Lekovi za lečenje zavisnosti od opioida

Zavisnost podrazumeva nesavladivu želju za drogom, jaku želju za nabavljanjem i uzimanjem droge po svaku cenu, sklonost povećavanju doze droge kako zavisnost duže traje. Zavisnost osim opasnosti za zavisnika nosi opasnost i za porodicu i celu društvenu zajednicu. Zavisnost može biti psihička, fizička ili kombinovana.

Fizička zavisnost podrazumeva promene u funkcionisanju organizma koje nastaju usled dugotrajnog konzumiranja droga. Te se promene nakon prestanka uzimanja droge karakterišu raznolikim simptomima, zavisno od sredstva koje je izazvalo zavisnost. Organizam fizički zavisnog čoveka održava tu novu ravnotežu jedino ako je droga stalno prisutna.

Psihička zavisnost je izmenjeno stanje organizma u kome osoba oseća jaku potrebu za stalnim uzimanjem droge kako bi se zadržao osećaj dobrog psihičkog stanja i zadovoljstva. Pretežno psihičku zavisnost uzrokuju kokain, kanabis i neki halucinogeni. Ostali (opijati, amfetamini, neka sredstva za smirenje itd.) uzrokuju i psihičku i fizičku zavisnost, a samostalna fizička zavisnost je jako retka.

Tolerancija na droge je stanje u kome organizam dolazi nakon dugotrajnog uzimanja tog sredstva pri čemu je za održanje dobrog funkcionisanja potrebno povećavati dozu.

Apstinencijalni sindrom je skup simptoma koji se javljaju nakon prestanka uzimanja droge.

Širenje zloupotrebe droge može se protumačiti na nekoliko načina. Posledica je širenja i jačanja međunarodnog kriminala i povećanjem proizvodnje i ponude; promene kvalitete života i povećanim zahtevima koje moderno društvo stavlja pred čoveka.

Pojava zloupotrebe droga je usko vezana za adolescenciju od 13. do 21.godine života. Adolescencija je burno razdoblje odrastanja i sazrevanja mlade osobe koja je još uvek u potrazi za svojim identitetom, sklona dokazivanju i sa jasnom potrebom odmicanja od uticaja roditelja i drugih osoba koje učestvuju u njenom vaspitanju. Mladi su u razdoblju adolescencije često nesigurni, skloni popuštanju pritiscima svojih vršnjaka, i kao takvi su najzanimljiviji onima koji dobro zarađuju od prodaje droge.

Podela na lake i teške droge predstavlja podelu psihoaktivnih droga. Ova razlika se pravi kako u nezvaničnom govoru, tako i u zakonodavstvu određenih država. Pojam teške droge se koristi za droge koje stvaraju fizičku zavisnost, dok se pojam lake droge koristi za one droge koje izazivaju blagu psihološku zavisnost ili je ne izazivaju uopšte.
Ova kategorizacija je često subjektivna, društveno i kulturno uslovljena za svaku drogu. Zavisno od konteksta, određena droga se može kategorizovati na više različitih načina.

Primeri teških droga su heroin, morfijum, kokain i metamfetamin. Alkohol i nikotin se takođe svrstavaju u teške droge zbog toga što izazivaju zavisnost i opasne su po zdravlje. Droge u ovoj grupi se najčešće opisuju time što izazivaju fizičku zavisnost, postoji veća mogućnost predoziranja, i nose brojne zdravstvene rizike, uključujući smrt.

Primeri lakih droga su kanabis, meskalin, psilocibin i LSD. Pojam lakih droga se najčešće upotrebljava i za indijsku konoplju (marihuanu ili hašiš) jer nije povezana sa smrtnim slučajevima, niti kriminalom i nasiljem među korisnicima, niti postoje dokazi da izaziva fizičku zavisnost.

Prvi korak u lečenju je detoksikacija uz pomoć lekova ili bez njih ako nije reč o zavisniku. Samo je za mali broj slučajeva moguće osigurati poseban bolnički tretman, pa većina zavisnika prolazi kroz ambulantno lečenje. Ali, lečenje ne prestaje odvikavanjem, već proces traje najmanje dve godine. Ipak, postoji mogućnost da se zavisnik nakon nekog vremena ponovo vrati drogi. Najveći problem je u nedostatku bolničkih i vanbolničkih sredstava.    

Metadon je sintetička droga koja se koristi za smanjenje bolova, pre svega u supstitucionalnoj terapiji heroinskih zavisnika.

Metadon je sintetski narkotički analgetik iz grupe difenilpropilamina. Po svom sastavu je hidrohlorid i deluje na morfinske receptore u mozgu gde 1 mg metadona zamenjuje i postiže efekat 4 mg morfina. Proizvodi se u obliku tableta ili kao tečnost zelene ili bledo žute boje.

Metadonom se ne leči narkomanija, već se putem tzv. supstitucione metadonske terapije otklanjaju znaci apstinencijalne krize. Metadonska supstituciona terapija je u stvari institucionalno drogiranje narkomana kako bi se društvo zaštitilo od kriminalnog ponašanja. Narkoman, pod nadzorom medicinskog osoblja, svakodnevno dobija dozu metadona koja održava normalno stanje i metabolički balans. Metadon "skida" sa heroina zbog toga što je apstinencijalni sindrom kod prestanka uzimanja metadona daleko manje izražen i daleko manjeg intenziteta nego kod heroina. Kako je dejstvo metadona duže nego dejstvo heroina, metadon omogućava osobi koja je donedavno koristila ilegalne opijate da sve vreme koje joj je prolazilo u nabavci, upotrebi i oporavljanju od dejstva opijata, sada provodi kvalitetnije. U tom smislu, metadon pomaže u procesu resocijalizacije.

Klinike mogu koristiti metadon u tretmanu samo uz stalnu superviziju upotrebe, a takav tretman može biti uspešan samo ako je kombinovan sa psihosocijalnom terapijom.

Kritika koja se često javlja na račun metadonske terapije je da se samo jedna droga zamenjuje drugom.

Sam metadon izaziva zavisnost, ali su simptomi prestanka dejstva znatno blaži od heroina. Dugotrajno lečenje metadonom može izazvati zavisnost morfinskog tipa. Da bi se nakon dugotrajnog lečenja izbegli apstinencijski simptomi, doze treba smanjivati postupno.

Rizik od predoziranja je veliki ako se ne koristi pod strogom kontrolom lekara, posebno ako se meša sa drugim drogama ili alkoholom. Znakovi predoziranja su hladna i vlažna koža, konfuzija, konvulzije, jaka vrtoglavica, izrazita pospanost, hipotenzija, nemir, izrazita mioza (sužene zenice), usporena srčana frekvencija, usporeno ili otežano disanje, nesvesno stanje i jaka slabost. Predoziranje metadonom može završiti prestankom srčanog rada, prestankom disanja, komom i smrću.

Često se koristi zajedno sa heroinom, što može da dovede do predoziranja i smrtnog ishoda.