Mladen Todić iz Požarevca: Novi život nakon transplantacije jetre


Mladen je porodičan, poslovan i društven čovek, koji javnosti nije nepoznat. Njegova borba za sopstveni život, koja je počela transplantacijom jetre, bacila je u senku činjenicu da boluje i od ulceroznog kolitisa. Iako smo se sa Mladenom sreli za vreme kiše, on je doneo dašak sunca ovom tmurnom danu.

Primarni sklerozirajući holangitis i ulcerozni kolitis 

Mladenova prva dijagnoza je bila primarni sklerozirajući holangitis, a u istom periodu mu je bio otkriven i ulcerozni kolitis. „Rezultati krvi su jednostavno pokazivali da nešto nije u redu i da se nešto dešava sa jetrom. Kada sam bio prebačen za Beograd radi daljih analiza u vezi sa jetrom, otkriveno je da imam i ulcerozni kolitis. Lekari kažu da su te dve bolesti povezane, a ja sam tek tada prvi put otkrio da postoji i jedno i drugo. Što se tiče ulceroznog kolitisa, kod većine ljudi on izaziva krvave i retke stolice, kao i gubitak težine. Ali što se tiče gubljenja apetita i težine, nema ništa gore nego kad se ove dve bolesti udruže. Kad čoveku obole jetra i debelo crevo, on prosto gubi energiju, i želju za životom… Rečeno mi je da za moje bolesti nema leka, već da postoji terapija, kojom se ta bolest održava mirnom neki vremenski period, duži ili kraći. Saznao sam i da će u jednom trenutku ta bolest uznapredovati do tog stadijuma da će biti potrebna transplantacija jetre, koja je jedini lek. U tom trenutku sam čuo šta je transplantacija organa, ali nisam znao da li se radi kod nas, kao ni na koji način se obavlja, šta, kako… uopšte nisam imao pojma.”

Fotografija: Branislav Jovanović

„A onda sam dospeo na listu čekanja za transplantaciju jetre”

Na samom početku, lekari nisu bili odmah za to da Mladena stave na listu čekanja za transplantaciju jetre. Terapija i kontrole su, neko vreme, bile ono što je Mladena držalo stabilnim. Vodila ga je prof. dr Rada Ješić, a nakon njenog odlaska u penziju prof. Ćulafić. 

„U jednom trenutku kad je bolest uznapredovala, rečeno mi je da je vreme da budem na listi čekanja. Nisam bio dovoljno informisan i mislio sam da treba da idem u inostranstvo, ali lekari su mi objasnili da se to obavlja u Srbiji, po najvišim standardima. U martu 2014. godine, stavili su me na tu jedinstvenu listu čekanja za transplantaciju jetre. Kada ste na ovakvoj listi čekanja morate da budete uvek dostupni nekome od lekara iz tima za transplantaciju, ne smete da budete daleko od Beograda i treba da budete u pripravnosti. Sve je ovo sa ciljem osmišljeno, jer u slučaju da se pojavi donor, možete u što kraćem roku doći u Urgentni centar gde se obavlja transplantacija jetre. Ja sam tako živeo, u pripravnosti. U međuvremenu, te iste godine, dobio sam ćerkicu. Sve što sam znao o svom stanju i moja osećanja doveli su do toga da sa suprugom ne pravim dugoročne planove. Želeo sam da doživim prvi rođendan svoje ćerke, da je prvi put odvedem na more, da je krstimo — to su bili neki planovi… Međutim, 2015. godine stanje mi se naglo pogoršalo, a još tada sam izgubio i posao. Stvari koje su se dešavale u tom trenutku su i doprinele tome da bolest još više uznapreduje i da se moje stanje pogorša.” — priseća se Mladen i dodaje da je tada prvi put pozvan kao potencijalni primalac.

„Krećem sad sa tobom i Tamarom. Ja ću da vozim”

„Već 2015. sam prvi put pozvan kao potencijalni primalac, jer se pojavio donor, ali nisam bio izabran. Tako sam bio pozvan ukupno četiri puta, ali uvek vraćen kući, jer je u tom trenutku neko bio u kritičnijem stanju, kompatibilniji sa donorom i tako dalje. Ja sam za te 2,5 godine, koliko sam čekao organ, ukupno 5 puta bio pozivan, a četiri puta vraćen kući. Svaki taj povratak domu je bio strašan, jer u tom trenutku znate da je neko preminuo, a da je jedna osoba dobila organ, zbog koje ste srećni, jer je njoj organ očigledno bio neophodniji… A vi treba da se vratite kući, da uđete opet u stan sa istim zdravstvenim i fizičkim stanjem, da zagrlite dete koje niste videli par sati, otkako ste otišli do Klinike, da biste mogli da vodite normalan život posle toga. I tako četiri puta. Moji roditelji, a pre svih, moja supruga Tamara, bili su mi velika podrška. Ona je ostala sa mnom, a mnogi bi se razbežali, iskreno, ne bi izdržali, pogotovo s malim detetom. Da nisam dočekao tu transplantaciju, jedna porodica bi se rasturila, žena bi ostala bez muža, a dete bez oca.” — kako Mladen navodi, nakon odbijanja za transplantaciju, nijednog povratka kući se ne seća, sve je negde potisnuo.

Tokom leta 2016. godine, Mladen je postao slabiji, toliko da nije mogao da podigne svoju ćerkicu.

„Tog 13. oktobra, 2016. godine, u 14:55, supruga i ja smo otišli po ćerkicu Ninu u vrtić i stigli kući. Tada sam i dalje bio bez posla. Spremali smo se da ručamo i u tom trenutku me je pozvala doktorka Nataša i pitala me: 'Šta radiš?', na šta sam odgovario: Evo ništa, seli smo da ručamo.” a ona na to: Ništa. Ne jedi i ne pij, pakuj se i dolazi”, kaže, „Imamo donora! Pakuj se, ja mislim da je to to, ali moramo uraditi dodatne analize i da vidimo ko će još doći od potencijalnih primalaca.”

Svakog prethodnog puta neko me je vozio, a tad sam sȃm seo za volan i moja majka je prvi put krenula sa mnom. Ona je obično čuvala ćerku, ali ja sam rekao: „Krećem sad sa tobom i Tamarom. Ja ću da vozim.” Bio sam spreman!”