- Svoju prvu tešku psihotičnu epizodu sam imao početkom 2010. Dve godine pre ovoga su moje misli počele da postaju usporene. Uobičajeno je da se misao o jednom pokretu i sam taj pokret tela dešavaju istovremeno. Medjutim, tada je kod mene postojala „rupa“.
Bio sam student, radio na odeljenju za radioterapiju i, s obzirom da rad sa svom tom rentgenskom mašinerijom zahteva skladno donošenje odluka i pažljive pokrete, ovako spor rad mozga mi se učinio opasan. Kada sam odustao od daljeg posla, nisam imao gde da idem u toku dana i samo sam ležao u krevetu. Lekar opšte prakse koji me je lečio je smatrao da sam depresivan i dao mi je antidepresive. Sada znamo da nisam bio depresivan, već da sam imao prodrom psihoze. Nakon nekog vremena, usporenost misli je savladala moj um i počeo sam da čujem glasove koji su bili zastrašujući.
Veoma loše pamtim prvi mesec ove epizode. Ovo je uobičajeno za ljude koji boluju od shizofrenije i loše pamćenje je verovatno trajni simptom ove bolesti koji najviše frustrira. Međutim, u ovom slučaju, postojala je šansa da je moje slabo pamćenje bilo neka vrsta prilagođavanja. Jednog dana sam se naizgled probudio, a o meni je brinuo ESTEEM: tim za rane intervencije specijalizovan za brigu o ljudima od 16-35 godina koji su doživeli prvu psihotičnu epizodu u Glazgovu (Škotsksa). Proveo sam 2 godine sa ovim timom i lečenje je često bilo intenzivno. Uspeh tima za rane intervencije u postizanju boljih kliničkih ishoda je uglavnom poznat ljudima, ali je i okružen kontroverzama. Međutim, izgleda da ne postoji dovoljno ličnih utisaka o ovakvoj službi od strane ljudi koji su je koristili. S obzirom na to, hteo bih da podelim svoja iskustva o ovoj oblasti.
Kada razmiljam o periodu od 2010.-2012., osećam se vrlo zahvalno. Dok sam bio sa ESTEEM-om, prihvatao sam lečenje zdravo za gotovo i nisam bio svestan da je količina podrške koju sam dobio bila veoma neuobičajena. Jedan član tima me je redovno vodio na čaj kako bi bio siguran da izlazim iz kuće. Dok sam bio hospitalizovan, imao sam dnevne izlaske sa drugim korisnicima ove usluge, na primer do kuglane ili bioskopa, a sve to kako bi hospitalizacija bila manje dosadna. Mogao sam u bilo kom trenutku da pošaljem poruku kada god bih imao neki problem što je bilo osnažujuće za nekoga ko je bio sumnjičav pri korišćenju telefona. Nije sve uvek bilo lagano, najviše zato što sam bio paranoidan, pa mi je trebalo određeno vreme da steknem poverenje i prihvatim lečenje. Članovi tima su želeli da znaju kakav sam bio pre pojave halucinacija, zbog čega sam se osećao ugroženo i ponašao se razdražljivo. Vremenom sam shvatio da ova pitanja nisu bila postavljana da bi me iritirala ili osramotila zbog mog lošeg funkcionisanja, već da bi mogla da mi se pruži pomoć i da bih se vratio u svoje dobro stanje.
ESTEEM na svom sajtu sebe opisuje kao tim koji radi unutar okvira gde se veruje u oporavak od psihoze. Klijenti se ohrabruju da budu uključeni u holističkom, individualizovanom pristupu nege koji je fokusiran na oporavak. Ovo se postiže kroz kolaborativne, terapijske intervencije između klijenta, njihovih negovatelja i tima sa profesionalncima iz različitih oblasti. Kada sam razgovarao sa prijateljima koji boluju od shizofrenije koji nisu bili podvrgnuti ranoj intervenciji, shvatio sam da je naglasak na odnosima sa ljudima ono što odvaja lečenje koje sam ja dobio od standardnog lečenja.
Moja porodica je bila u potpunoj neverici zbog moje psihoze. Toliko sam se distancirao od njih da nisu ni primetili da sam bio u bolnici mnogo više od nedelju dana, iako su živeli blizu mene. Meni se to baš dopadalo! Međutim, kada su saznali da mi nije dobro, moja porodica je došla u roku od sat vremena i bili su zaista spremni da se uključe u lečenje. Kada je u ESTEEM timu bilo pojašnjeno da nisam imao nikakve druge razloge, osim psihoze, da se udaljim od svoje porodice, ubrzo su nam ponudili i da svi zajedno imamo terapijske seanse.
Seanse su se održavale jednom nedeljno u večernjim satima, kako bi moja majka mogla da na njih dolazi zbog posla. Moj psihijatar je sa još jednim pomoćnikom, sprovodio terapiju. Kad pogledam unazad, smatram da sam imao sreće što je Bihejvioralnu Porodičnu Terapiju (BPT) pružao tim stručnjaka koji me je dobro poznavao. Već sam se viđao sa članovima tima nekoliko puta nedeljno, a sa psihijatrom bar jednom mesečno, tako da smo brzo izgradili odnos pun poverenja. Zaista, osećao sam da mogu da se oslonim na njihovu nepristrasnost u slučajevima kada je atmosfera na seansama postajala „zakuvana“.
Za porodičnu terapiju smatra se da je nužnu za sve porodice u kojima član prolazi kroz ozbiljne psihičke probleme, zbog mogućnosti za poremećaj odnosa usled datih okolnosti. Mi smo se sastajali na desetak seansi, a cilj tih seansi bio je kako da razvijemo kvalitetne veštine komunikacije, kako da se moja majka što bolje edukuje o psihozi, kao i da se osmisli plan za moje „očuvanje zdravlja“ tj. da moja porodica može da primeti ukoliko se dogodi da mi se pogoršavaju simptomi. Seanse nikada nisu bile previše formalne i moj psihijatar je često kuvao svima čaj za vreme seansi. Koristi od poboljšane komunikacije su mi uskoro postale jasne. Počeo sam ponovo da uživam u provođenju vremena zajedno sa svojom porodicom i osećao sam se povezano sa njima.
Kada su se porodični odnosi poboljšali, počeo sam da idem na individualne sesije sa kliničkim psihologom kako bih poboljšao odnos sa samim sobom. Bilo me je sramota što sam razvio psihozu, a sumanute ideje su me sprečavale da koristim javni prevoz. Metod lečenja je bila kombinacija kognitivno-bihejvioralne terapije i „trećeg (novog) talasa“ psiho-terapije, kao što je mindfulness, uz mogućnost da se ventiliram! Moja otpornost se povećavala tokom seansi, a kada smo završili sa terapijom, imao sam bolje mišljenje o sebi i mogao sam da shvatim da se pshioza kao bolest može lečiti i da nije neka vrsta natprirodne kazne.
Zajedno sa lekovima i dodatnom terapijom, dobijao sam i praktičnu podršku kroz zdravstvene olakšice. Konačno, kada se bližio otpust nakon 2 godine lečenja, pitali su me neka velika i važna pitanja, na primer - šta želim sada da radim? Nisam mogao da ponovo radim kao radioterapeut zbog lekova koje sam uzimao. Saradnik mog psihijatra je podržavao moju odluku da započnem studiranje psihologije, inspirisan svojim iskustvima. Dok ovo pišem, svi oni me brižno podržavaju u postizanju ovog cilja na mom univerzitetu.
Trenutno vodim dobar život koji za mene ima puni smisao. Radim, studiram i skoro sam se verio sa nekim koga sam upoznao tokom oporavka. Još uvek uzimam lekove svaki dan, ali se nadam da ne moram to da radim zauvek. Pre 5 godina sam želeo da umrem i nikada nisam izlazio iz kuće. Ovo je veliki preokret i zahvalan sam ranim intervencijama što su mi pomogle u oporavku.
Šta je sa ostalim korisnicima ESTEEM-a u Glazgovu? Želeo bih da podelim jedan citat iz izveštaja škotske vlade koji se tiče hospitalizacija prvih psihotičnih epizoda širom svih škotskih zdravstvenih odbora: „Postoje jasni dokazi da učestalost psihoza raste sa nivoom deprivacije (osujećenja odredjenih potreba pojedinca). Zbog toga, pojedini delovi Škotske su preduzeli mere ranih intervencija, i postigli su to da njihovi pacijenti provode u bolnici najkraće moguće vreme. Glazgov ima tim specijalista za prvu psihotičnu epizodu koji pokriva osobe od 16 do 36 godina starosti. Njihova široka usluga, i tokom lečenja u bolnici, a posebno kasnije u dispanzeru, uspeva da umanji korišćenje bolničkih kreveta u njihovoj oblasti. Iako je (naravno) bitno da se nikada ne preuveličava važnost jednog ličnog iskustva, ja ipak smatram da su moje hospitalizacije bile kratke zbog izvanredne podrške koju sam dobijao. Specijalizovani servis za rane intervencije zaista ima potencijal da umanji razne teškoće svih onih koji prolaze kroz iskustvo psihoze.
Uradite Test na rizik za razvoj psihoza.
Povezani tekstovi:
Broj komentara: 0
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde