(kako) Mislim - Dakle (tako) Postojim


Kognitivna terapija predstavlja psihoterapijsku metodu koja se primenjuje u lečenju različitih emocionalnih poremećaja. Najčešće se koristi u kombinaciji sa bihevior terapijom, obzirom da tako predstavljaju veoma efikasnu metodu za prevazilaženje brojnih problema, posebno iz kruga anksioznih i depresivnih poremećaja.

Ideja koja leži u osnovi kognitivne terapije je veoma jednostavna. Kognitivisti smatraju da naše misli, odnosno procene onoga što nam se događa i odvija u realnosti, utiče na to kako se osećamo.

Nadam se da mi René Descartes (1596-1650) neće zameriti na pozajmici i na malom prekrajanju njegove misli. Prva “kognitivistička ideja” je nastala mnogo ranije, pre oko 2000 g. Sadržana je u jednoj od mnogobrojnih mudrosti stoika, Grčkog filozofa, Epictetus-a (50-120 ) koji je rekao da za naša osećanja nisu važni sami događaji, već način na koji ih vidimo, odnosno kakav sud o njima imamo.

Nešto slično je i Šekspir pokušao da iskaže kroz besedu njegovog glavnog junaka Hamleta –ništa nije dobro ili loše samo po sebi, već ga mi (našim viđenjem) činimo takvim. Koliko je to zaista tačno, pokušaću da vam pokažem na sledećem primeru.

 

Zamislite sledeće

Nalazite se u prizemnoj kući, veče je, sami ste. U sobi pored vaše je prozor koji je okrenut prema ulici. U jednom trenutku dune promaja i prozor koga ne vidite iz vaše sobe se zalupi. Ako pomislite da je zvuk koji ste čuli nastao zbog toga što naoružani lopov upravo ulazi kroz prozor, kako bi ste se osećali? Verovatno će vas odgovor biti u stilu “ uplašeno...srce će mi lupati, drhtaću... pokušaću da se odbranim ili pobegnem...”. I to je najčešći i logičan odgovor, jer u tom trenutku imate utisak da vam je život ugrožen.

Vratimo se sada ponovo predhodnoj sceni. Ali sada pomislite da je zvuk koji ste upravo čuli nastao zato što je dunula promaja i prozor se zalupio. Kako će te se sada osećati? Da li će biti straha? Naravno da neće, kao ni neprijatnih telesnih manifestacija koje prate strah (lupanje srca, drhtanje...). Verovatno bi ste se i ponašali sasvim adekvartno – ustali i zatvorili prozor.

Kao što vidite – radi se o jednom te istom događaju – dunula je promaja i zalupila prozor. U prvom slučaju kada ste događaj procenili “katastrofično”, krajnje loše i nepovoljno, gde vam je možda i život ugrožen, javila se i krajnje neprijatna emocija – strah. Uz to ste se i nedekvatno ponašali – počeli da bežite ili tražili neki predmet da se odbranite. U drugom slučaju kada ste situaciju realno procenili, straha nije bilo, a vi ste se ponašali sasvim racionalno i uradili upravo ono što vam rešava nastali problem – ustali i zatvorili prozor.

Evo još jednog primera

Idete ulicom i sa suprotne strane primetite poznanika. Nasmejete se i mahnete mu. Međutim, on nastavi  gledajući pravo ispred sebe, ne odvrativši vam pozdrav. Ako u tom trenutku pomislite da se namerno nije javio, da je pokušao da se napravi da vas nije video ili da je želeo da vas izbegne, kako će te se osećati? Naravno – ljuto, besno, razočarano, možda tužno. Nimalo prijatna osećanja, zar ne!?

Ali, ako u tom trenutku pomislite da se verovatno zamislio i da vas nije video, da možda ima nekih problema, da li će se javiti ista osećanja kao u prvom slučaju? I vaše dalje ponašanje prema pomenutom poznaniku će zavisiti od toga  kakvu ste procenu napravili. U prvom slučaju može se desiti da prekinete dalje druženje, prestanete da ga zovete telefonom ili odlazite u posete. U drugom slučaju verovatno će te uraditi suprotno – pozvati ga telefonom i pokušati da saznate ima li problema i možete li mu pomoći.

Od čega, zapravo, zavisi kako ćemo neki događaj proceniti?

Beck i njegovi istomišljenici smatraju da naše viđenje i tumačenje sveta oko nas i u nama zavisi od naše uskladištene memorije. Radi se o  pamćenju na ono što nam se dešavalo i što smo iskusili, kao i o porukama koje smo dobili najpre od roditelja, ali i drugih važnih figura. Sve to čini jednu mrežu podataka koju kognitivisti zovu “šema”. Šema predstavlja neku vrstu filtera kroz koji prođu nova iskustva i doživljaji i bivaju upoređivani sa sadržajem u njoj. Zavisno od sadržaja šeme, kao rezultat obrade, u našoj svesti se pojavi misao, slika ili predstava. Misao može biti racionalna i više – manje u skladu sa realnošću i vodi ka adekvatnim rešavanju problema. Međutim, procena može biti i  iracionalna kada obično vodi problemima i lošim osećanjima. U suštini, najčešće se radi o sledećim greškama u logičkom povezivanju i razmišljanju:

  • PREKOMERNA GENERALIZACIJA (UOPŠTAVANJE) – radi se o korišćenju jednog (negativnog) događaja kao dokaz da će se ubuduće uvek događati isto – “Petar nije imao vremena da popije kafu samnom, nikad neću uspeti da mu se približim”.
  • EMOCIONALNO RASUĐIVANJE – opšte zaključke donosimo na osnovu našeg trenutnog raspoloženja – “ Nisam raspoložena da večeras izađem iz kuće, napolju je sve glupo”
  • PROIZVOLJAN (ARBITRARNI) ZAKLJUČAK – neopravdano povezivanje dve ili više ideja koje nisu logično povezane, ili ako jesu, onda na savim drugačiji način – “Imao sam nekoliko konflikta sa ljudima, biću loš učitelj “.
  • “CRNO – BELO” ili  “SVE ILI NIŠTA” MIŠLJENJE – to je viđenje situacija i osoba (uključujući i samog sebe), ili kao dobre ili kao loše, bez prelaznih mogućnosti –“ Nisam u prestavi sve perfektno izveo, bilo je par sitnih grešaka, ovo je moj potpuni neuspeh”.
  • USKAKANJE U ZAKLJUČAK – radi se o stvaranju negativnih pretpostavki iako ne postoje jasni dokazi koji to potkrepljuju – “Otkazao je naš sastanak, mora da me više ne voli”.
  • PERSONIFIKACIJA - pogrešno povezivanje ishoda nekog događaja sa nama samima – “ Od kako su mene stavili na šalter banke, korisnika i novca je sve manje. Zbog moje nesposobnosti će banka propasti”.
  • MISLI KOJE U SEBI SADRŽE “MORAM...” “NIKAKO NE SMEM...”– s obzirom da u životu ništa do kraja nije sigurno i da je nerealno očekivati da u svemu uspemo, ovakve misli nas samo vode ka nezadovoljstvu i neraspoloženju kada neki put i ne uspemo, odnosno ka anksioznosti i jakom strahu dok pokušavamo da izvršimo zadatak – “ Svi moraju da me vole”, “Moram da položim ispit”, “Nikad ne smem da napravim grešku”
  • MENTALNI FILTER – u komplikovanim situacijama koje sadrže i pozitivne i negativne aspekte, zadržavamo i prihvatamo samo negativne. Gosti su uživali celo veče u jelu koje ste napravili, ali je vaša prijateljica primetila da je jedan kolač malo suv. Iz toga donosite zaključak da ste loša domaćica i da je bila loša gozba.
  • OSPORAVANJE POZITIVNOG – pokušaj da se omalovaži pozitivno – “To se ne računa...” “To nije dovoljno dobro...”.
  • ETIKETIRANJE – je uočavanje nekoliko oblika sopstvenog ili tuđeg ponašanja, a zatim neadekvatno povezivanje i etiketiranje - “Napravio sam grešku, ja sam glupak”, “Popio je dve čaše pića, on je alkoholičar”.
  • KATASTROFIRANJE – kada u nekom događaju vidimo najgori mogući, katastrofični ishod – “Nisam položila prvi ispit, sigurno neću završiti fakultet”, “Srce mi ubrzano lupa, dobiću infarkt”.
  • PREDVIĐANJE PORAZA – je predviđanje da je neuspeh vrlo blizak, pre nego što je zadatak i započet – “On me je napustio, nikada više neću uspeti da nađem momka”.

Kognitivna terapija vas uči da prepoznate svoja iracionalna verovanja i da pokušate da ih zamenite racionalnim. Uči vas novoj “životnoj filozofiji”  i pristupu životu. Daje vam i objašnjenje kako će te iracionalne misli prepoznati, ali i kako će te ih “neutralisati”, “osporiti” i zameniti drugim adekvatnijim. Možda će te i vi uspeti, nakon ovih primera, da kod sebe otkrijete po koju grešku u mišljenju i zaključivanju. Pokušajte onda sebi da postavite sledeća pitanja - Koji su dokazi da je ova tvrdjna tačna? Može li se u realnosti naći i drugačije objašnjenje? Da li je zaista realno to očekivati?  Šta će se to najgore desiti, koja je najgora moguća posledica? Koliko je ona zaista strašna? Možete li i drugačije da gledate na to pitanje? Ima li drugih alternativa u donošenju zaključka?

Evo i nekoliko alternativa iracionalnom načinu mišljenja:

  • Usresredite se na sadašnjost (ne uskačite u zaključke) – “Odkazao je sastanak, ali je reko da će me pozvati sutra, te ne postoji razlog da mislim da je nešto krenulo naopako. Iskoristiću ovo slobodno vreme da završim započet posao”
  • Ostanite sa činjenicama (pazite se katastrofiranja) – “Pala sam na prvom ispitu, ali to ne znači čak ni da ću izgubiti godinu, a kamoli nezavršiti studije. I pad na ispitu je za studente. Ima ogroman broj studenata koji su pali ispit i zatim uspešno završili studije. Pokušaću da se za sledeći put bolje pripremim i naučim i onu oblast koju sam predhodno preskočila”
  • Sagledajte situaciju objektivno ( izbegavajte personifikaciju) – “ To što nema klijenata i para u poslednje vreme posledica je lošeg stanja u društvu, a ne činjenice da sam ja u banci i na šalteru”
  • Budite u procenama optimističniji – “Sada sam usamljen jer me je devojka napustila. Prirodno je da se tako osećam jer mi je značila. Ali to ne znači da neću naći drugu devojku sa kojom ću se lepo osećati i voleti je”
  • Budite dobri prema sebi ( izbegavajte svako “moranje”) – “Bilo bi lepo da položim ispit, ali ako ne uspem sada - položiću drugi put. Spremiću i ovaj deo gradiva kojeg sam sada propustio”.

Pokušali smo da iznesemo samo pojedine delove iz kognitivne psihoterapije koji imaju za cilj da vas zainteresuju i približe njene osnovne postavke.  Treba na kraju napomenuti da Svetska zdravstvena organizacija, kao i Svedska psihijatrijska organizacija preporučuju bihevioralno-kognitivnu terapiju za najveći broj nepsihotičnih poremećaja kao metodu izbora. To govori o njenoj efikasnosti, lakoj primenjivosti, praktičnosti i relativno brzim rezultatima.  


Podeli tekst:

Olivera Žikić se dominantno bavi anksioznim poremećajima i depresijama. Ima zvanje kognitivno bihejvioralnog psihoterapeuta. Jedan je od osnivača Srpskog udruženja kognitivno bihejvioralnih terapeuta, ujedno je i edukato...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Nada Latinović Matović 14.12.2009

    Mislim da se greška krije u emocionalnom rasudjivanju. Kad smo mi mirni i spokojni, spoljašnji nadražaji, npr. kada nas na ulici poznanici ne primete a mi njih primetimo, neće nas frustrirati. Dakle, ako smo mi dobro, pomislićemo, nije me primetio, nečim je pritisnut ili slično. Ako smo i sami nečim frustrirani tog dana, ili još gore, ignorisani gde nismo očekivali, presudićemo da poznanik uzima sebi previše prava u komunikaciji, tj. da se namerno ne javlja. Naravno, ako se ovo ponavlja, to je druga priča. Meni lično ovo nije problem, ja redovno pozdravljam i ne zameram kada me neko ne primeti iz bilo kojih razloga


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde