Poremećaj ponašanja dece


Poremećaj ponašanja pripada grupi poremećaja koji se javljaju u detinjstvu i mladosti. Manifestuje se narušavanjem prava drugih sa ciljem da se oni ponize ili povrede. Pored ovoga decu sa poremećajem ponašanja odlikuje nagao temperament, sklonost ka zajedljivim komentarima (zadirkivanje drugih), vulgarnost, okrivljivanje drugih za svoja nedela. Ponašanja koje dete ili adolescent ispoljava najčešće se kose sa pravnim normama i zakonom, što podrazumeva krađe, džeparenje, provale, nasilje prema stvarima ljudima i životinjama, vandalizam, trgovinu drogom, započinjanje tuča, nepažljivu i divljačku vožnju, opijanje, seksualni promiskuitet.

Ova deca najčešće nisu neomiljena u vršnjačkim grupama i često su odbacivana

Problemi u ostvarivanju prijateljskih odnosa i ne retko izolovanost zbog osećanja odbačenosti od strane zdravih vršnjaka stvara začarani krug i teškoće u društvenoj integraciji ovakve dece.

Različite oblike poremećenog ponašanja dete ili adolescent najčešće ispoljava u grupi sa dva ili tri druga i to uglavnom na uzrastu do desete godine, najčešći čineći provale, obijanje kola, sitne krađe po prodavnicama. Sa približavanjem punoletstva, dolazi do sve većeg osamostaljivanja u antisocijalnom ponašanja.

Treba se pozabaviti proučavanjem sledećih teza

  • Antisocijalno ponašanje i kako ga razumeti
  • Nemir deteta
  • Psihološke potrebe deteta               

Kako razumeti antisocijalno ponašanje?

Imajući u vidu Pavlovljeve pse i Skinerove golubove, zamislimo sledeći eksperiment. Životinji se ponudi hrana koja je najavljena zvukom. Uzimanje hrane se zatim kažnjava blagim strujnim udarima po šapama. Životinja bi operantnim uslovljavanjem naučila da uzimanje hrane ima veze sa bolom, koji bi je odvraćao od daljeg pokušaja hranjenja. One najrezistentnije bi, naravno, kada između dva suprotna motiva ponovo prevagne glad, pokušale ponovo, ali bi ubrzo spoznale i gorku istinu da zadovoljstvo u ovom slučaju ima skupu cenu. Neposredno zadovoljenje (nagrada) se onda ponovo odlože. One najplašljivije bi naučile bespomoćnost i svoje gladovanje platile životom, što su eksperimenti i pokazali. Dakle, većina životinja bi naučila da odlaže zadovoljstvo zbog negativnih konsekvenci koje ga prate. Postavlja se pitanje, da ukoliko životinje mogu da nauče reakcije pasivnog i aktivnog izbegavanja negativnih konsekvenci, kako to da jedan broj ljudi ne može i pored superiornog umnog aparata? Drugim rečima, otvoreno je pitanje šta to kod ljudi načini defekt u prepoznavanju signala koji nose poruke opasnosti i negativnih posledica, ali i defekt u sagledavanju budućih konsekvenci za svoje radnje, percepciju ugožavanja sebe, sopstvene vrste i drugih vrsta?

Neki teoretičari smatraju da je ”defekt za strah i osećanje krivice“ moćan objašnjavajući faktor zašto antisocijalne ličnosti nisu u stanju da se nauče civilizovanom ponašanju. Čak, idući linijom operantnog uslovljavanja, u odnosu na sposobnost odupiranja iskušenju, može se smelo napraviti podela ličnosti na neurotične, psihotične i psihopatske. U savremenoj sociologiji i psihologiji postoji dilema je da li je uzrok duboko usađen u činjenici da društvo ima urođenu potrebu za psihopatama i da je potreban izvestan broj osoba koje su neustrašive i koje će obavljati opasna, ali za čovečanstvo korisna zanimanja. To što su neki od njih kriminalci, seksualni manijaci, dužan je danak koji se mora platiti.

A da li se psihopatska ličnost rađa sa programiranim moćnim uticajem gena ili se kreira još moćnijim instrumentima okoline, od porođajne sale, pa preko porodice, škole i društva? To ostaje otovoreno pitanje. Neuropsihološke teorije naglašavaju da su u nastanku poremećaja ponašanja od presudnog značaja nerazvijenost ili oštećenje onih delova mozga ključnih u moralnom rezonovanju i predviđanju budućih konsekvenci svojih radnji, što je, pre svega funkcija prefrontalnog korteksa.

Poremećaj ponašanja je više od nemira

 

Smatra se da deca sa poremećajem ponašanja krše makar jedan od tri uobičajenih normi porodičnog i socijalnog konteksta:

  • Komunikativne norme (preterano plaču, neprekidno trče, ne druže se, ne sarađuju),
  • Norme razvojnih sposobnosti (disharmonično ili usporeno osvaja miljokaze psihomotornog i socijalnog razvoja),
  • Norme simetrije lica i tela (lepote).

Zbog odstupanja od uobičajenih normi, okolina reaguje na “čudno” dete, ”čudnim” ponašanjem, tako da ono, paradoksalno, jedino “čudno”može i da se ponaša. Npr. hiperaktivno dete stvara napetost kod roditelja koji reaguju na način koji kod deteta povećava napetost.

Deca sa problemima u ponašanju pokazuju više sklonosti ka individuaciji i češće se sukobljavaju sa roditeljima, nepoštuju roditeljske zabrane, prekomerno puše, upotrebljavaju droge, kockaju se, što predstavlaju rizike po zdravlje samog pojedinca i njegove porodice.     

Deca ne rade uvek ono što roditelji žele

Kada se dete loše ponaša, roditelji trebaju da znaju kako da reaguju. Svakom detetu su potrebna pravila koja pomažu da dete nauči prikladno ponašanje. Kako roditelji da nauče decu pravilima i šta roditelji treba da urade kada su ta pravila prekršena?

Za početak, roditelji bi trebali znati koje osnovne psihološke potrebe deteta, trebaju biti zadovoljene

To su:

  • ”Biti dobrodošao” - biti prihvaćen i voljen. Ko nije u svojoj kući dobrodošao, neće imati osećaj da je igde dobrodošao.
  • ”Biti jednak sa drugima kao ljudsko biće” - biti priznat i pohvaljen.
  • ”Biti nezavistan od drugih” - čak i dete treba da sme da odluči. Za samostalnost treba oslonac, a ne kontrola.
  • ”Biti siguran u druge”. Sigurnost u druge ljude omogućava pregovaranje o promeni pravila bez njihovog kršenja.  

Tek kada ovo imaju na umu i uspešno to primenjuju, roditelji mogu međusobno razgovarati koja pravila žele u ponašanju deteta, u skladu sa detetovim uzrastom i kako dete njima naučiti.

Disciplinu je važno sagledati kao sredstvo učenja a ne kažnjavanja. Naučiti decu da se pridržavaju pravila čini ih sigurnijim i pomaže im da nauče razliku između dobrog i lošeg, omogućava im razvijanje sposobnosti prilagođavanja, pregovaranja i pravljenja kompromisa. Time se podstiče osamostaljivanje, razvoj samopoštovanja, tolerancije, osećaju pravde i sposobnost praštanja.


Podeli tekst:

Mr sci. dr Miodrag Stanković, je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut. Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog dob...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 6

  1. marija 28.02.2013

    Poštovani, imam devojčicu od 6 god. Zdrava, pametna, napredna. U vrtiću je hvale vaspitačice kao naročito inteligentnu mnogo zna i želi da nauči. Imamo problem u socijalizaciji koji je očit. Teško se adaptirala na vrtić (ide od 3. God) sada to više nije problem ali adaptacija je tekla vrlo dugo. Od skoro ide na balet i pošto ide drugarica iz vrića sa njom sve je ok ali kad se ona ne pojavi ona ima neki napad panike neželi da ostaje na baletu i izmišlja razne razloge. Ne želim da sa ovim problemom dočekamo polazak u školu (pogotovo što to dete neće ići sa njom u istu školu) kako joj pomoći da se lakše socijalizuje?


  2. Marija Nedeljkovic 30.03.2012

    Jadni roditelji!


  3. Sanja 16.09.2011

    Sestra mog muza zivi u njemackoj. Njen najstariji djecak je imao slicne probleme kakve je opisala tuzna mama. Dijagnostifikovali su mu i hiperaktivnost, itd, da ne duzim puno, iz vrtica je povremeno donosio neki virus koji, kako ona kaze mi nemamo kao uobicajen ovdje, ali je sezonski i napada usi, djeca dobiju temperaturu, itd. Kruzi medju vrtickom i mladjom skolskom djecom. Uglavnom, dugo vremena djete je odlicno razumilo sta mu se govori, samo je ona morala da cucne pored njega i, dobro se sjecam, da ga natjera da ga gleda kad mu govori. Slabo je govorio, fizicki razvijeno i jako dijete. Izgledalo je kao da je tvrdoglav i neposlusan. Niko od teta, ni doktora pa ni mama nisu pretpostavili da dijete ne cuje, vec su to pripisivali kako ko, tete bezobrazluku, dr. Nedostatku paznje, mama je vjerovala da je njeno dijete dobro dijete samo malo drugacije, ali svako dijete je drugacije na svoj nacin, itd. To je trajalo tako nesto vise od 2 god. I onda je jednom prilikom dobio visoku temperaturu i pregledom su otkrili zapaljenje usiju koje se moralo operisati. Prilikom operacije su otklonili veliku kolicinu gnoja i neke tekucine, a to je sve tu stajalo dugo vremena. Danas, on dobro cuje, ima dobru komunikacije sa vrsnjacima, promjenio se odnos sa tetama, uopste, bolje funkcionise manje je grub, jer nije imao osjecaj snage i stiska u rukama, to je jedino ostalo ali manje nego ranije. Njegova majka se sada prisjeca kako je drustvu vrsnjaka kada se igraju stavljao ruke na usi i vristao ili bjezao i mnogih drugih stvari koje su joj postale jasne poslije te operacije. I dijagnoza hiperaktivnost je ukinuta. Nadam se da ce ovo iskustvo nekom koristiti. Pozdrav.


  4. Djevojka iz grada Banja Luka 04.01.2011

    Ja sam djevojka iz grada banja luke i već duži niz godina patim od poremećaja ponašanja. Želim da se izliječim i kročim u budućnost zdrave osobe. Naravno, svaka koliko-toliko uračunjiva osoba želi sebi i svojim bližnjima ono najbolje. Par puta sedmično odlazim na terapije razgovorom i ubijeđena sam da ću sa svojim karakterom uspijeti pobijediti ove psihičke smetnje koje mi je život sa sobom donio. Svakako, izuzetno sam inteligentna i nadarena u svijetu stvaralaštva, književnosti kao i likovne umjetnosti. U tome svemu ostvarujem jako dobre rezultatete i navedene smetnje me ne sputavaju. Ono što je bio cilj moga pisanje jeste: -da poručim svima onima koji u svojoj porodici imaju osobu sa problemom kao ja neka ne brinu baš previše jer vrijeme liječi sve rane, tjelesne, pa i one na bazi duha tj. Duševne i za sve treba imati snage i volje, ma koliko bi to nešto bilo naporno i teško!


  5. tuzna mama 03.12.2010

    Moj sin ima 5 godina uglavnom je tih i miran ume da se zaigra sam. Kada ga nesto pitam ponasa se kao da necuje kao da nezna odgovor a sve zna i nedozvoljava malo glasniju muziku i vristi kada je u drustvu manje dece ili beba. Toliko vristi igovori da se plasi da nemoguda ga smirim. Tako da je jedino resenje da ga odvedem iz te prostorije ali ni to nije dobro jer kada ce se onda navici na drustvo


  6. jasmina 18.11.2009

    Moj sin koji je preskolac odjednom je poceo cudno da se ponasa odbija vrtic postao je placljiv razdrazljiv histerise i kazne uvazava i drzi ih se ali kad mu dodje trenutak da zaplace uglavnom bez razloga jedva ga smirimo najveci problem mi je da ga vratim u predskolsko jer se plasim da to moze da se nastavi i u skoli


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde