Žalosni umiru prvi


Ako se probudite i poželite umreti, ako na to pomislite i tokom dana i nastavite tako razmišljati mesecima, mogućnost da umrete od kardiovaskularnih bolesti povećava se za 50 posto. Pronađite svoj "ikigai" - radost.

Ljudi koji često pomisle da bi radije umrli, nego živeli imaju veće šanse da im se to i dogodi u sledećih nekoliko godina, nego njihovim vršnjacima koji imaju radosniji pogled na život, zaključak je japanskog istraživanja.

Povećani rizik od smrti uglavnom je posledica kardiovaskularnih bolesti i spoljašnjih uzročnika – najčešće samoubistva.

Cilj istraživanja bilo je pre svega videti kako "ikigai" ili "radost i osjećaj zadovoljstva zbog toga što ste živi", utiče na rizik od smrtnosti, objasnili su dr Toshimasa Sone i njegovi kolege sa Medicinskog Univerziteta Tohoku u Sendai.

Istraživači su sedam godina pratili stanje 43.391 muškarca i žene u dobi od 40 do 79 godina u regiji Ohsaki. U tom periodu umrlo ih je 3048. Svi su upitani: "Imate li ikigai u svom životu?" i 59 posto reklo je da, 36,4 nije bilo sigurno, a 4,6 reklo je ne.

Oni bez osećaja ikigai najčešće nisu bili u braku ili zaposleni, osim toga bili su uglavnom slabije obrazovani, lošijeg zdravlja, pod većim mentalnim stresom i vodili su život s više boli. No i nakon što su istraživači iskoristili statističke metode za izravnjavanje ovih grupa, ljudi bez ikigaija i dalje su imali veći rizik od smrti nego drugi.

Uopšteno uzevši, ljudi bez ikigaija imali su 50 posto više šansi da umru zbog bilo kojeg razloga u odnosu na one iz grupe koji su smatrali da je vredno živeti. Osim toga, imali su 60 posto veći rizik od smrti kao posledice kardiovaskularnih bolesti, uglavnom moždanog udara i 90 posto veće šanse da umru zbog "spoljašnjih faktora".

Od 186 smrtnih slučajeva izazvanih spoljašnjim faktorima, 90 posto se odnosilo na samoubistvo.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 3

  1. Goca 27.12.2009

    Znam kako izgleda sivo jutro i tmuran dan. Znam i koje je boje bilo nebo kad mi se dusa lomila po hiljadu puta na dan. Nije mi se zivelo a bilo me strah da umrem. Da nisam jednog dana rekla sebi da je dosta i da nisam pokucala na jedna vrata sad bi bila mrtva. Otvorila sam dusu tom psihijatru i govorila kaoda govorim ogledalu. Pomogao mi je psihoterapijom i sad uzivam u svojoj deci, radujem se suncu i svakom novom danu. Treba pronaci snagu negde duboko u sebi i boriti se kao lav ako ni zbog cega drugog ono zbog onih kojima smo potrebni.


  2. Tanja 04.12.2009

    Svako jutro probudim se sa strahom da li cu preziveti jos jedan dan. Srce pocne da lupa, pritisak je vec skocio, popijem presolol i jos po nesto, svesnada ni ovaj dan, niti bilo koji drugi u zivotu nece doneti nista lepo. Aali, uvek postoji neko zrnce koje me drzi ovde jos uvek. Kako dan prolazi, moja tuga je sve veca azelja za zivotom manja. Opet pijem presolol jer srce sve vise steze. Lecila sam se od depresije, bezuspesno. Najmanja sitnica potpuno me poremeti. Imam 45god. Dvoje dece isrecan brak. I jako sam nesrecna. Puno placem i jako sam zatvorena. Svakog dana me boli glava pa pijem i analgetike. Ne mogu da spavam ni danju ni nocu bez sedativa. Ne zelim da me deca gledaju ovakvu svakog dana. Ali ne mogu nista, kad odrasli ne razumeju kako ce dete od god. Na zalost ni oni nisu dovoljno jaka motivacija da zelim da zivim. A srce boli. . . . Ovo je opaka bolest.


  3. tanja 04.12.2009

    Mrtvi nemaju komentar.


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde