Razvijanje samopoštovanja kod dece


Svaki roditelj se nada da njegovo dete razvija pozitivan osećaj samopoštovanja. Kako će deca videti sama sebe,  najviše zavisi od roditelja, što je za njih velika odgovornost i najveći izazov. Osobe koje imaju pozitivan utisak o sebi, imaju i pozitivan utisak da mogu i nešto vredno da doprinesu. Oni su stanju da slobodno istražuju svet oko sebe ili da se otisnu daleko u svet bez bojazni, da rade u pravcu ostvarivanja svojih ciljeva i koračaju kroz život sa pozitivnim očekivanjima i zadovoljstvom.
 
 Unutrašnja slika o sebi razvija se veoma rano u životu. 
Od samog početka, beba uči kako ljudi reaguju na nju i kako je ljudi vide. U periodu od oko 18 meseci, dete ima jasan uvid da ima odvojen i poseban indetitet. U tom najranijem uzrastu, sticanje dobrog utiska o sebi povezano je sa prepoznavanjem jedinstvenih kvalitete detete od strane okoline. Važno je da roditelji obrate pažnju na temperament bebe i da li njihova očekivanja odgovaraju temperamentu bebe.
 
 Deca koja imaju samopouzdanje rado prihvataju izazove, rad i saradnju sa drugima. Kada deca ne razviju samopouzdanje, ona se fokusiraju na neuspeh umesto na uspeh, na probleme umesto rešenje, na prepreke umesto na cilj. Ne postoji jedan put da se poveća samopoštovanje, ali jedan od načina je da se deci pokaže "bezuslovno pozitivno poštovanje", odnosno prihvatanje deteta kao osobe, čak i kada je njegovo ponašanje neprihvatljivo. 

Prepoznavanje iskrenosti. Pohvale  

Deca prepoznaju istinsku iskrenost pohvale kada dolaze iz srca i jer takve pohvale obraćaju pažnju na nešto određeno šta je dete uradilo. Ponekad trošimo mnogo vremena govoreći "Baš si dobar!" pitajući se zašto to detetu postaje malo značajno. Bolje je biti određeniji sa zapažanjima na primer kao "Baš si se potrudio da napraviš tu kulu od kocki!" ili "Hvala ti što si pomogao Mini da pokupi igračke". 

Samopoštovanje je privatan (lični), unutrašnji doživljaj, tako da komentari roditelja imaju najveći uticaj na detetovo stvaranje slike o sebi i kako se vidi iznutra. Kada roditelji pohvaljuju dete, treba da paze da to rade na način koji povećava utisak unutrašnjeg zadovoljstva deteta. Pohvala je spoljašnji izvor poštovanja koji je koristan ali ni priližno vredan i efektan kao unutrašnji izvor koji dolazi od osećaja sposobnosti (“ja to mogu, umem znam”).   

Poštovanje  

Poštovanje je druga ključna komponenta u povećavanju samopoštovanja deteta. Postoji par načina putem kojih roditelji mogu pokazati poštovanje prema svom detetu. Mogu mu ponuditi da izabere, a onda poštovati i povinovati se njegovoj odluci. Pokazujući pouzdanje u sposobnost deteta da na napravi izbor pomaže mu da izgradi samopouzdanje. Pitati dete, a onda uraditi suprotno njegovim, a shodno sopstvenim očekivanjima ne pomaže detetu da više poštuje sebe. Roditelji to znaju jer ih takvi postupci supružnika, šefa, političara za koga su glasali takođe frustriraju. 

Drugi način da se pokaže poštovanje deci je da se objasne razlozi koji stoje iza pravila ili odluka koje odrasli donose. Roditelji traba da izbegavaju razgovor o deci u njihovom prisusutvu osim ako nisu uključena u razgovor. 

Sposobnost  

Najefikasnija stvar koju roditelji mogu da urade da dete ima samopouzdanje je da mu pomognu da stekne sposobnost unutrašnjeg osećanja vladanja sobom. Malo je verovatno da će se to dogoditi ukoliko roditelji nisu uspeli i sami da steknu tu sposobnost. U tom slučaju to bi bilo kao da dete uče da ne krade, a svakodnevno se pohvale kako su sa posla ”doneli” nešto od kancelarijskog pribora. 

Svaki put kada dete uradi nešto dobro, ono se oseća sposobnim za to to je uradilo, a ne zato što je neko rekao da je ono sposobno. Ovde je dato šest praktičnih puteva kojima se može pomoći deci da steknu više samopouzdanja. 

  • Ohrabrivati dete da samo bira i da bude što više može nezavisno. 
  • Stvoriti mu mnogo različitih situacija u kojima može da se iskaže i doživi iskustvo uspeha. 
  • Stvoriti prilike koje su izazovne ali ne i previše teške ili frustrirajuće.  Kada dete usvaja novu veštinu, ono treba da vežba i da pokušava iznova. 
  • Uvažiti raziličitost interesovanja i veština kod dečaka i devojčica, ali izbegavati pojačavanje stereotipna o tome koje su igre odgovarajuće za dečake, a koje za devojčice. Obratiti pažnju na to da se dozvoljava i ohrabruje jednak pristup aktivnostima i veštinama. Deca tako neće postati ženstvenija (dečaci) ili muškobanjasta (devojčice), već će steći doživljaj da smeju i da mogu. 
  • Ponuditi puno kreativnih aktivnosti gde dete može da istražuje proces stvaranja i izražavanja svojih ideja i emocija. 
  • Ponuditi detetu što više prilika za interakciju i igranje sa drugom decom i pomoći mu da shvati strategiju slaganja sa drugim za koju je ključna sposobnost “čitanja” osećanja i namera drugih iz njihovog ponašanja. To je ključ i za odrasle, zar ne? 

Podeli tekst:

Mr sci. dr Miodrag Stanković, je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut. Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog dob...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Cica 05.05.2009

    Hvala vam na ovom članku. Mislim da roditelji stalno zaboravljaju da dete o sebi uči prvo kroz njih.


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde