Strah od smrti i ludila – nedovoljno lečeni poremećaji


Iako živimo u eri neuronauke, u kojoj pomoću specijalnih aparata za skeniranje dolazimo do značajnih podataka o radu i strukturi ljudskog mozga, kod nas je psihička bolest još uvek tabu tema i nešto što znači sram i obeleženost. Posledica takvog stava je, naravno, pogubna za sve one koji imaju psihičke tegobe, obzirom da se kasno ili uopšte ne jave lekaru psihijatru, te njihova bolest progredira, odnosno, komplikuje se i usložnjava. Najčešći mit je da ako postoji bilo kakva psihička tegoba, to automatski znači ludilo. To je isto toliko velika zabluda, kao kad bi za svakog ko kine ili se nakašlje, za svakog ko ima prehladu, bronhitis, pa čak i zapaljenje pluća tvrdili da boluje od tumora pluća.

  • Psihička tegoba=ludilo, mit ili istina?
  • Strah od smrti
  • Strah od ludila
  • Lečenje

Na sreću, navedeni mit, odnosno predrasuda, je daleko od istine. Najveći broj psihijatrijskih pacijenata ima tegobe koje su takve da predstavljaju njegovu unutrašnju patnju i nisu praćeni ponašanjem koje nije pod kontrolom. Oni znaju da se radi o psihičkim tegobama, dok osobe koje boluju od veoma ozbiljnih psihičkih oboljenja, iako su se promenile i imaju čudna doživljavanja, smatraju da su potpuno zdrave i da im ne treba lečenje. Prevedeno, ako se plašite ludila, najverovatnije niste ludi, već procenjujete da se nešto sa vama dešava i strahujete za sopstveno zdravlje. Tada se obično radi o bolesnom strahu koji, ako je toliko izražen da utiče na kvalitet života, patnju i smanjenje funkcionalnosti, treba da se leči. Najčešći strahovi od smrti su povezani sa nekom trenutnom katastrofom. Recimo, ako osetimo da nam srce preskače ili ubrzano lupa - može se javiti strah od infarkta, ili ako nam se zavrti u glavi i osetimo nestabilnost - strah od pada i gubitka svesti. Čest je i strah od gubitka kontrole  i ludila ako nam se tokom paničnog ataka javi i tz. depersonalizacija-derealizacija gde nam okolina ili mi sami, izgleda čudno, nekako drugačije i izmenjeno. To je samo jedna od tegoba koje se javljaju tokom jake emocije, ali osobe koje nemaju podatak da se radi samo o neprijatnom simptomu a ne predznaku teške mentalne bolesti, doživljavaju ovakve epizode kao najstrašnije iskustvo koje su imali u životu. Na sreću, sve ovo prolazi nakon uspešnog psihijatrijskog tretmana.

Strahovi od smrti mogu biti i malo drugačiji, poput onih koji se javljaju kod hipohondrije, gde osobe veruju da su obolele od teške bolesti, od koje se ne umire odmah, nego polagano i u velikom procentu - poput raka, AIDS-a, hemofilije i sl. Njih je teško razuveriti, jer stalno sumljaju da su rezultati medicinskih istraživanja koji nisu pronašli nikakvo telesno oštećenje pogrešni, te menjaju lekare i odlaze na brojna ispitivanja i bolnička lečenja.

I strahovi od ludila se ne javljaju samo kod paničnog poremećaja, već se mogu videti i kod tz. depersonalizacionog poremećaja, gde u kliničkoj slici dominira osećaj nerealnosti. Recimo, osoba ima utisak kao da joj je telo vazdušasto, kao da su joj ruke lake kao pero, da svet gleda kao kroz staklo, da je kao u nekom filmu i posmatrač svega što se oko nje dešava a ne neposredni učesnik i sl. Ono što je suština je da sve ove i još veliki broj drugih veoma neprijatnih doživljaja, osoba opisuje sa „kao da" jer ih je veoma teško moguće opisati obzirom da su neobični i čudni, a sve vreme shvata da je to posledica psihičkog problema a ne realnost. Zbog ovako neobičnih iskustva retko se odluče da se jave lekaru, ili kad dodju, ne daju potatke o tome već o posledičnim tegobama - recimo o strahu, poremećaju sna, napetosti i sl. Ovaj poremećaj spada u grupu neurotičnih poremećaja. 

Iako su sve napred navedene tegobe za osobu koja ih ima veoma neprijatne, one se leče

Uspeh veći kada bolest kraće traje, odnosno ako se ranije jave lekaru. Zbog predrasuda i odbijanja da se na vreme jave lekaru - psihijatru, mnoge bolesti prelaze u hronična stanja, kada je ponekad potreban tretman i do kraja života. Da je na vreme započet tretman, te osobe bi nastavile dalje da žive bez tegoba ili, eventualno, sa blagim tegobama koje ih ne remete.

Čak i kad se radi o teškim psihijatrijskim poremećajima, kada se na vreme počne lečenje propadanje ličnosti je znatno manje i očuvanost funkcionalnosti duža. I kod najtežih psihijatrijskih oboljenja adekvatna terapija sprečava bolnička lečenja, pojavu neadekvatnog ponašanja usled napredovanja bolesti i česta pogoršanja. Najnovija istraživanja govore čak i o mogućem zaustavljanju ili usporavanju procesa kod psihoza ako se skrati vreme od pojave prvih simptoma i početka tretmana.


Podeli tekst:

Olivera Žikić se dominantno bavi anksioznim poremećajima i depresijama. Ima zvanje kognitivno bihejvioralnog psihoterapeuta. Jedan je od osnivača Srpskog udruženja kognitivno bihejvioralnih terapeuta, ujedno je i edukato...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Milica 12.02.2010

    Poštovani, pre malo više od 4 godine sam prvi put osetila osećaj derealizacije, osećaj da okolinu više ne mogu da osetim kao nekada, kao da je spoljašnji svet nekako van mene i takođe su se smanjile emotivne reakcije na okolinu i ljude uopšte, takav osećaj je svakodnevno postojao, ali ne jakog intenziteta. Uvek sam bila svesna da je to samo rezultat neke bolesti u meni, nisam prihvatila da sam to "nova ja", pa sam naučila da se vladam sa tim i da pored tih simptoma nastavim normalan život. Nisu mi se nešto posebno javljali strahovi od bolesti i smrti (osim straha nastalog zbog trenutnog stanja narušavanja realnoati) . Pošto imam problema sa vratom (nedavno sam se obratila lekaru povodom toga) , problem derealizacije sam povezala sa tim misleći da su oni posledica fizičkih promena. Živim normalan život, uspešno studiram, socijalna sam osoba, imam mnogo prijatelja, nemam problem da se zatvaram u kući. Htela bih da vas pitam za prognizu, odnosno da li mislite da je moj problem ozbiljniji? (pročitala sam u vašem članku da se treba javiti na vreme, jer da se kasnije može javiti situacija da ne dođe do izlečenja, ili da se može lečiti ceo život, pa sam se uplašila) . Zbog ovog problema mi je lekar opšte prakse dao uput za neurologa, zakazala sam pregled, ali izgleda da ću ipak završiti kod psihijatra. Xd unapred hvala


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde