rano otkrivanje uzroka poremećaja rasta koji se mogu uspešno lečiti poboljšava prognozu uspešnog lečenja osnovne bolesti i krajnji ishod terapije.


Zvaničnu aplikaciju za praćenje rasta deteta možete skinuti sa Google Play ili Apple Store-a.


Praćenje rasta

Prosečna telesna masa muškog novorođenog deteta iznosi oko 3626 grama, dužina 51.4 cm. Ženska deca rođena u terminu su nešto lakša i kraća (3470 grama i 50.7 cm). Praćenje pravilnosti rasta i razvoja obavlja se na redovnim sistematskim pregledima – u ranom detinjstvu češće, a posle druge godine života najmanje jednom godišnje. Osim merenja težine i dužine (visine) potrebno je da se izmeri obim glave i grudnog koša, razvijenost potkožnog masnog tkiva, mlečna i stalna denticija. Kompletan pedijatrijski pregled se podrazumeva, uz savetovanje u vezi sa ishranom i navikama deteta.

Merenje telesne visine se obavlja u ležećem položaju do druge godine i beleži se u medicinski karton deteta kao telesna dužina. Posle tog uzrasta se merenje obavlja u stojećem položaju. Dete se meri bez obuće, lagano odeveno, pete su sastavljene. Potiljak, ramena, gluteusi i pete dodiruju vertikalnu površinu visinometra. Glava je u položaju da zamišljena linija koja spaja ivicu donjeg kapka i otvora spoljašnjeg ušnog kanala bude vodoravna. Najbolje je da se visina meri ujutru. Dete treba da ispruži kolena i istegne vrat. Prihvatljiv stepen tačnosti je zaokruživanje izmerene vrednosti na 0.5 cm. Kao realna vrednost telesne visine uzima se srednja vrednost od tri uzastopna merenja. Tačnost merenja zavisi od umešnosti osobe koja obavlja merenje i preciznosti visinometra.

Izmerena telesna visina treba da se uporedi sa standardima visine za zdravu decu istog pola, uzrasta i etničkog porekla.

Kod nas su u upotrebi papirne i elektronske karte rasta, uglavnom se koriste one koje preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Unošenjem izmerene visine u koordinatni sistem dobija se dobar uvid u veličinu odstupanja od proseka ili donje, odnosno gornje granice normale. Izmerene vrednosti se mogu analizirati i preko tablica, ali je praćenje dostignute visine mnogo lakše izvodljivo ukoliko se koriste karte rasta. Smatra se da dete oko druge godine života ima visinu koja se nalazi u kanalu rasta koji će pratiti do završetka rasta. Svakom detetu se mora izračunati ciljna visina na osnovu visine oba roditelja po formuli TV majke + TV oca/2 + 6.5 cm za dečake, ili -6.5 cm za devojčice. Moguće je izračunavanje brzine rasta (praćenje kroz tablice ili grafikone). Visina deteta je u skladu sa visinom roditelja ukoliko je očekivana adultna visina u rasponu + ili –5 cm u odnosu na izračunatu ciljnu visinu.

TV majke + TV oca/2 + 6.5 cm za dečake, ili -6.5 cm za devojčice. Visina deteta je u skladu sa visinom roditelja ukoliko je očekivana adultna visina u rasponu + ili –5 cm u odnosu na izračunatu ciljnu visinu.

Definicija niskog rasta

Nizak rast označava telesnu visinu koja je ispod 3. percentila za pol i uzrast. Ova definicija je zasnovana na arbitrarno utvrđenim kriterijumima. Indikacije za neodložno ispitivanje u cilju ispitivanja uzroka poremećaja rasta su:

  • Telesna visina manja od -2SD (ispod 3. percentila) za uzrast i pol;
  • Niska brzina rasta izmerena u periodu od najmanje 6 meseci, bez obzira na telesnu visinu;
  • Telesna visina koja je manja od 25. percentila, uz istovremeno odstupanje od ciljne visine za 5 cm;
  • Deca rođena sa malom telesnom masom i/ili dužinom koja posle dve godine ne dostignu visinu u skladu sa visinom roditelja;
  • Deca koja u pubertetu ne pokažu očekivani pubertetski skok rasta.

Uzroci niskog rasta u detinjstvu i adolescenciji

Istraživanja pokazuju da je preko 90% niske dece potpuno zdravo.

Što je veće odstupanje od normale, to je i veća verovatnoća da dete ima neki od patoloških uzroka niskog rasta. Bez obzira na mali procenat, na patološke uzroke niskog rasta treba misliti, jer pravovremeno ispitivanje i lečenje povećavaju šanse za dostizanje ciljne visine.

Najčešći patološki uzroci niskog rasta, kod kojih je nizak rast glavna tegoba i osnovna klinička manifestacija bolesti su:

  • Nedostatak hormona rasta;
  • Hipotiroidizam;
  • Tarnerov sindrom;
  • Skeletne displazije, rahitis;
  • Intrauterini zastoj u rastu;
  • Celijakija, inflamatorne bolesti creva (Kronova bolest i ulcerozni kolitis);
  • Hronična renalna insuficijencija;
  • Zračenje glave;
  • Genetski sindromi (Prader-Willy sy, Noonanov sy, Silver- Russel sy i dr).

Uloga roditelja i pedijatra u praćenju rasta

Deci do 18 godina je zdravstvena zaštita dostupna bez obzira na status osiguranja, prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Lekar prvog kontakta je sve češće specijalista pedijatrije, a preciznim odredbama stručno-metodoloških uputstava omogućen je redovan nadzor nad zdravim i bolesnim detetom. Predviđeni broj sistematskih pregleda je dovoljan da se izbegne kasno prepoznavanje zaostajanja u rastu. Uloga roditelja je da dete redovno vodi na zakazane sistematske preglede, i sledi uputstva pedijatra ukoliko su potrebna dodatna ispitivanja. U svakodnevnoj praksi iz naših pedijatrijskih ordinacija (i iz ličnog iskustva autorke, dr Radmile Kosić) može se zaključiti da sa obe strane postoji izvesno oklevanje u preduzimanju dodatnih ispitivanja niskog rasta.

Pedijatri iz primarne zdravstvene zaštite treba roditeljima da objasne dijagnozu niskog rasta i neophodnost što ranije dijagnostike mogućih uzroka. Sa druge strane, roditeljima je teško da prihvate da se nizak rast neće kompenzovati u pubertetu, ili da takav način rasta ukazuje na ozbiljne zdravstvene probleme.

Upućivanje u veće dijagnostičke centre, teško zakazivanje subspecijalističkih pregleda, naporne endokrinološke procedure još više obeshrabruju roditelje da na vreme, između 4. i 6. godine, utvrde da li njihovo nisko dete ima fiziološki ili patološki razlog za nizak rast. I dalje se rast smatra estetskom, a ne zdravstvenom karakteristikom detinjstva i adolescencije. Uporni pedijatri i roditelji zajedničkim snagama uvek postignu cilj – rano započinjanje terapije (ukoliko je potrebna) ili smireno praćenje rasta zdravog deteta. Dostignuta genetski određena visina veliko je zadovoljstvo roditelja i sistema zdravstvene zaštite – imamo još mnogo posla kao pedijatri i roditelji da se niska deca ne upućuju na endokrinološke preglede u proseku posle desete godine, što i dalje ne garantuje zadovoljavajuću ciljnu visinu. Iskustva autora teksta iz pedijatrijske ambulante govore da gore navedeni uzroci patološki niskog rasta nisu retkost iz udžbenika.

Zadatak nam je da svakom detetu pružimo pravo na pravilno merenje, ličnu kartu rasta koja se redovno popunjava i analizira, i dijagnostičke metode u cilju postizanja telesnog i psihičkog blagostanja.

Zahvalnost autorki teksta, dr Radmili Kosić, specijalisti pedijatrije


Uporedite rast svog deteta