Činioci rizika poremećaja ishrane kod slovenačkih adolescenata

Poremećaji ishrane su zdravstveni problem, koji dobijaju pažnju tek kada već pokazuju razvijenu kliničku sliku. Poznavanje činioca rizika bolesti ove skupine može sprečiti sekundarnu intervenciju. Odgovarajućim dijagnostičkim pristupom moguće je poremećaje ishrane otkriti još u fazi kada stručna pomoć može dati izuzetno pozitivne rezultate. Ovo istraživanje je prvo na slovenačkim prostorima gde smo upotrebili dijagnostički upitnik koji upotrebljavaju i u svetu za screening istraživanja. Zaključujemo, da kod određenog dela slovenačkih adolescenata nisko samoopažanje, nivo depresivnosti i preokupacija hranom i svojim telom korelira sa nezdravim načinima po­našanja u ishrani. Ovaj deo populacije zahteva sistematsku dijagnostiku i posebnu zdravstvenu i psihološku pomoć. Neophodna je efektivna preventiva, već u osnovnoj školi.

Adolescencija je period između detinjstva i odraslog doba, obuhvata razdoblje od 11. (12.) do 22.(24.) godine (Župančić, 2004). Fizičke promene u ovom prelazu iz detinjstva u adolescenciju najjasniji su znak da dete stupa u drugi period svog razvoja. Na menjanje svog tela adoles­cent reaguje veoma emocionalno.
Odnos prema sopstvenom telu postane u tom periodu, još više nego u detinjstvu, značajan deo ukupnog prihvatanja sebe i presudan za ocenu vlastite vrednosti. Šteta i pobude zbog tela i slike o sebi iz ovog perioda može se videti i kasnije u odraslom periodu (Tomori, 1990).
Predstava o sopstvenom telu može biti zadovoljavajuća ili ne. Koja će strana prevagnuti zavisi od poruka u vlastitoj porodici i svih značajnih drugih u životu adolescenta. Pojedinac koji ne voli vlastito telo pretpostavlja da ga i drugi opažaju tako kako on sam sebe opaža. Ovo povezuje sa vlastitom predstavom, da i drugi imaju loše mišljenje o njemu. Loša slika o sebi je postaje lako deo depresivnog pojmovanja vlasti­te vrednosti (Kuhar, 2004).

Slika o sebi je jedno od osnovnih područja ličnosti, koje se postupno oblikuje od ranog detinjstva, i menja se i razvija tokom života pojedinca (Kobal, 2000). To je organizovan skup karakteristika, poteza, utisaka, stanovišta, sposobnosti i drugih psihičkih osobina, koje pojedinac pripisuje sebi. To je referentni okvir u kojem pojedinac gradi svoj spektar ponašanja. Zdrav razvoj slike o sebi je najvažniji razvojni zadatak adolescenta (Kobal, 2000). Pojedinčeva slika o sebi sastoji se iz više različitih područja, a fizički izgled je jedan od najvažnijih (Tomori, 1990).
Shavelson i kolege (1976) napravili su hijerarhijski model stvaranja slike o sebi, koji pretpostavlja da je slika o sebi celovita slika koju pojedinac ima o sebi koja nastaje na osnovu vlastitih iskustava sa okolinom i ocena koje pripisuje sam sebi za vlasti­to ponašanje. Područja se dele preko različitih podpodručja slike o sebi, do ponašanja u posebnim okolnostima. Tretman vezan za sliku o sebi izvodimo na specificnim nivoima (Musitu, Garcia, Gutierrez, Gutierrez, Kranjc i Pecjak, 1998).

Depresija je poremećaj raspoloženja, koji se manifestuje značajnom simptomatologijom na različitim poljima mentalnih funkcija (ICD-10, 199S). Razvoj depresije objašnjavaju tri različite grupe teorija (u Potocnik i Štrus, 2005): psihodinamička, kognitivno bihejvioralna i somatska teori­ja.
Depresija se može javiti kod dece, kao i kod adolescenata. Njena prevalenca kod mladih, češće kod devojka, je u porastu (Maj i Sartorius, 2002). Dijagnostika je u adolescenciji teža, pre svega zbog čestih menjanja raspoloženja, što je jedna od karakteristika ovog perioda. Zato su trajanje i intenzitet depresije vrlo važni dijagnostički kriterijumi.
U ovom razdoblju depresija je češća kod devojaka (Nolen-Hoeksema i Girgus, 1994), zato što su više pod stresom u početku adolescencije (rani pubertet, polna zloupotreba, negativni životni događaji) i veća izloženost devojaka činiocima rizika depresije (briga za okolinu, nizak stepen asertivnosti) i takođe upliv hormona (Janeway Conger i Galambos, 1996).

Hrana je važna za razvoj tela i zdravlje, sposobnost tela i za zabrinutost za izgled, koja se nadovezuje na pojedinčevo zadovoljstvo vlastitim telom, opštim samoopažanjem. Ima i psihološki značaj, koji se na­dovezuje na osećanje prihvatanja i zadovoljstva (Tomori, 1990). Poremećaji ishrane su uvek smetnja zdravom razvoju ličnosti i kad nemaju nekih težih psiholoških uzroka. Telo može biti izvor velikog nezadovoljstva i niskog samovrednovanja. To­mori i Makovec (2000) tvrde, da su adolescenti koji nisu zadovoljni vlastitom telesnom težinom više depresivni od adolescenata koji jesu zado­voljni sobom.

Fairbum i Walsh (u Logar, 2000) predlažu da poremećaj ishrane definisemo kao poremećaj u ponašanju u ishrani, koji se ispoljava u promeni unosa hrane i važno utiče na fizičko zdravlje i psihosocijalno ponašanje pojedinca. Obično dobije pažnju kad je već kasno, a prepoznavanje činioca koji povećavaju rizik od ovih poteškoća (bolesti) moglo bi smanjiti sekundarnu intervenciju. Definisani su i na osnovu medicinskih i na osnovu psiholoških kriterijumima ICD-10 (1995) i DSM-IV (1994).
Primarna intervencija radi se sa mladima, a važna je i sekundarna in­tervencija, sistematska dijagnosti­ka i posebna pomoć rizičnom delu populacije. Vrlo važnu ulogu imaju doktori i pedagozi koji rade sa adolescentama i grade njihov odnos prema vrednostima iz sveta. Najpre je važno poznavanje problema poremećaja ishrane na slovenačkom prostoru, i ne jednostavna generalizacija stanja usvetu.

Cilj istraživanja je bio analizirati ponašanje hranjenja kod slovenačkih adolescenata. Ispitivali smo dve starosne grupe, u odnosu na dinamiku fizičkog i psihosocijalnog razvoja. Mlada grupa je na početku adolescencije (Moš=13 godina), a starija (Msš= 17 godina) postupno već ide u odraslost. Proučavali smo i momke (za razliku od svetskih istraživanja), zato što mislimo da je vrlo važno poznavanje ove problematike i kod njih, a ne samo kod devojaka. Istraživali smo problematiku samoopažanja, depresije i činioca rizičnog prehrambenog ponašanja u globalu.
Uzorak se sastojao od 782 adolescanta, reprezentativno zastupljenih po polu i slovenačkim regijama, je ispunjavalo upitnik samoopažanja (SPA, 1997), depresije (BDI-II, 1996) i upitnik ocena činioca rizika poremećaja ishrane (EDE-Q4,2005). Od toga 354 ide u osnovnu školu i ispunjavali su upitnike na sistematskom pregledu kod doktora. 428 učenika ide u srednju školu. Skupljali smo podatke na časovima. Istraživanje je potvrdila Komisija Republike Slovenije za medicinsku etiku (Potočnik i Štrus, 2005).

Upitnik samoopažanja SPA je slovenačka verzija španskog upitnika samoo­pažanja (Autoconcepto-AFA) autora Musitu G., Garcia F. i Gutierrez M. Temelji se na Shavelsonovem modelu samoopažanja. Uključuje područja samoopažanja: socijalno, porodično, fizičko, školsko i emocionalno samo­opažanje i samoopažanje u globalu. Viša vrednost govori o većem zadovoljstvu pri samoopažanju.

Beckova lestvica depresivnosti (Beck De­pression Inventory, BDI-ll; 1996) je lestvica samoocenjivanja u zadnjih nedelja, po diagnostičkim kriteriju­mima DSM-IV.
Upitnik EDE-04 (Eating disorder exa­mination-questionnaire 4) je slovenački prevod izvornog engleskog upitnika EDE-Q4 (Carter, Fairbum i Walsh, 2001). Pitanja se odnose na poslednja 28 dana i direktno pitaju o učestalosti najvažnijih činioca rizika poremećaja ishrane i o odnosu pre­ma ishrani.

Ovi rezultati pokazuju, da veći deo slovenačkih adolescenata ima pozitivno samoopažanje. Analizom varianse našli smo statistički značajne razlike: više opšte samoopažanje (F= 11,930 (df= 261,1); p= ,001) kod dečaka u SŠ nego kod devojčica u tom periodu. Dečaci u tom periodu imaju značajno više i emocionalno (F= 32,405 (df= 261,1); p= ,000) i fizič­ko (F= 11,208 (df= 261,1); p=,001) sa­moopažanje.

U razdoblju iz osnovne škole de­čaci ne promene opšte samoopažnje, a kod devojčica se statistički značajno sniži.
8, 2 % adolescenata ima klinički (20 tock) značajnu sliku depresije.

U osnovnoj školi nema statistički značajne razlike po polu, a u srednjoj školi se kod dečaka ta ravan smanji a kod devojčica postaje viša (x2=24,83 (d/=l); p=,0G0). Znači, decači i devojke u srednjoj školi (M= 7,51; 50= 7,48) u proseku samoocenjuju više simptoma depresije nego dečaci i devojčice u osnovnoj školi (M= 6,81, SD= 7,94). Razlike jesu i statistički značajne (x2= 5,28 (rf/=1); p= ,022). Najviše znakova imamo kod devojaka u srednjoj školi (više nego učesnici OŠ ili dečaci istog uzrasta).

Adolescenti u uzorku nemaju visokih činioca rizika poremećaja ishrane (M= 1,07; SD= 1,06). Kod 1% populacije bili su već diagnostikovani poremećaji ishrane.
Rezultati na kažu da su devojke (N= 427) na svim podlestvicama upitnika i takođe na ukupnoj vrednosli imale viši rezultat od momaka (N= 356), razlike su statistič­ki značajne. Devojke pokazuju veću preokupaciju hranom i telom i više pažnje obraćaju na to koliko hrane pojedu nego momci, već u ranoj adolescenciji. Ta preokupacija kod devojčica ostaje kroz celo adolescentno razdoblje, a kod momaka se snižava.

Između opšte slike o sebi i preokupacije hranom našli smo negativnu korelaciju i između ove preokupacije i depresivnosti pozitivnu kod oba pola. Najviša je kod devojčica koje idu u osnovnu školu. Zaključujemo da je kod određenog dela slovenačkih adolescenata u nekim slučajevima (češće kod devoj­čica u osnovnoj školi) niska slika o sebi, nivo depresivnosti i preukupacija hranom i svojim telom korelira sa nezdravim uzorcima prehrambenog ponašanja.

Rezultati su pokazali da veći deo slovenačkih adolescenata ima pozitivno samoopažanje i nema razlike u odnosu na pol. Ovi rezultati poklapaju se sa zaključcima Pecjak i Kranjc (u Musito i dr., 1998) iz godine 1997.

Dečaci i devojčice u osnovnoj školi imaju više samopoštovanja. Najviše statistički značajnih razlika našli smo kod predstava o sebi, koje su pozitivnije kod dečaka i kod školskog i socialnog samoopažanja, koji su viši kod devojčica.

Ovo ukazuje na razlike između dečaka i devojaka već u ranom periodu adolescencije u pojmovanju sebe na važnim područjima, kako vrednuju sebe, šta utiče na njihovo ponašanje, motivaciju i razvoj ne zadatke i gde usmeravaju energiju (Janeway Conger i Galambos, 1996). Područje koje je u predstavi o svojoj vrednosti nezadovoljavajuće, moguće je da bude izvor različitih problema, pritisaka i bolesti. Mogu izazvati i neke oblike samosažaljenja ili škodljivih načina traženja unutrašnje harmonije (Tomori, 1990). Zato treba obratiti posebnu pažnju na ova područja kada razmišljamo o psihosocijalnim poremećajima u adolescentnom periodu.

Subjekti su najniže ocenjivali fi­zički izgled, što pokazuje kako je važno ovo područje već u ranoj adoles­cenciji.

Dečaci u srednjoj školi imaju više opšte samoopažanje nego devojči­ce; najviše razlike su se pokazivale na području emocija i tela. Kod njih se vidi i poboljšanje socijalnih veština, samoopažanja iz osnovne škole. Zaključak - da je fizičko samoopažanje niže kod devojčica - pokazuje zašto su poremećaji ishrane u ovom peri­odu tako češći kod njih u odnosu na decake (MKB-10, 1995). Predstava o svom fizičkom izgledu vrlo je važna za vrednovanje sebe i samopoštovanje. Adolescent koji je zadovoljan sa svojim pojavom, ima više samopoštovanje.

Drugačiju sliku dobili smo kod devojčica u srednjoj školi: samoopa­žanje se smanjuje na području porodice, škole, emocija, i opšte samoo­pažanje se smanjuje. Opaža se veća mogućnost emocialnih problema i i rizik od psihosocijalnih poremećaja kod njih.

Ocena depresije ukazuje na to da opšta populacija slovenačkih adolescenata ne pokazuje kliničke znakove i da nema razlike u odnosu na pol. Klinički simptomi prisutni su kod dvanaestine ukupnog broja ispitaih (S,2%) adolescenata. Po psihijatrijskim kriterijumima, ovaj procenat zahteva stručnu pomoć. Devojke ispoljavaju više simptoma od momaka, a ta razlika se ne javlja u osnovnoj školi, već u srednjoj.

I ovaj rezultat ukazuje na veći rizik psihosocijalnih poremećaja kod devojaka. Već u adolescenciji se javlja veća tendencija devojaka za rizik od depresije. I u odraslom dobu žene imaju dva puta češće depresiju (Maj i Sartorius, 2002). Želimo upozoriti na specifični spoljašnji pritisak i očekivanja socijalnog društva, koji je veći kod devojaka nego kod momaka u tom periodu (Tomori, 2000)

Različiti poremećaji ishrane bili su vec dijagnosticirani kod svakog stotog adolescenta. Podatak da je svaki dvadeseti tražio pomoć, najčešće kod doktora, zbog problema u ishra­ni, otvara pitanje kako bi adolescen­tu približiti stručnu pomoć i pronaći način koji bi im bio prihvatljiviji, bliži i korisniji.

Mogućnosti razvoja poremeća­ja ishrane nije moguće oceniti samo na osnovu podataka o telesnoj težiini. Trebalo bi ispitati korelacije ponašanja hranjenja i činioca rizika koji su povezani sa većim rizikom pore­mećaja ishrane. Kognitivni stil, povezan sa hranjanjenjem i vlastitim telom, opredeljuje pojedinčev odnos prema tim tematikama i zabrinutost adolescenta pitanjem telesne težine. Taj stil je vrlo važan za ponašanje u ishrani.

Rezultati koji opisuju odnos prema ishrani i vlastitoj fizičkoj slici kod adolescenata ukazuju na to da su devojke češće okupirane tim temama nego dečaci. Preokupacija u tom smislu znači često razmišljanje o toj temi, kognitivno i ponašajno bavIjenje njome, usmeravanje pažnje u tom pravcu, zabrinutost i, takođe, nezadovoljstvo sa tim.
Kod svih podlestvica upitnika EDE-Q4 (2005) (zabranjivanje unosa hrane, preokupacija hranom, te­lesnom težinom i siluetom) devojke imaju značajno više problema nego dečaci. Razloge za ove razlike povezujemo najviše sa sociokulturalnim pravilima, koji kažu da je izgled vrlo važna stvar, više kod devojčica nego kod dečaka (Tomori, 1995).
Devojčice, već u osnovnoj školi više nego dečaci obraćaju pažnju na to koliku jedu i više su okupirane vlastitom telesnom težinom, siluetom i ishranom uopšte. Ova raziika se uočava i kod devojaka koje idu u srednju školu. Poremećaji ishrane ne počinju tek u adolescenciji i ne trebaju nam preventivni programi samo u tom razdoblju, već mnogo ranije. Pojedinčevo ponašanje zavisi od vlastite percepcije i doživljanja u odno­su na situaciju. Zato ponašanja bez promena u pojmovanju i doživljanju sebe nije moguće promeniti.

Preokupacija hranom i telesnom težinom je kod naših devojčica u osnovnoj školi nekoliko manja nego kod iste grupe u Velikoj Britaniji (Car­ter, Stewart i Fairburn, 2001). I tako­đe, slovenačke devojke u srednjoj školi kao i uporediva grupa u SAD-u (Mond, Hay in Rodger, 2004) i u Veli­ki Britaniji (Fairburn in Begtin, 1994) bave se manje tim temama koje mere lestivice. Kad upoređujemo, uopšte ispoljavaju manje rizičnih po­našanja, a sa vlastitom telesnom te­žinom i hranom okupirane su skoro jednako. Bilo bi vrlo zanjimivo ponoviti ova upoređivanja nakon nekoli­ko godina, zato što mnogo uticaja dolazi sa zapada sa nekoliko godina zaostatka koji zadnje godine kod nas opada.

Emocionalna zrelost, sposobnost čuti vlastite emocije i verovati im (To­mori, 1995) pokazuju se kao zaštitni činioci ispred preterane preokupacije hranom i telesnom težinom, kako ranije, tako i kasnije u adolescenciji. Kod devojaka u srednjoj školi dola­zi do smanjenja baš ovog područja (kao i ukupnog) samoopažanja, što uzrokuje različite psihosocijalne rizike, među njima i poremećaje ishra­ne. Devojke sa niskim emocionalnim samoopažanjem pokazuju takođe i izrazito više odbijanje unosa hra­ne, kako u osnovnoj, tako i u sred­njoj školi.
Izrazito značajnu pozitivnu korelaciju smo potvrdili između kognitivnog stila i nivoa depresije kod oba pola, nezavisno od starosti. Ove povezanosti najizrazitije su kod devojčica, posebno u ranoj adolescenci. Nezadovoljstvo sobom deo je depre­sije. Rano prepoznavanje depresije kod adolescenata povećava mogućnost pravovremene stručne pomoći, i to posredno i neposredno sprečava takođe i poremećaje ishrane.

Za razvoj poremećaja ishrane trebalo bi najviše pažnje obratiti na devojčice, i još više kod devojčica sa niskim samoopažanjem i visokim nivoom depresije. Vlastito vrednovanje kod dečaka je u porastu kroz adolescencju, a kod devojčica obrnuto. Kod devojčica se povećava i nivo depresije kroz adolescenciju.

Zaključujemo da pozitivno samoopažanje i niska ravan depresije kod adolescenata smanjuje preokupaciju hranom i vlastitim telom i brigu o izgledu. Potvrdili smo hipotezu da veći deo slovenačkih adolescenata nema poremećaje u ishrani. Veći deo ima pozitivnu sliku o sebi i nisku ra­van depresije. Zaključujemo da kod određenog dela slovenačkih adoles­cenata nisko samoopažanje, nivo depresivnosti i preokupacija hranom i svojim telom korelira sa nezdravim načinima ponašanja u ishrani. Važan je i nizak indeks telesne težine. Ovaj deo populacije trebao bi sistematičnu dijagnostiku i posebnu zdravstvenu i psihološku pomoć. Potrebna je i efektivna preventiva, već u osnovnoj školi.

Darja Potočnik, uni.dipl.psiholog
Petra Štrus, dr med.
prof.dr Marina Tomori,dr med


Klinička psihologija - rad je dobio Prešnerovo priznanje