Prof. dr Bojana Dimitrijević

Psiholog

Telefon za zakazivanje
063 687 460

Telefon za zakazivanje

Prof. dr Bojana Dimitrijević, Psiholog

Telefon za zakazivanje

Oblasti medicine

Grad

Jezici

Raspored rada doktora

Telefon za zakazivanje
063 687 460

Najnoviji tekstovi koje je lekar objavio:

Postavite pitanje

Broj odgovorenih pitanja: 91

  1. Devojka ne želi decu
    Pitanje broj: #4282

    Imam 28 godina i profesorka sam jezika. Rođena sam u Bosni i tamo sam živela do svoje 14. godine, kada smo otišli u Nemačku. Dve i po godine provela sam u užasnom ratu u centru Sarajeva, ali kada sam došla u Nemačku, to je ostalo iza mene, kao neki ružan san. Sada živim u Beogradu i radim. Veoma sam uspešna u svom poslu, dosta radim, treniram i zadovoljna sam sobom. Sebe mogu da nazovem veoma uspešnom i ambicioznom ženom. Međutim, imam jedan problem za koji sam se nadala da će da prođe vremenom, ali on i dalje postoji i ne jenjava. Naime, moj dečko mnogo želi da mi imamo dete, ali ja ne. Jednostovno ne želim decu. Kada vidim decu sva se nakostrešim i ne mogu sebe da zamislim u toj situaciji nečije mame. U školi i privatno imam dobar odnos sa mladima i vole me, kao i ja njih, ali da ja imam dete - to nikako. Kolica, plač, pelene, to mi izgleda kao noćna mora i plače mi se kada samo pomislim na to. Kada vidim decu kako se igraju i galame obuzme me jeza, strah i ljutnja sve odjednom. Na osnovu ovoga mislim da sa mnom nešto nije u redu. Skoro je jedna moja bliska prijateljica dobila bebu. Kada je zatrudnela, ja kao da sam bila ljuta na nju što je to sebi dozvolila, a ima tek 28 godina. Sada kada ima bebu, zaobilazim je u velikom krugu, a kada se vidimo smorim se užasno i odmah sutra organizujem neki izlazak sa društvom da se povratim u život. Ako imate bilo kakav odgovor ili sugestiju, odgovorite mi.

    Odgovoreno: 02. 04. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Iako se smatra da je materinski nagon po definiciji prisutan kod svake zrele žene, dešava se da zbog raznovrsnih faktora tokom razvoja i istorije života, ova želja za decom bude izrazito oslabljena, pa čak i pretvorena u otpor da se bude roditelj. Često u tom otporu ima mnogo straha od neizvesnih okolnosti koje nosi roditeljstvo, ograničenja slobodnom životu koje podrazumeva posvećenost potomstvu, nesigurnost da li ćemo i dalje moći da se uspešno bavimo svojom profesijom, hobijem ili bilo kojom aktivnošću koja nam pričinjava zadovoljstvo pre nego što se dete rodi. I to onda može biti značajan problem ukoliko, kao kod Vas, u partnerskom odnosu postoji neusaglašenost u željama i očekivanjima partnera u odnosu na planiranje porodice. Očigledno da jedno od vas dvoje mora napraviti kompromis ukoliko imate u planu da ovu sadašnju vezu zadržite - ili da on prestane da planira decu, ili da se Vi ipak prelomite i da zbog održanja veze i eventualnog braka bar pokušate da mislite o proširenju porodice u perspektivi. Nije loše da se javite nekom psihoterapeutu koji će pokušati da, zajedno sa Vama, pronikne u korene ovakvog Vašeg otpora i pokuša da ga ublaži, kako biste se lakše uklapali u "standardna" očekivanja okoline, ali svakako ne znači da morate po svaku cenu biti majka, čak i ako svi oko Vas to žele. Bitno je da Vi uspete da sebe zamislite u toj ulozi. Nije iznenađujuće da se tek u toku trudnoće žene, koje do tada nisu imale posebnu želju za detetom i prihvatile su ulogu majke pre svega di bi ugodile partneru, osete pravu i snažnu materinsku želju koja se tokom trudnoće i nakon prođaja još povećava, pa nije isključeno da bi se to moglo desiti i Vama. Ipak, sigurnije je da svoje otpore pokušate da razrešite pre donošenja bilo kakve odluke, jer je takođe moguće da zbog ovakvog sadašnjeg stava ne dođe do bitne promene kasnije. U svakom slučaju, ovo je bitna odluka, koja samim tim što podrazumeva značajne promene u strukturi života, podrazumeva pripremu i iskreno suočavanje sa prednostima i manama promena. Zato mislim da su iskren razgovor sa partnerom, a i stručna pomoć u suočavanju sa sobom, potrebne i poželjne mere kako biste se Vi osećali bolje i bili spremni da se suočite sa odlukama koje ćete, ipak, morati da donesete.

  1. Postovana, Imam 25 godina i studentica sam Medicinskog fakulteta u Banjoj Luci. Suprotno vecini kolega sa fakulteta, ne ucim redovno i ponekad se desi da ne "pipnem" knjigu po 2-3 mjeseca, iako se za druge vodi da spremam neki ispit. Ja zaista i objavim da sam pocela da ucim, ali radim sve drugo osim toga. Mislim da mi na internet i gledanje televizije ode u prosjeku oko 10 sati dnevno. Vrlo rijetko izlazim sa prijateljima i uopste iz kuce (nekad se cak desi i po sedam dana da nigdje ne odem). Ako me ko pozove da idem vani ja tad kazem "joj ne mogu, stvarno moram uciti". I zaista od same pomisli da idem vani ja osjetim kako mi "kuva" u stomaku ili da mi lupa srce, i sam izlazak dozivljavam kao kakav prestup. Uhvati me panika oko ucenja, "moram, moram", a onda opet ostanem kod kuce i pricam sa sestrom telefonski rjesavajuci njene ljubavne probleme satima. Osjecam da sam u vrtlogu, ne mogu da zaspem do 4 sata ujutro jer se brinem kako cu stici, osjecam griznju savjesti sto nisam ucila, k! asno se probudim narednog dana i onda budem jos bezvoljnija kad vidim da cu jos jedan dan zapoceti u podne. Iz dana u dan zadajem si planove za ucenje koje ne ostvarujem, i iz dana u dan bivam nezadovoljnija sobom. Mislim da se kod mene razlikuje pojam "laznog" i "pravog" ucenja. Jer kad na kraju pocnem stvarno da ucim , ucim preko 12 sati dnevno i uspijem stici da spremim neki ispit koji drugi spremaju u prosjeku tri mjeseca, za mjesec dana. Jos jedan problem su i moje ocjene i visoki zahtjevi koje si postavljam. Ja nikada necu da samo polozim ispit, ja uvijek hocu da dobijem desetku iz ispita. I onda taj tempo (kada stizem sto sam dangubila) kombinovan sa visokim ambicijama, rezultira ogromnim stresom pred ispit, placem, tresem se, lupa mi srce, idem cesto u wc, a da ne pominjem da noc pred ispit nikada ne spavam, nego doslovno cijelu noc ponavljam. Moja mama kaze bar da sam iskrena prema sebi pa kad ne ucim , da se provodim, uzivam sa prijateljima i izlazim, nego je moj zivot sveden na mjesece nezdravog zivota uz tv, i mjesece ludackog ucenja da "stignem" izaci na ispit. Voljela bih da si mogu pomoci, citam dosta o organizovanju vremena na internetu, ali to se sve svodi na citanje koje isto tako oduzima vrijeme, a nista ne uspjeva. Jednostavno sam dobra u citanju o promjenama, ali kao da se bojim preuzeti rizik da ih se drzim. Ja imam masu planera,izrezanih clanaka na tu temu, pametnih i pokretackih misli, ali na kraju se samo pretvaram u kolekcionara....Mislim da mi je podsvjesno lakse reci sebi, "mogla bih da sam htjela, ali nisam", nego "Ucinila sam, ali nisam uspjela". S druge strane, ove godine trebam da se udam. Jako volim svog vjerenika, i sama misao na njega me cini najsretnijom zenom na svijetu. Ali najveci problem nase veze bio je taj sto ne zivimo u istoj zemlji. Mislim da je i toliko bjezanje u gledanje tv-a bio izraz i neke moje depresije i ucmalosti. Mislim da sam si u sebi govorila, ma pogledacu film, pa cu navece uciti, kad svejedno on nije tu pa da prosetamo ili provodimo vrijeme. A sto se prijateljica tice na njih ne mogu tako cesto da racunam, jer su one uglavnom u slobodno vrijeme sa svojim momcima. Samo zelim, da naucim "stati sama sebi u kraj", da se bolje organizujem, pogotovo sad kad trebam da pripremam nesto tako lijepo poput vjencanja. Bojim se da vec unaprijed vidim scenario, kako biramo pozivnice, dok mi srce lupa i kako govorim "pozurimo ja moram uciti", a onda kad stignem kuci, da odem na internet da vidim koliko je visoka Julia Roberts, i dok i to gledam i dalje mi lupa srce. Jednom prilikom sam rekla sestri "nije mi jasno da radije biram da radim stvari koje me cine nemirnom, nego jedinu stvar koja me smiruje i cini zadovoljnom sobom". I zaista, to mi nikada nece postati jasno. (Muka mi je od sebe same). P.S.Izvinite na ovako dugackom pismu.

    Odgovoreno: 21. 03. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      impresionirana sam Vasim uvidom u sopstveno stanje o kome govorite sa mnogo detalja, ali bez ikakvih pomaka u pozitivnom smeru, tako da se cini da imate problem sa voljom da ostvarite ono sto znate da je za Vas dobro. S druge strane, ne pominjete da se problem volje pojavluje na drugim poljima u Vasem zivotu. Ne znam na kojoj ste godini studija, ali meni izgleda da je najpribliznija "dijagnoza" za Vas - problem nedostatak radne navike, Nekada se sroz skolovanje pre studija, pa i na pocetku studija prolazi bez formirane radne navike, sto tek onda postaje problem, jer kampanjsko ucenje podrazumeva po definiciji mnogo manje organizovan raspored. Znam da ste sebi do sada vide puta zabranjivali gledanje TV-a i surfovanje po Internetu, ali ovoga puta bu trebalo da to uradite odlucnije i da se od te specificne vrste zavisnosti oslobodite uprkos "apstinencijalnoj krizi". Da, ozbiljna sam kada govorim o tome, jer su i ovo zavisnosti, kao od narkotika od cigareda, alkohola, a svako odvikavanje nosi sa sobom probleme apstinencijanog perioda, kada je potrebno nekim supstitutivnim aktivnostima ispuniti vreme i sebe spreciti da se vratite zavisnisvkim navikama. Ukoliko to niste sami u stanju, potrazite pomoc psihijatra pred kojim cete imati drugaciju vrstu obaveze i odgovornosti u ispunjavanju dogovorenih ciljeva. Ipak, mozete pokusati da to definisete i sami, i da sebi beskompromisno odredite sate za ucenje (na primer, od 10-15h) u toku koga NECETE razgovarati telefonom i necete biti dostupni za druge (ljudi ce se na to navici i nece Vas ni uznemiravati), nite cete ukrasti "malo" vremena za omiljenu seriju ili neki sajt, ali cete sebe posle vremena za ucenje nagraditi sa npr.sat-dva omiljene zabave. A zatim, uklopiti druzenje , ukoliko ima mogucnosti, ili citanje neke dobre knjige, odlazak na aerobik, trcanje, masazu. Ukoliko ispunite svoj dan razlicitim sadrzajima, bice Vam lakse da odustanete od svojih "poroka". Motivisite sebe idejom o tome koliko cete sebe unaprediti kada postignete cilj. Opet napominjem, ukoliko to ne mozete sami, potrazite strucnu pomoc jer na ovaj nacin osiromasujete sve ozbiljnije svoj zivot i izlazete sebe opasnosti od potencijalnih dubljih mentalnih problema, sto definitivno ne biste zeleli. Ne zavaravajte se idejom da ce citav posao biti lak, shvatite pozetni period kao apstinencijalnu krizu, a to kao student medicine sigurno znate da nije lako. Ali prodje, i onda nastupa mnogo spokojniji period.

  1. Postovana Dr Bojana, Razvedena sam vise od 7 god, a u ozbiljnoj vezi sam (prvoj, pravoj i neverovatno dobroj! - za kakvu nisam ni mislila da moze postojati!) vise od godinu i po dana... Imam cerku od 9 godina koju sam nesto vise od 6 mes. trajanja moje veze pripremala na mogucnost da cu imati nekog ko mi je jako vazan u zivotu, ne na nacin na koji je to ona, nego na jedan drugi koji je svojstven odraslima... Onda je ona jedva docekala da upozna tog nekog koga sam ja tako dugo procenjivala i lagano pustala u svoj zivot (tako ona misli, a i nije daleko od istine) - i odmah je sve profunkcionisalo, izmedju njih dvoje i svih nas. On takodje ima devojcicu istih godina, ali stvar je slozenija. Najpre, on se i razveo tek pre godinu dana, tako da smo upoznavanje njegove male cice uprilicili negde 10-ak meseci otkad oni ne zive zajedno. Ja sam predstavljena kao najbolja drugarica sa posla, koja ima isto devojcicu, i istih godina. Deca su se lepo druzila u nekoliko razlicitih situacija - predstave, bioskop, dan-dva na Kopu. Svi smo se vrlo opusteno i dobro provodili. Ali sada, NOVA situacija nalaze da se iz poslovnih razloga ja vrlo uskoro selim u taj drugi grad i trebalo bi sto pre njegovu cerku uvesti u onaj deo price koji govori o emocionalnom odnosu njenog tate i mene (posto planiramo da kupimo stan i zivimo zajedno). Problem je, cini nam se oboma, to sto njegova cerka nema izgradjenu svest o emocijama (u svakom smislu), a taj (nadajmo se privremeni!) hendikep potekao je od odnosa u nekadasnjoj porodici, iz vremena kada su svi bili na okupu. Naime, tada su oboje supruznika bez problema komunicirali sa detetom, ali medjusobno - ni malo. Dete je samo retko imalo prilike da cuje komunikaciju izmedju roditelja, a ona se svodila na nocne svadje... Tako, ona sada ne zeli ni da ucestvuje, pa ni da slusa, ma koju pricu koja se dotice emocija, prijateljstava, "vaznih bica" u nasim zivotima... Sta Vi mislite? kako prici i da li uopste i na koji nacin objasnjavati nase odnose, ili pustiti da se i dalje svi druzimo i lepo slazemo - bez velikih reci...? Bojim se onoga da, iako bi mozda bezbolno proslo svako nase vidjanje i druzenje, uz kupovinu stana i ozbiljnih planova, mozemo poslati neku sasvim pogresnu poruku tom detetu i poprilicno ga zbuniti za sva vremena!?! Izvinite ako sam malo promasila Vasu oblast, ali ne sumnjam da cete, zbog svog bogatog iskustva, imati sta da me/nas posavetujete. Unapred hvala!

    Odgovoreno: 21. 03. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Vasa prica je jedna od mnogih komplikovanih, ali uveh novih prica o mesovitim porodicama. Pravo je cudo da se Vasa devojcica tako lepo slozila sa Vasim partnerom, sto je sigurno posledica strpljive pripreme i njene emocionalne stabilnosti koja opet vuce korene velikim delom iz celokupnog vaspitnog procesa. Upostalom, imate prednost da se zenska deca identifikuju sa majkama, ili bi bar tako trebalo da bude, pa ona u Vama i treba da vidi ne samo roditelja vec i saradnika, oslonac i osobu od poverenja. Nisu, nazalost, svi roditelji tako spretni da provedu dete kroz lavirinte emocionalnog sazrevanja i kada vec dodje do nekih problema na tom putu nekako kao da nema dobrih, vec samo manje losih resenja. Kcerka Vaseg partnera ocigledno, iako je starija od Vase, ima nizu emocionalnu zrelost koju pokazuje, u ovom slucaju, negativizmom u odnosu na temu koju pokusavate da joj saopstite. Nije da ona ne razume, ona NECE da razume, jer ne zna kako da se izbori sa novom situacijom. To je regresivni mehanizam, ali svojstven deci koja u tom razvojnom procesu kroz regresiju nastoje da krenu korak dalje. Nije dobro zasipati je stalno temama koje ona ne zeli da slusa, sama Vam situacija kaze da to nije pravi put. Izgleda logicnije da nastavite sa spontanim priblizavanjem detetu, da joj objasnite minimalno, onoliko koliko mora da zna, npr.da cete od sada ziveti zajedno jer ste vas dvoje povezani poslom ili mestom boravka i lepo se slazete, a da se nadate da cete se svi uklopiti, pri cemu cete postovati moguce primedbe svih clanova tog novog domacinstva i o svemu cete prodiskutivati ukoliko bude problema. Naravno, bez obecanja da ukoliko joj se ne bude dopalo, moze da bude i drugacije, jer cete joj dati prostor da manupulise, sto bi bio izraz hira emocionalno nedozrelog deteta. Treba da bide jasno da je to odluka dvoje odraslih ljudi koji su odgovorni za decu, o njima se staraju i izlaze u susret njihovim potrebama u okviru svojih mogucnosti, ali je odluka Vasa. Ukoliko deca osete popustljivost vezanu za vazne odluke koje se zaista ticu vas odraslih, dajete mogucnost za stvaranje novih problema. Ukoliko devijcica medju vama dvoma bude videla kvalitetan ali nenametljiv emocionalni odnos, poruka koju joj saljete za zivot mnogo je bolja nego ideja o "normalnoj" distanci izmedju roditelja, ili "normalnom" zivotu sa jednim roditeljem. Verujem da je period koji Vam predstoji mesto za iskusavanje Vaseg strpljenja i takticnosti jer mozete ocekivati mnogo situacija u kojima cete se pitati da li ispravno postupate i kako odreagovati u novoj situaciji koja Vama nije bliska. Tome cete se spontano i kroz navikavanje na zajednicki zivot prilagodjavati. Bitno je da sa partnerom odrzite sklad i mogucnost dogovora, jer ljubav zaista nije dovljna, a zajednicki zivot u mesovitoj porodici sasvim je druga prica od povremenih izleta i vidjanja, zahteva mnogo vise kompromisa i tolerancije. Neka devojcice imaju dovoljno sigurnosti i dokaza da ih volite i da ste uvek tu za njihve razumne potrebe, a vreme ce doneti stabilnost u porodicnim odnosima. Ocekujte veoma buran period, jer godinu dana za dete je relativno kratak period da lako prihvati novu porodicnu konstelaciju. Nadam se da nema "huskanja" i nagovaranja od strane njene mame ili drugih clanova porodice koja bi njegovu devojcicu podstakla da se ponasa jos buntovnije, jer to ume da bude dodatni faktor koji paralelno treba prevazilaziti. Dakle, naoruzajte se strpljenjem i resenoscu da Vasa veza uspe. I srecno.

  1. Ponekad mi se jave, tako brzo i iznenada, kada je sve naoko ok, cak ponekad i trenutak posle smeha, slike od kojih se uplasim, koje me ponad toliko rastuze da brznem u plac. Srecom to mi se desava jednom u par meseci ali..! Npr. padne mi na pamet kako su zarobili i mene i mog momka, njega vezali a mene ce da muce,a on ne moze da mi pomogne, nekad imam strah da ce me neko na ulici otpozadi uhvatiti i poceti da me kolje nozem u vrat... Takodje kada citam ili gledam scene koncentracionih logora i jevreja toliko me to pogodi da briznem u plac i pomislim da postoji neka reinkarnacija ja mora da sam bila jedna od zarobljenica u Ausvicu. Nije cesto, kratko traje ali me uznemiri, kazem toliko da pocenm da placem Inace imala sam normalno detinjstvo, normalan odnos sa roditeljima, samo me jednom tadasnji moj decko, bili smo ipak skoro klinci pre desetk godina pokusao na silu naterati na jednoj zurki na sex ali sam to razgovorom resila. Kako da ublazim ove flesh senzacije?

    Odgovoreno: 21. 03. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      nije dobro pothranjivati ovakva razmisljanja tako sto cete se unositi u scene koje Vam se namecu.Pokusajte da kada se jave automatski, vec na samom pocetku prekinete tu misao i da se usredsredite na neki potpuno razlicit sadrzaj, koji ce vas okupirati. Ukoliko dozvolite da ova razmisljanja duze traju, vise cete se i emocionalno investirati i, naravno, burno odreagovati, kako sad radite. Ukoliko su ove misli neka vrsta prisilnih, nametnutih misli kojih ne mozete tako lako da se oslobodite, preporucljivo je da se javite nekom psihijatru koji ceVam pomoci da ovakva razmisljanja lakse savladate. Nekada se ovakve misli javljaju nezavisno od tiga da li u zivotu imate burne i neprijatne dozivljaje, dovoljno je da u Vama postoje neki nesvesni nerazreseni konflikti koje skoro svi imaju u izvesnoj meri pa da odreagujete na ovaj nacin, sto trosi Vasu energiju i stvara zabrinutost. Kod nekih ljudi se osim prisilnih misli javljaju i prisilne radnje, koje im se namecu protiv njihove volje, ali iz Vaseg pisma ne vidim da je to kod Vas slucaj. Ukoliko primetite da su ove misli ucestalije, savetujem da se obavezno javite psihijatru koji ce Vam adekvatnom terapijom pomoci da se ozbiljnost smetnji ne poveca. Za sada ce biti dobro da samostalno pokusate da misli (scene) prekidate kao da u mislima imate spremnu tablicu sa znakom "Stop" svaki put kad se pojave. Ukoliko u tome uspete, znaci da su smetnje prolazne i nemate razloga za brigu. Imajte na umu da i za ovakvo "prekidanje" misli treba malo vezbe pa se nemojte obeshrabriti ili odustati ukoliko odmah u tome ne uspete.

  1. Izvinjavam se ukoliko moj problem nije iz vase oblasti, ali posto nisam na listi videla bilo sta sto ima veze sa seksualnoscu, pretpostavila sam da bi mi bilo dragoceno i misljenje psihologa. Imam dvadeset godina i redovne seksualne odnose (poslednje tri-cetiri godine), zadnje dve godine sam u jako ozbiljnoj vezi i iako smo dugo zajedno nas seksualni zivot nije dosadan. On je prva osoba koja je uspela da me dovede do vrhunca ali jako me muci to sto, iako moje telo reaguje na stimulaciju kao da sam dozivela orgazam, ja ne osecam nista. Pretpostavila sam da problem nije fizicke prirode, nego psihicke pa vas zato molim da mi malo pojasnite ovu moju situaciju (da li je to normalno i zasto bi moglo da dodje do ovakvog problema?) unapred zahvalna

    Odgovoreno: 04. 03. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Iako kazete da ste u ozbiljnoj vezi, niste pomenuli kakva su Vasa osecanja u odnosu na partnera. Nisam sigurna sta podrazumevate pod uspesnim seksualnim odnosom i sta nedostaje u Vasem dozivljaju da bi bio potpun, ali pretposavljam da nedostaje neki dozivljaj psihicke opustenosti ili srece koji smatrate delom dobrog seksualnog odnosa. Sama cinjenica da ste uspeli da u ovom partnerskom odnosu dozivite vrhunac govori i delom o Vasoj pozitivnoj emocionalnoj investiciji, iako to ne prepoznajete kao posebno prijatno osecanje. Mozda se treba zapitati o intenzitetu vaseg emocionalnog dozivljavanja uopste, jer se kao deo strukture licnosti jos od najranijeg uzrasta manifestuje veoma razlicita sposobnost emocionalnog dozivljavanja i nivoa iskazivanja emocija.Posebno se treba pozabaviti nivoom emocija u konkretnoj vezi i u odnosu na konkretnog partnera, jer ste mozda Vi racionalan tip koji se vise fokusira na razumske, racionalne i prakticne odluke, a manje se bavi emocionalnim, "romanticnim", i inace u zivotu. Ako je tako, razumljivo je i ocekivano sto se ovako osecate i moze se pretpostaviti da je to prosto Vas stil. Postoji mogucnost da biste kroz rad sa terapeutom na dozivljavanju emocija mogli poboljsati svoju sposobnost identifikacije, kao i iskazivanja emocija, ako problem postoji u toj oblasti generalno.

Prikazano 26-30 od ukupno 91 pitanja