Dijabetes - zašto je prevencija bitna?


Osobe sa dijabetesom su danas u društvu diskriminisane i predstavljene kao hendikepirane i socijalno teško prilagodljive. Zato ljudi beže od toga da primaju insulin i okreću se nekoj alternativnoj metodi lečenja. Ipak, rana dijagnostika, prevencija i odgovorno lečenje najbitniji su u borbi protiv dijabetesa. Detaljnije o ovoj temi govori prof. dr Saša Živić, pedijatar-endokrinolog i redovni profesor medicinskog fakulteta u Nišu. 

Da li je altenativna medicina pravi put u lečenju dijabetesa?

Prof. dr Saša Živić: Živimo u zemlji gde su se civilizacijska dostignuća kao što je vakcinacija doveli u pitanje. Mi smo zemlja koje ne voli hormone, ljudi bi rado primali sve vrste lekova čak i citostatike samo da ne budu hormoni, a na listi najomraženijih hormona je sigurno insulin. Osobe koje kažu da nisu morale da primaju insulin nego su primenili neku drugu metodu, odprilike govore sledeće: Kada sam došla kod zubara nisam imala 20 zuba u vilici, nije trebao da mi stavi protezu nego sam ja trebala da pijem vodu sa Radan planine i porasli bi mi novi zubi. To jednostavno nije moguće. U dečijem dijabetesu, u manjoj ili većoj meri, uvek postoji nedostatak insulina. Najveći broj mladih novoobolelih sa dijabetesom ima Finska, zato što ima nasleđivanje vrlo rizičnih tzv. HLA antigena. Zbog tog rizičnog nasleđa se kod svakog rođenog deteta prvo odredi genetika. Nakon toga, počinje da se traga za virusima, pošto u čistom tipu dijabetesa 1 dijabetes nastaje u sinergizmu genetike i virusa. Zatim kada se otkriju virusi u stolici, koji se najčešće udišu, odnosno gutaju, počinje da se traga za virusima i u krvi, a zatim se traže imunološki faktori bolesti, jer je bolest autoimune prirode. Nastaje zbog toga što naša bela krvna zrnca oštećuju naš pankreas. Jedan od mehanizama kako to oštećenje funkcioniše je stvaranje autoantitela, koji se danas, nažalost, uglavnom ne proveravaju u državnim institucijama, već u svakoj malo boljoj privatnoj klinici. Na osnovu tih antitela i veličine antitela, u Finskoj se pacijenti uključuju u terapiju mnogo pre nego što je došlo do oštećenja pankreasa. Ako naš imuni sistem uvidi da neka naša ćelija nije baš kako treba, nego da je promenjena on želi da je uništi. To uništenje će biti u toliko intenzivnije u koliko je ta ćelija aktivnija.  Što se pre krene sa davanjem insulina to je bolje po dijabetes. Smisao svih preventivnih mera jeste da se bolest otkrije što ranije i da počne da se leči što ranije.

Koliko prirodna medicina može da pomogne osobama sa dijabetesom?

Prof. dr Saša Živić: Mi lekari starog kova vrlo često smatramo alternativno lečenje nepotrebnim, ali ima mnogo prirodne medicine koja može da pomogne u dijabetesu. Čovek mora da bude širokih shvatanja, jer i lek koji se najčešće koristi u lečenju dijabetesa metformin je takođe biljka, a to ljudi zaboravljaju. Nisam protiv alternativnih načina lečenja ali ne pomaže u svakom slučaju. Osobe sa dijabetesom su danas u društvu diskriminisane i one su predstavljene kao hendikepirane osobe i socijalno teško prilagodljive. Zato ljudi beže od toga da primaju insulin i okreću se nekoj alternativnoj medicini, a to nije moguće kada je tip 1 u pitanju. Broj osoba sa tipom 2 dijabetesa, koji u osnovi nije hipoinsulinemiski, ali koji posle dugog vremena trajanja neminovno dovede do iscrpljenja pankreasa, pa mora da se počne sa insulinom, je u Srbiji dramatično mali. Mnogo manji nego u susednoj Hrvatskoj koja je tri puta manja od Srbije. Što znači da mi imamo jedan sistemski problem neprepoznavanja i bežanja od te dijagnoze. Naša loša navika je da dok god ne padnemo ne idemo kod lekara, a kada se to desi onda je to znak da već postoji oštećenje nerava i da ima dijabetes već 20 godina, a nije hteo da se na vreme javi lekaru. Ono što je  važno da znamo je da dijabetes ne ograničava slobode, već samo traži da budemo pametni i da koristimo sve resurse koje savremeni život pruža. Tako osobe sa dijabetesom mogu da žive i duže od onih bez dijabetesa.

Recite nam nešto više o iglicama, senzorima i trakama kod najmlađih pacijenata?

Prof. dr Saša Živić: U stranim zemljama je pacijentama obezbeđeno onoliko traka koliko im je potrebno. Danas postoji mogućnost da mi bez bockanja prsta saznamo koliki nam je šećer. Postoje senzori koji se stavljaju na mišicu, koji se čitaju preko jednog malog mobilnog aparata gde vi u svakom trenutku dobijate informaciju koliki vam je šećer. Rekao bih da taj senzor nije skup i da je njegova cena srazmerna ceni iglica i traka. Važno je da uvek pratimo novitete u svetu kako bi naša deca uvek bila kontrolisana i da ne bi imali veće probleme. Deca koja se loše leče mogu da kasnije imaju ozbiljne probleme i zato uvek moramo da insistiramo na tome da naši pacijenti vode računa o sebi. Ja moje pacijente učim filozofiji koja se zove gnoseologija to je teorija o saznanju, kako je moguće znati nešto. Znanje može da proistekne iz iskustva, zato je važno uvek raditi sa pacijentima.

Da zakažete pregled popunite Kontakt formu u nastavku.


Podeli tekst:
Izvor: Emisija Vodič kroz dijabetes

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde