Socijalna anksioznost

Šta je socijalna anksioznost?

Socijalna anksioznost (socijalna fobija) je perzistentni strah od jedne ili više socijalnih situacija u kojima osoba doživljava da je izložena proceni drugih osoba. Na primer: javno obraćanje, govorenje pred drugim ljudima, pisanje, ručanje pred drugima, korišćenje javnog toaleta, različita društvena okupljanja itd. Osoba se pribojava da nešto ne pogreši ili kaže nešto što ne treba, i da se na neki način ne obruka pred drugim ljudima, pri čemu bi je drugi kritikovali ili ocenili da nije vredna. Osoba i sama procenjuje da ne vredi dovoljno da bi se drugima dopala takva kakva jeste, pa se stalno trudi da se prikaže u boljem svetlu. Svi se mi trudimo da se prikažemo u najboljem izdanju, ali problem nastaje kada to postane opsesija i kada nas ograničava da normalno funkcionišemo. Osoba ima doživljaj da ne pripada nijednoj grupi, suštinski se razlikuje od drugih, drugi imaju ono što ona nema. Svoje nedostatke precenjuje verujući da su oni ključni za neupeh u socijalnim relacijama i zato ne može biti prihvaćena. Prisutna su „moranja“ u životu te osobe „Moram da se svidim drugima“, „Moram da budem zabavna“, „Moram da budem uspešna“. Ako uradi nešto manje od toga osoba to doživljava kao lični neupeh i nesposobnost. 

Dakle, prisutna je preterana briga da ne pogreši, jer sve treba da uradi besprekorno i bez greške, pa je rezultat tog pritiska reakcija ćutanjem ili povlačenjem. Nejasne i neodređene događaje tumači kao preteće i negativne (kritika, neprihvatanje), pa tako  socijalnu anksioznost prati osećaj stida i posramnjenosti. Osoba je u konstantnom strahovanju da je drugi ocene da nije vredna, onda preti strah od odbacivanja. Kako bi se zaštitila od opasnosti da bude povređena ili ostavljena, osoba počinje da izbegava situacije koje je uznemiravaju.

Razlika između stidljivosti i socijalne anksioznosti je u tome što nas socijanla anksioznost sprečava da adekvatno funkcionišemo i najčešće reagujemo povlačenjem. U redu je doživeti nelagodu ili napetost pred ispit, ali ako osoba oseća izrazitu uznemirenost ili nepodnošljiv strah onda je reč o socijalnoj anksioznosti. Situacije koje utiču na intenziviranje simptoma su upoznavanje novih ljudi, kada nas neko procenjuje, nastupi i izlaganja, značajni razgovori sa autoritetima, kada samo u centru pažnje, telefonski razgovori itd.

Kako nastaje socijalna anksioznost?

Socijalna anksioznostNajčešće za nastanak anksioznosti uzrok je porodična klima u kojoj dete odrasta. Represivni stav roditelja čini da je dete stalno u strahu, česte svađe roditelja ili uopšteno ukućana, pri čemu dete stiče utisak da je sredina nesigurna i boji se za sopstveni opstanak. Dete ima doživljaj da ga nešto ugrožava, da se od nečega mora braniti, gubi inicijativu i veru u sopstvene resurse. Kada dođe u kontakt sa drugim ljudima dete iščekuje negativan ishod, što prouzrokuje niz fizioloških reakcija (ubrzan rad srca, ubrzano disanje, znojenje dlanova, crvenjenje) što dodatno tumači kao opasnost. Dete zaključuje da je sredina nesigurna i opasna po njegov integritet i reaguje povlačenjem. Sa godinama se potkrepljuje to ponašanje i osoba može potpuno da se izoluje. Strah sprečava osobu da napreduje što rezultira sa mnogo propuštenih šansi u privatnom i poslovnom životu. Uzrok može biti prethodno negativno iskustvo, pri čemu je osoba doživela veliku neprijatnost, negativno je procenjena i osramoćena.

Kako  se leči socijalna anksioznost?

Socijalna anksioznost može da se izleči. Osoba ne može da se odgovori od toga da nema socialnu anksioznost, ona mora postepeno da se leči. Različite vrste anksioznosti, kao i socijalna anksioznost, najbolje se prevazilaze u psihoterapijskom procesu. Preispituje se tačnost, logičnost i funkcionalnost sopstvenih misli. Važan deo rada je nadogradnja emocionalnih kompetenci koje
nisu izgrađene u dovoljnoj meri u interakciji sa roditeljima ili značajnim drugima. Moguće je da osoba koristi i različite tehnike samopomoći, i da uplaži stepen straha kod blažih oblika anksioznosti. Ali kod anksioznosti koje traju duže vreme i imaju ozbiljniju simptomatologiju potrebni su psihoterapijski tretmani.  Ako se ne leči može se udružiti sa drugim poremećajima. Ono što možete sami jeste da postepeno zamišljate situaciju koja vam izaziva strah i napetost, potom se izložite postepeno datoj situaciji. Primenjujte različite tehnike relaksacije i tehnike disanja (opuštanje uz muziku, meditacija, joga, fizička aktivnost, lagana šetnja).


Podeli tekst:

Milica Mikić Grčkarac, psiholog u Kraljevu, edukant psihodinamske psihoterapije. Sa radnim iskustvom koje stiče u oblasti porodičnih i partnerskih odnosa, adolescentnih kriza, bolesti zavisnosti, rešavanja konfliktnih si...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde