Uđite u zonu zdravlja

Savremeni tempo života nam je nametnuo imperativ uspeha i stalnu jurnjavu u želji da stignemo do ovog cilja. Pritom, zanemarujemo svoje zdravlje i usput učinimo ponešto za sebe, uglavnom neki instant program za zdrav život, koji su, nažalost, preplavili medije. Pitam se da li smo stvarno toliko lakoverni ili u žurbi za obavezama i karijerom kao u magnovenju svesno “gutamo” reklamne slogane sa porukom “ pet kilograma za sedam dana uz normalnu ishranu” ili “ vaše je samo da zalepite flastere i kilogrami će sami nestati”.

Život nam je uglavnom neuredan, prožet stresom i nepravilnom ishranom, a fizička aktivnost se upražnjava jedino kada potrčimo za autobusom. Kako ostvariti mentalnu i telesnu ravnotežu, voditi zdrav život i uživati u njemu, pitanja su koja često figuriraju u našim životima. Odgovore i savete smo potražili od prof. dr Jezdimira Zdravkovića, jednog od autora najnovije knjige “Zona zdravlja” i glavnog i odgovornog urednika časopisa “Psihologija danas”.

Šta se danas podrazumeva pod zdravim životom. I da li je, uopšte, moguće da savremeni čovek razvije filozofiju zdravog života u uslovima u kojima su gradovi zagušeni i zakrčeni, život se pretvara u borbu za preživljavanje i neku vrsu socijalnog darvinizma, opuštenost ustupa mesto užurbanosti, a ljudi umesto da žive jedni sa drugima žive jedni pored drugoga?

  • Savremeni urbani čovek prema brojnim upozorenjima koje stižu sa svih strana živi stresno, nepravilno se hrani i nedovoljno kreće. Prema mišljenju stručnjaka cena koja se plaća zbog nezdravog načina života je ogromna. Narušena mu je, ne samo,  estetika  života nego je ophrvan i  brojnim bolestima, psihosomatskim i drugim, koje su nužan proizvod zarobljenosti čoveka u tehnološki progres društva i potrebe da jurnjavom za životom pretekne sam život. Paradoksalno je, s druge strane, da se životni vek ljudi u razvijenim društvima produžava i da se sve više ustaljuje filozofija novog svetog trojstva izražena u magičim rečima “Mladost-Vitkost- Lepota”. Nažalost, ideal  Oskar Vajdlovog junaka Dorijana Greja ne ostvaruje se prirodnim sredstvima. Stres kao pojava koja je  sa istorijsko-evolucione tačke gledišta neizbežan pratilac čoveka kroz vekove njegovog postojanja, ne kontroliše se  suočavanjem sa životom i meditativnim manevrima nego bekstvom, tabletama, alkoholom i psihoaktivnim supstancama; vitkost se ne postiže pravilnom ishranom i kretanjem nego , “vađenjem masti “na hirurškim stolovima , svežina i  lepota “zdravog izgleda” se ne ostvaruje kontrolom stresa, pravilnom ishranom i fizičkom aktivnošću već silikonskim umetcima  “ liftizima” i  “peglanjem” lica. Jasno je da je reč o pogrešnoj filozofiji življenja. Forma, u principu,  nikada ne može da  zameni suštinu.

Stručnjaci govore da živimo u “godinama stresa” Ne bi bilo to tako dramatično da se brojne  bolesti, kako somatopsihičke tako i psihosomatske  ne povezuju sa stresnim delovanjem. Da li postoje prirodni putevi savladavanja i kontrole stresa.

  • “Stres” je, pre svega, široko i neprecizno odredjen pojam, što ukazuje na mogućnost da zbog preširoke upotrebe termina izgubi sopstveno značenje. Kao stresne opisuju se raznorodne draži i situacije, počevši od ekstremne hladnoće i toplote, gladovanja, gubljena posla, venčanja, razvoda, prinova u porodici, ispita, penzionisanje, nesuglasica na poslu do smrti prijatelja ili bliskog člana porodice. Danas je, manje više jasno šta se dešava u akutnim ili hroničnim stresnim situacijama i na koji način se ostvaruje veza između mozga i tela. U sklopu različitih supstanci čije oslobađanje sugeriše mozak u momentu opažanja averzivne situacije, a koje  aktiviraju telo za borbu ili bekstvo ključnu ulogu igra kortizol. Kod akutnog stresa lučenje kortizola prestaje sa prestankom stresa i organizam se vraća u normalu. Kod hroničnog stresa lučenje kortizola se nastavlja čime  se organizam uvodi u tzv. “crvenu zonu” koju karakteriše permanentna napetost, strepnja, uznemirenost i nesanica, depresija i telesni simptomi funkcionalnog karaktera. Akutni stres iz aspekta bolesti nije naivan, ali je hroničan stres poguban za organizam. Ne mora, međutim, da bude tako! Važno je, naime, uočiti činjenicu da je stresnu situaciju moguće odrediti isključivo “post festum”. Ne, dakle, po stresoru ma kakvu dramatiku  on nosio, nego po psihičkim i telesnim posledicama koje izaziva stresna sitaucija. Ako situacija koju,u principu, opisujemo kao stresnu ne izaziva po pojedinačnu ličnost stresne posledice ona, za tu ličnost nije stresna. Uzmimo, na primer, razvod braka koja se u svim skalama stresa opisuje kao izazivačač stresa. Za mnoge osobe u razvodu ova neprijatna situacija je stresna, dok kod nekih razbračnika ona dovodi do olakšanja i opuštanja. Za razumevanje delovanja stresa važno je, dakle, razumeti odnos ličnosti i stresa. U principu, introvertovane ličnosti sa “slabim živcima” (labilnim vegetativnim sistemom) koje, zbog svojstava svog nervnog sistema, lako uče  strahove i strepnju osetljivije su na stres, kao i ličnosti koje imaju stabilniji nervni sistem, ali se u toku života nisu “imunizovale” na stres, praktikujući umesto suočavanja sa stresnim situacijama i razvijanje pozitivnog mišljenja bekstvo - bilo oslanjanjem na sredstva za umirenje, alkohol , prekomerno jedenje hrane ili psihičku i fižičku neaktivnost. Druga važna činjenica koju treba uočiti jeste da stresne situacije  treba razlikovati prema mogućnostima njihove kontrole. Možemo ih podeliti u tri kategorije. Na prvom mestu je stres koji je izvan čovekove mogućnosti kontrole. Smrt bliskog člana porodice je, sa logičke tačke gledišta, primer stresne situacije koju nije moguće kontrolisati. Šta čovek može pametno da uradi u ovim nesretnim okolnostima? Ovde nije od bilo kakve koristi razložna filozofija da je život prolazna pojava. Nisam ubeđen da religiozne osobe, zbog verovanja u život posle smrti i fatalizma “da je Bog tako hteo” ili nade “da će posle smrti život u raju biti život u  raju” bolje kontrolišu ovu stresnu, ali nemoguću situaciju. Izuzimam fanatično ortodoksne vernike, ali sa psihijatrijske tačke gledišta oni su blizu psihoze, a psihoze su stanja u kome se osobe odvajaju od realnosti. U ovakvim slučajevima na svu sreću u dejstvo stupa priroda. Doživljaji, ma kako bili strašni imaju sposobnost da prežive emocije. Četrdeset dana intezivne tuge i očajanja prelaze u manje intezivnu tugu i očajanje, da bi posle određenog vremena priča o očajanju prerasla u očajnu priču bez burnih emocija. Život je dok traje, neuništiva pojava, ide dalje po svaku cenu! Nešto je povoljnija situacija kada je reč o stresnoj situaciji koja je podložna kontroli, ali osoba veruje(misli) da je izvan njene kontrole. U takvim slučajevima treba menjati naviknuti, naučeni i automatizovani   sistem mišljenja osobe o konkretnoj stresnoj situaciji, koja je onemogućava da rešava probleme u životu. Mišljenje je veoma suptilna kategorija. Međutim, veliki broj osoba pojave oko sebe vidi u crno-belom značenju, ili su sklone uopštavanju,  katastrofiranju, cirkularnom, arbitražnom ili predrasudnom mišljenju. Osoba, na primer, može da bude stresirana i frustrirana  hroničnim bračnim problemom.U takvoj situaciji veruje da joj nema izlaza jer je druga polovina “loša” u svim aspektima života. U takvoj “bezizlaznoj” situaciji izlaz je da nauči da odredi šta je to objektivno “loše” a šta  “dobro” u ponašanju supruga ili supruge i da u toj situaciji ostvari samopotvrdnu (asertivnu) komunikaciju. Da nauči, dakle, da kaže “Da” kad treba reći “Da” i “NE” kada treba reći “NE”. Ovo nije, teško jer su u cilju učenja samopotvrdne komunikacije razvijene vrlo jednostavne i lako učive tehnike. I na kraju, veliki broj stresnih situacija moguće se kontrolisati uz razvijanje  “pravilnog” i pozitivnog mišljenja, gospodsku  hrabrost suočavanja sa stresom u imaginaciji ili realnosti, umeće  korišćenja relaksacionih i meditativnih tehnika, pa i prostim postupcima kao što su naizmenično tuširanje hladnom i toplom vodom kao i kontrolu stresne situacije redovnom seksualnom aktivnošću. Osim što ima lekovita svojstva, seks- bar jedamput nedeljno- osigurava zdravlje. Naravno, tu je i hrana čije konzumiranje gasi nizak nivo napetosti uzrokovanu hroničnim stresom,ali takva kontrola stresa nosi određene rizike debljine i zdravstvenih problema koja prate ovu negativnu estetiku.

Pomenuli ste kontrolu stresa  hranom . Nije li to kontraproduktivno? U čemu je vrednost pravilne ishrane kao jedne od uslova za dobro zdravlje?

  • Postoji definitivna veza između stresa i smanjenog ili prekomernog jedenja, pa eventualno i gojaznosti. Neke osobe izjavljuju da zbog napetosti apsolutno gube potrebu za hranom, druge, da u situacijama kada su napete neumereno trpaju u usta sve i svašta. Ličnosti se razlikuju, naravno, ali nije stvar u tome. Prve osobe možemo slobodno “dijagnostikovati” kao osobe koje pate od visoke napetosti, druge-kao osobe koje ispoljavaju nisku napetost.  Reč je o dokazanom faktu da jedenje hrane “ubija” nisku napetost, dok visoka napetost “ubija” potrebu za hranom.   Hronični stres proizvodi nisku napetost i kod takvih osoba postoji realna opasnost da, “samolečenjem” prekomernim jedenjem raznorodne hrane postanu gojazne. Zašto je to tako, objašnjava Norman Pecoraro, član istraživačkog tima sa Univerzieta San Francisko, tima koji se dugo bavio odnosom stresa i gojaznosti. Evo objašnjenja! Daljim lučenjem kortizola kod hroničnog stresa, kako smo već ranije naglasili,  ličnost ulazi u “crvenu zonu” koja se karakteriše napetošću, nesanicom, strepnjom i na kraju, eventualnom depresijom. Produžena napetost dovodi do iscrpljivanja organizma. Osoba, zato, počinje ”nesvesno” da traga za hranom bogatom mastima i ugljenim hidratima, koji će joj, s jedne strane, povratiti energiju, a s druge strane, smirivanjem napetosti priuštiti opuštenost i zadovoljstvo. Reč je, dakle, o “igri preživljavanja”. Ipak, to nije cela priča! Jedna od uloga kortizola jeste da “premešta energiju” tamo gde je ona potrebna. Visoke doze kortizola u krvi upravljaju višak kalorija pravo u stomak, gde se one nagomilavaju kao mast. Zašto u stomaku? Zato što stomak ima neposrednu vezu sa jetrom i mast se odatle  brzo koristi za popunjavanje energetskih rezervi osobe koja je izložena dugotrajnom stresu. Jasno je da  ovakvim slučajevima začarani krug: odnosa stresa i hrane možemo prekinuti isključivo kontrolom stresa. Nezavisno od stresa ali zavisno od navika (ponašanja) prema hrani, tempa života, obilja ili siromaštva pa i nacionalnog digestivnog  folklora neznatan je broj  ljudi u našoj kulturi koji se pravilno hrani. Dok je kod nekih osoba koje žive u bedi neukusno postavljati problem pravilne ishrane, osobe koje žive u izobilju, bar kada je reč o ishrani, opterećene su dilemama i osećanjem krivice. Jednostavo rečeno, nalaze se u svojevrsnom “sendviču” između zadovoljstva i straha. Sumnje i preispitivanja su konstanta ovakvih osoba. “Da li mnogo jedem, da li je hrana koju jedem isuviše masna?” ili naprotiv “Da li nije dovoljno masna? Da li hranom unosim dovoljno antioksidanata? Da li je hrana zaražena mikrobima? Da li je prepuna štetnih hemikalija?” Nauka, međurim, ima gotove odgovore na ova pitanja.Kada je reč o  kalorijskoj ishrani stvari stoje ovako:

    • Aksiom je da hrana treba da bude raznovrsna.
    • Obavezno, dakle, treba da  sadrži sva tri kalorijska izvora
    • Odnos između tri izvora kalorija mora da bude balansiran.
    • Balansiran odnos kalorija iz sve tri supstance je ovakav:
    • 45-65% ugljenih hidrata.
    • masti  20 to 35%
    • belančevina od 10 to 35 %
Dodajte ovome minerale i vitamine u zamašnim količinama raznovrsnog voća i povrća sa antioksidantnim dejtvom i imate celu priču. Sklon sam, međutim, da mislim da ako želimo da pravilnom ishranom uđemo u zonu zdravlja nije samo bitno šta jedemo, nego je daleko važniji način na koji se način odnosimo prema hrani i kako jedemo. Reč je,dakle, da ZDRAVLJE ali i sveto trojstvo u vidu  MLADOSTI-VITKOSTI  i LEPOTE možemo u nama da zadovoljimo isključivo pod uslovom da se, kada je reč o pristupu hrani-pravilno ponašamo. Na takav zaključak upućuju pokušaji kontrole težine dijetama koje po pravilu ne uspevaju, jer se osobe pošto dostignu željeni cilj ubrzo vraćaju starim navikama u ishrani, čime ubrzo vraćaju u posed i izgubljene  kilograme. U ovom pogledu mnogo bolji rezultati se postižu ne izgladnjivanjem i pribegavanjem dijetama ma kakve one bile, nego razvijanjem novih oblika ponašanja. Koje su glavne tačke promene ponašanja u vezi sa hranom? U početku osoba  treba da vodi dnevnik navika “za stolom” u cilju otkrivanja grešaka u jestivom ponašanju (automatski jede, jede “brzu” hranu, jede zbog napetosti, razvila je filozofiju da se jedamput živi i dr), zatim, postavlja ciljeve kontrole jedenja (mali koraci su efektivniji od velikih, što praktično znači da ako je navikla da dnevno jede dve štangle čokolade, treba da  ograniči na jednu, umesto da se u prvo vreme potpuno odrekne poslastice); napravi uvid šta može da promeni u ponašanju u vezi sa hranom (smanji broj obroka, bar za jedan do dva,  jede isključivo u kuhinji, popije čašu vode i sačeka da je prođe glad, svakodnevno vežba) osigura podršku ukućana u kontroli jedenja; misli pozitivno i primennjuje vežbe koje će je osloboditi nekih nepoželjnih navika u vezi sa hranom.

Pomenuli ste fizičku aktivnost. Da li je ona neohodna u sklopu celog kompleksa kada je reč o temi o kojoj razgovaramo?

  • Apsolutno neophodna! “Pre uspeha, bogovi odrediše da se čovek oznoji”, rekao je slavni grčki filozof Hesid, sedam vekova pre Hrista. Osim ove svojevrsne životne filozofije, koja se delimično odnosi i na telesno vežbanje, razlozi za lenjost ljudi da upražnjavaju široku skalu aerobnih aktivnosti kao što su: brzo hodanje, trčanje (džoging), plivanje, vožnja biciklom, ples ili anaerobne vežbe kao što je na primer podizanje tegova, leže u nedostatku motivacije. Čak i u slučajevima kada se motivacija za redovnim vežbanjem probudi iz raznih razloga, zdravstvenih ili estetskih, empirijska istraživanja dokazuju da kod najvećeg broja ljudi dolazi do njenog brzog “uspavljivanja”. S druge strane, lista koristi  čak i od minimalne fizičke aktivnosti kao što je na primer brza šetnja od pola sata, kako na psihičkom tako i na telesnom planu je neiscrpna. Naučno su potvrđene činjenice da regularno vežbanje od najmanje četiri meseca  blagotvorno deluje na telo i dušu  i to tako da  poboljšava rad srca i pluća, prevenira moždani udar, utiče povoljno kako na  sistolni tako i na dijastolni krvni pritisak, snižava povišeni šećer u krvi, reguliše aciditet i alkalitet krvnog seruma, povoljno utiče na vid i sluh, jača kosti, poboljšava odbrambene nage organizma, deluje antikancerogeno, estetski oblikuje telo, ali i emocionalno stabilizuje ličnost podiže, nivo samopouzdanja i sigurnosti i smanjuje nivo zavisnosti ličnosti od drugih osoba. Reklo bi se, mnogo i od fizičke aktivnosti. Pisac William Dyer je napisao “Da bi zaista bio motivisan, moraš se sporazumeti sa samim sobom”. Sporazum sa sobom u slučaju fizičke aktivnosti podrazumeva: precizno određivanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva vežbanja; usvajanje filozofije vežbanja kao “lično vrednosno značenje” nezavisno od svakog drugog značenja; izbegavanje stereotipnog ponavljanja jedne iste aerobne ili anaerobne aktivnosti; određivanje optimalne mere vežbanja i tako nadalje.

 

 


Podeli tekst:

Dr Bojan Jovanović je specijalista opšte hirurgije s dugogodišnjim iskustvom u radu s pacijentima iz Niša.

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde