Trihotilomanija - bolest čupanja sopstvenih dlaka


Trihotilomanija je bolest koja se karakteriše neodoljivom potrebom da se iščupa sopstvena dlaka. Osoba pokušava da se odupre ovoj potrebi, ali je rezultat toga porast napetosti, koja, ako se dlaka ne iščupa, narasta do nepodnošljivosti. Onoga trenutka kad se dlaka iščupa, napetost opada, a sve to biva praćeno osećanjem prijatnosti i zadovoljstva. Posledica je gubitak kose, najčešće ograničen, koji, ako se bolest ne leči, može biti nepovratan.

Zašto ranije niste čuli za trihotilomaniju? 

Trihotilomanija nije novo oboljenje. Postoje opisi još u Bibliji koji odgovaraju ovom oboljenju. Prvi zvanični opis dat je još davne 1800-te, godine. Međutim, do skora je bilo vrlo malo podataka o trihotilomaniji, s obzirom na to da su se oboleli uglavnom javljali dermatologu, i to najčešće ne dajući tačne podatke o uzroku gubitka kose. U osnovi ove male obmane ležao je strah da lekari ne pomisle da se radi o ludilu.

Trihotilomanija izašla je iz anonimnosti zahvaljujući novim publikacijama, koje su sadržale osnovne podatke o ovoj bolesti, kao i o novim i uspešnim tretmanima. Medijska prezentacija je u pojedinim gradovima privukla pažnju na stotine Ijudi, koji su ubrzo potražili pomoć u borbi protiv ove bolesti.

Koji su simptomi ove bolesti? 

Trihotilomanija je svrstana u posebnu grupu oboljenja, koja, nosi naziv "poremećaji kontrole impulsa". Ovoj grupi pripadaju još i piromanija, kleptomanija i bolesno kockanje. Kod osoba obolelih od trihotilomanije skoro uvek je prisutna određena doza napetosti, te mnogi autori akt čupanja dlake smatraju radnjom koja snižava napetost. Problern se uvećava nakon što se dlaka isčupa, jer se javlja strah od gubitka kontrole i posledičnog potpunog gubitka kose. Pored toga što osoba postane zaokupljena ovakviin razmišljanjima, može doći i do ekstremnog porasta anksioznosti.

Mnogi imaju običaj da se igraju dlakom nakon što je isčupaju. Recimo, korenom dlake dodiruju usne, provlače dlaku kroz usta ili prste. Dešava se da odgrizu koren, a neki pojedu celu dlaku (što se naziva trihotilofagijom). Ponekad je neophodna hirurška intervencija, s ciljem da se otklone nesvarene dlake, zamršene u klupko.

Neki provode sate tražeći "pravu dlaku "koju bi iščupali. Drugi imaju "omiljenu oblast" (na glavi ili drugde) koju povremeno promene. Važno je naglasiti da bilo koje područje obraslo dlakom može biti ukIjučeno - trepavice, obrve, brada, malje na grudima, nogama, stidnom predelu.

Ove radnje angažuju čoveka od nekoliko minuta, do nekolko sati, dnevno. Dlake obično čupaju kad su sami. Cesto čine razne pokušaje da zaustave dalji gubitak kose, tako sto nose rukavice, duboko seku nokte, ili se šišaju na kratko. Nažalost, ovakvi pokušaji skoro uvek ostaju bez uspeha, ostavljajući osobu s gorkim ukusom poraza.

Kako i kad nastaje trihotilomanija?

Poremećaj najčešće nastaje oko 12. ili 13-te godine života. Nisu retki slučajevi s početkom u još mlađem ili znatno starijein uzrastu. Dešava se da se bolest javi nakon stresogenog događaja, recimo, nakon zloupotrebe od roditelja, ili nakon bolesti i smrti jednog od roditelja. Većina se ipak ne seća ni jednog stresogenog događaja koji je prethodio pojavi bolesti. Ipak, među njima postoje i oni čiji se simptomi povlače nakon što se odnos među roditeljima popravi, ili kad im roditelji posvete više pažnje.

S obzirom na to da se poremećaj najčešće javlja u periodu adolescencije, pojedini autori smatraju da je posledica hormonalnih izmena. Kod neke dece, koja najpre isčupaju, pa pojedu svoju dlaku, nađen je manjak gvožđa u organizmu, a trihotilomanija se povukla nakon nadoknade gvožđa. Ipak, najveći broj autora smatra da se radi o poremećajima na nivou neurotransmitera (supstance koje prenose poruke u mozgu). Kao dokaz navode činjenicu da je trihotilomanija veoma slična   opsesivno-kompulzivnom poremećaju, za koji se zna da je posledica poremećaja neurotransmitera, koji nazivamo serotoninom. Pored osnovnih simptoma, mnogi oboleli imaju i tzv. kompulzije brojanja, proveravanja i pranja, koje su karakteristične za opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iz tog razloga pojedini autori trihotilomaniju smatraju suptipom ili varijantom opsesivno-kompulzivnog   poremećaja. Ova ideja potkrepljena je činjenicom da se ova dva problema često javljaju u istoj porodici (što govori i o genetičkoj predispoziciji) i da isti lekovi pomažu kod obe bolesti.

Trihotilomanija ima bolju prognozu ako bolest započne pre šeste godine života. Kod ovakvih slučajeva uočeno je da se bolest često i sama povlači. U periodima kad život obolelog ima pozitivan tok, znaci bolesti mogu za određeno vreme nestati. Nažalost, ako se ne leči, bolest se može aktivirati, s pojavom nepovoljnog perioda ili stresa.

Da li trihotilomanija ima posledice?

Odgovor je - da. Trihotilomanija može imati dvojake posledice. Najpre tizičke, odnosno može se desiti da dođe do trajnog gubitka dlaka na određenom delu tela. Tu su, možda i značajnije (posebno za adolescente), psihičke posledice. Sve počinje osećajem srama zbog nemogućnosti da se kontroliše sopstveno ponašanje i ekstremnim strahom od posledica. Javlja se i strah od ludila, zbog čega oboleli neretko skrivaju svoj problem. Roditelji i ostali članovi porodice retko razumeju stvarnu prirodu problema. Često govore, "Zašto jednostavno ne prestaneš?" i na taj način dodatno pospešuju osećanje krivice i sklonost ka niskom vrednovanju i samoomalovažavanju deteta. Dešava se da je gubitak dlake lako uočljiv, te ne izostaju podsmevanje i zadirkivanje vršnjaka. Sve ovo, posebno ako se radi o adolescentu, može imati krupne posledice, u pogledu građenja sopstvene slike o sebi, samopouzdanja i odnosa s vršnjacima, što nosi u sebi dugotrajne i ponekad ozbiljne posledice u kasnijem životu.

Osobe obolele od trihotilomanije teško dostižu zadovoljavajući kvalitet života. Primorane su da često izbegavaju mnoge aktivnosti (druženje, plivanje...), da nose kape, perike, veštačke trepavice, naočare sa širokim obodom, da olovkom crtaju obrve, što im ponekad daje izveštačen izgled. lako mnoge obolele osobe ulaze u brak nastavljaju svoj život sa svim normalno, postoje i oni koji izbegavaju intimne relacije, zbog slraha da će se njihova tajna obelodaniti.

Depresija je često udružena s triliotilomanijom, obično kao, odgovor na dugotrajnu demoralizaciju i nisko samopoštovanje. Doživljaj bespomoćnosti i nemogućnosti da se problem reši takođe ima udela u na-tanku poremećaja raspoloženja. Zabeleženi su i pokušaji samoubistva, samopovređivanja, zloupotrebe raznih supstanci. Udruženo s trihotilomanijom može se javiti i grickanje noktiju, sisanje palca, lupanje glavom ili kompulzivno češanje.  

Kako se trihotilomanija leči? 

Tretman se uglavnom prilagođava svakom klijentu posebno. Međutim, veoma je važno lečenje započeti informacijom o karakteru bolesti, s obzirom na to da je iskustveno pokazano da to znatno snižava napetost i strah. Ne treba posebno napominjati da to znatno olakšava i dalji tretman. U najmanju ruku, informacija pomaže da oboleli shvate da nisu jedini s čudnim problemom, kao što često misle, te da se smanji osećaj izolovanosti i samooptuživanja. Pokazalo se posebno korisnim dati informaciju da se ne radi o ludilu i da za njihov problem postoji adekvatan psihijatrijski tretman.

Od lekova su najefikasniji oni koji se koriste i za lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja, dominantno oni koji utiču na tzv. serotonergički neurotransmiterski sistem. Izgleda da lekovi najviše pomažu u smanjivanju same potrebe da se dlaka isčupa. Tamo gde postoji dobar odgovor na lek, potreba iščezava skoro potpuno.

Pokazalo se, međutim, da je najefikasniji način lečenja trihotilomanije, s dugotrajnijim rezultatima, dala kombinacija terapije lekoviina i bihevioralne psihoterapije. Kod početnih oblika, dobre rezultate daje i sama bihevioralna terapija.

Nakon uspešnog tretmana i zaustavljanja daljeg čupanja dlaka, dlake ponovo izrastu. Izuzetak je kad se stvori ožiljak i povremeno kod čupanja obrva, kad nastaje trajan gubitak. Nova dlaka koja izraste može biti drugačije nijanse i teksture.

Tako je bihevioralni i/ili medikamentozni tretman uspešan u zaustavljanju čupanja kose, s ponovnim potpunim porastom kose, navedene psihološke komplikacije zahtevaju dodatno individualno ili grupno psihoterapijsko lečenje. Grupe su od posebne pomoći u odstranjivanju osećaja srama i izolovanosti, koji se kod ove bolesti javljaju. Veoma uspešno grupno lečenje je tzv. dvanaestostepeno susretanje. Smatra se i da terapija zasnovana na uvidu i tzv. suportativna terapija (terapija podrškom), mogu biti od koristi.


Podeli tekst:

Olivera Žikić se dominantno bavi anksioznim poremećajima i depresijama. Ima zvanje kognitivno bihejvioralnog psihoterapeuta. Jedan je od osnivača Srpskog udruženja kognitivno bihejvioralnih terapeuta, ujedno je i edukato...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 15

  1. Nikola 04.08.2016

    Preporucujem čitanje knjiga iz ove oblasti, potrazite na amazonu. Ja sam krenuo da citam the hair-pulling problem- a complete guide to trichotillomania- fred penzel


  2. Ime je nebitno 18.12.2015

    Cupam kosu od 11e godine kontinuirano, posveceno, predano. Imala sam jedini period od 4meseca kada nisam to radila. Roditelji nikada nisu to uzimali za ozbiljan problem. Nekad sam im namerno pokazivala ogoljene delove u zelji da mi oni pomognu. Nije ih bilo briga. Mislim da je mozda i to bilo okidac za ovu, citam, bolest - njihova nebriga ili su moja ocekivanja od njih bila prevelika, mozda neka pohvala mene ikada? Imam vrlo nasilnog, agresivnog oca koji me fizicki i psihicki maltretira, mislim da bi mu bilo lakse da je imao psa a ne mene. Majku nikada nije zanimalo da me odbrani od nasilja. Uspesno skrivam od okoline problem, ali ne znam dokle cu moci. Pocela sam razmisljati o perikama. Zadovoljstvo cupanja dlake je ogromno, ali prekratko traje. Srecna sam s jedne strane sto nisam jedina sa ovom bolescu, ali je bolest vrrrlo nesrecna i teska. Pomaze preokupiranost obavezama raznoraznim, ali opet ta preokupiranost nekad stvori jos vecu napetost i zelju za cupanjem. Jos gore je kad zelis da sebe kaznis zbog toga sto to radis - tuzno. Osim trihotilomanije bavim se i trihotilofagijom povremeno - " zao mi da bacim tako divnu dlaku" . Pozdravljam sve napacene ljude, zarobljene ovom bolesnom potrebom, navikom.


  3. Danilo 10.01.2014

    Au ne verujem da je ovo bolest. Pre neki mesec sam naleteo na emisiju na nat geo, o nekim poremecajima i bla bla, i naletela je devojka koja cupa sebi pramenove kose. I tako skontam da je ovo bolest i da ima ime. Poceo sam da cupam dlake na bradici vec od pocetka srednje skole, i to samo na jednom mestu precnika oko 2cm sam redovno pravio rupu. Ne znam zasto ali to mi je takvo zadovoljstvo naci sto kazete "pravu dlaku na pravom mestu", iscupati je i zagrizti koren. To sam radio uvek kad sam sam, kad razmisljam, ucim, gledam tv i sl. Ponekad uhvatim sebe nesvesno da to radim. . . I na kraju sam obrijao sve i nestalo je. Evo posle 2-3 god imam bradu, i pre neki dan sam opet poceo, na istom mestu. . . Tako da pozdrav braco trihotilomanijaci: d nacin na koji moze da se leci je da se okupiras nekim stvarima, bilo fizicki ili psihicki rad ili slicno, tako ja sebi pomazem. Pozdrav


  4. radmila.filipić 01.12.2013

    Imam sad već odraslog sina, koji još uvijek ima tikove i mislim da psihijatar griješi teorijom - pustite ga. Nije istina: sin je čupao kosu, las po las, sjedila sam kraj njega i nisam shvatila jer i ja se igram kosom, vrtim pramen kad sam nervozna, ali ne čupam. A ovo: iščupani dio mu je bio pokriven drugim pramenom. Učiteljica me upozorila, ali kao - zamislite što radi vaš sin!!!! Nisam znala o čemu se radi i probala sam mu prvo braniti, jer je to najkraće za roditelja. Onda sam mu obrijala glavu, dečko je, sve pet i dapače ljepši je tako obrijan. Opet je našao načina, prešao je na trepavice i obrve. Na kraju, kako nisam imala više načina a nitko o tome nije govorio osim kao vidi kretena, ovo je prvi put da nailazim na tako nešto, hvala svima, dakle: počela sam se s tim šaliti. Kao daj, budem ti ja počupala. Ili, ajd sad ti, pa ja svoju kosu. Nije trebalo ne znam kako dugo, ali sam očito bila dosadna, možda sam ga vređala, ne znam, ali i uz pomoć starije kćeri, pa je odustao. Da ne nabrajam sve stresove koje smatram uzrocima, svakako presudni - nasilni otac. Tužno kako mi svi znamo samo optužiti, s druge strane, niko ne sluša, otvoriš li dušu, još te nagaze. Moja iskrena podrška svima s ovim problemom, nije vrag crn kak izgleda, može se.


  5. Jokica 25.08.2013

    Ovako ja imam 14 god i cupam kosu od svoje 5 god roditelji mi nisu rekli da je to bolest sve dok nisam nasla na netu i mislila sam gotovo ja cu da ocelavim, verujte mozete sve da resite bez ikakvih lekova, takodje sisala sam prst. . Gadno sve samo trebate da se odlucite 'necu vise i kraj' tako sam i ja verujte. . . Uspelo je prst nisam takla 5 meseci znaci ia kosu nekad se desi da po 1 nedelju ne taknem ali ako bas moram izaberem mesto gde je nikad nisam cupala.


  6. miki 21.02.2013

    Ja cupam obrve vec 10 godina, svjesna sam ovog poremecaja. Nedavo su mi se djeca počela smijati kako nemam obrve i pita li me da li su mi to nacrtane obrve, ako jesu zasto ih nisam preciznije nacrtala. . . . . . Osjecala sam se posramljeno, tada sam sebi rekla da vise nikada necu iscupati dlaku, danas se i dalje borim sa tim, ali sada za razliku od prije mjesec dana imam par dlaka na obrvama i desi mi se da moram bar 1-2 dnevno da iscupam, sto je za mene uspjeh. U ovom periodu kada se borim sama protiv sebe, jako sam agresivna, ali vazno je da se rezultati primjete. . . .


  7. Milica 04.10.2012

    Pocela sam sa cupanjem kose sa 8 godina isto kada i sa grickanjem noktiju. Sada ima 16 godina kako to radim. Prestala sam da grickam nokte ali ovoga se ne mogu otarasiti. 2 godine, za divno cudo, nisam cupala kosu. Cini mi se da je to jedini period mog zivota u kome sam se osecala samopouzdano. Cim sam krenula na fakultet, sve se vratilo. Cupam kosu skoro iskljucivo samo kada ucim. Od 16. Godine idem kod psihijatra i promenila sam njih 4, 5. Nisam otisla zbog ove bolesti nego zbog depresije i panicnih napada, ali je veliki problem to sto sam svakom od njih napomenula da to redovno radim i svi su me bukvalno belo gledali, nikada za to nisu culi i samo su skrenuli na drugu temu. Uglavnom im je savet bio: vezi kosu (ahahahhaha. . .: ) vidi se da pojma nemaju o cemu se radi) . Za svakoga ko misli da jedini ima ovaj problem, imam poruku: ima nas jos. Poznajem iz svog okruzenja jos dve osobe koje imaju isti.


  8. Dejan 28.07.2012

    U 16-oj godini života sam počeo čupati obrve, trepavice, dlake sa stidnih mjesta i ispod pazuha. To je trajalo dve godine dok me jednog dana nisu drugovi iz skole ismijali zbog toga što nisam imao ni jednu dlaku na obrvama. To je na neki način uticalo na mene da preusmerim svoju "aktivnost" na druga mesta. Poceo sam čupati dlake iz nosa i u predelu usiju. To radim i dan danas, 20 godina posle, verovatno se pravdajući da je to estetski čin. Prošto je nemoguće to prestati, jer samo oni koji su ovim opterećeni znaju kakvo olakšanje donosi iščupana dlaka koju si odredio da se iščupa. Sreća pa nikada nisam čupao kosu, kao što vidim da to neki rade.


  9. 24.07.2012

    Mislila sam da sam jedina koja pati od toga, a skoro sam saznala da je to bolest. Čupam kosu vec 24 godine. Ne znam kako još imam dlaka na glavi. Pokusavala sam bezbroj puta da prekinem, ali ne ide. Mislim da ću ako ne prestanem uskoro za kratko vreme biti ćelava. Sramota me da idem kod lekara, jer moja glava izgleda odvratno, kosu stalno vezujem da prikrijem praznine, ali uskoro neću moći ni tako. Ako je neko uspeo da se otarasi ove odvratne navike tj. bolesti neka mi javi. Molim vas za pomoć.


  10. паћеник 28.05.2012

    Čupam uspešno kosu već četrdeset godina. Interesantno je da mogu da iščupam čitave pramenove i bol ne osećam. Ni brada nije problem. Sve u svemu: užas.


  11. Marija 29.01.2012

    Sa cupanjem kose pocela sam u osnovnoj skoli, medutim sa time sam jako davno prestala, potom presla na trepavice i obrve. Ne radim to previse cesto, ali svaki put kada osetim nalet besa i nervoze obavezno mi se desi da iscupam krvnicki neku dlaku. Pokusavam da se kontrolisem, iako je u pocetku bilo jako tesko jer sam po ceo dan sedela i bila sama, sada mi uspeva da se kontrolisem samo zato jer sam prebukirana poslom pa ne stizem da "razmisljam". Svo to moje cupanje je dovelo do toga da sam "osakatila" obrvu i na jednom delu uopste nemam dlaka. . . Jedini lek jeste socijalizacija i podizanje ego vrednosti obolele osobe. Kazem to iz licnog iskustva. Jos uvek nisam iskorenila tu potrebu, ali je u dalekoj meri manja nego pre par godina. . .


  12. Joca 22.10.2010

    Moja cerka (15 god.) mi je tek nedavno, kada sam primetila, priznala da cupa trepavice zadnje 2 godine. Ranije je bila po neka a sada ode ceo kapak. Njen otac cupa dlake sa glave povremeno i mislim da je to nasledno. To radi kada je napeta, a uglavnom je napeta i nabija sebi nervozu jer tesko uspeva da se opusti vec se trudi da sve uradi sto brze, sto bolje i sve naj. . Sad posecuje psihologa, razgovaraju, nadam se da ce uspeti da preslozi kockice u glavi i prekine sa tom groznom navikom. A da ne govorim, koliko se ja sad posebno trudim da je ne nerviram. . . Mama


  13. Ksenija 26.07.2010

    Ja sam se godnama borila sa cupanjem dlaka sa glave. . Ludela sam. . . Najcesce sam ih cupala dok gledam tv ili ucim. Sate sam gubila u `trazenju prave dlake`. . Medjutim to je samo od sebe prestalo kada sam zavrsila fakultet tj. Kada sam prestala sa ucenjem. . Gadna je to bolest. . . Svestan si svega, a ne mozes da se odupres. .


  14. pixie 04.06.2010

    Cupam trepavice od 9. Godine. To je sada 13 godina. Sada mi je malo bolje, ne cupam ih sve, vec poneku. Borba sa ovom bolescu je jako teska. Tesko je kada pocnes da se boris i shvatis koliko je tesko kontrolisati taj impuls. Mislim da je jako veliki problem sto se o ovome uopste ne prica. Potrebno je skrenuti paznju ljudi, da bi znali ove cinjenice. I pogotovo jer gotovo svi koji boluju od ovog poremecaja misle da su oni jedini. Ko nije prosao kroz ovo, ne moze ni zamisliti.


  15. Dragana 09.04.2010

    Mislila sam da sam u nekom prelaznom periodu i da cu prestati sa cupanjem kose, ne znam kad sam pocela sa tim ima sigurno 5 godina kako cupam kosu i htela bih da prestanem, htela bih da se izlecim. Sta treba da radim? Kome da se obratim za pomoc?


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde