Antagonisti angiotenzina II

Antagonisti angiotenzina II tj. blokatori receptora angiotenzina II je grupa lekova koja utiče na renin-angiotenzin sistem. Koriste se u lečenju hipertenzije, dijabetičke nefropatije i kongestivne insuficijencije srca.

Postoje dva tipa receptora angiotenzina II - AT1 i AT2 receptori. AT1 receptori smešteni su na krvnim sudovima, miokardu, bubrezima, u nadbubrežnoj žlezdi i u mozgu. Stimulacija AT1 receptora izaziva sužavanje krvnih sudova, reapsorpciju natrijuma u bubrezima, oslobađanje aldosterona, remodeliranje mišića krvnih sudova, stimulaciju centralnog i perifernog simpatičkog dejstva. Sve to povećava volumen krvne tečnosti i krvni pritisak. Jasno je da će blokadom ovih receptora doći do pada krvnog volumena i pada krvnog pritiska. S druge strane AT2 receptori nalaze se u srži nadbubrežne žlezde, materici, u tkivu fetusa i verovatno igraju ulogu u razvoju fetusa i nisu bitnije uključeni u kontrolu krvnog pritiska.  

Antagonisti angiotenzina II imaju 20 000 puta veći afinitet vezanja za AT1 receptore nego za AT2 receptore. Blokadom AT1 receptora oni izazivaju pad pritiska i pad volumena krvne tečnosti. Predtsvanici  su losartan, valsartan, irbesartan, kandesartan, eprosartan, telmisartan i olmesartan.

Losartan je prvi oralni, nepeptidni sartan dugog dejstva. Selektivno blokirajući AT2 receptore on poništava dejstvo angiotenzina II što dovodi do smanjenja krvnog pritiska. Posle uzimanja losartan se u jetri metabolizuje preko enzima jetre i nastaje njegov aktivni karboksilni derivat.

Losartan se koristi za lečenje hipertenzije i terapiju kongestivne insuficijencije srca kod pacijenata koji ne mogu da koriste ACE inhibitore.
U bolesnika sa smanjenim volumenom tečnosti (npr. oni koji su bili lečeni visokim dozama diuretika) može doći do simptomatske hipotenzije. Ova stanja treba popraviti pre početka lečenja ili lečenje početi nižom dozom.

Kao posledica inhibicije renin-angiotenzinskog sistema, u osetljivih pojedinaca uočene su promene bubrežne funkcije uključujući bubrežna oštećenja. Te promene mogu biti reverzibilne.
Najčešće nuspojave losartana jesu vrtoglavica, glavobolja, te opšta slabost i umor. Kašalj se javlja, ali retko.

Telmisartan je nepeptidni blokator AT1 receptora. Nakon prve doze telmisartana antihipertenzivno dejstvo počinje se postupno uočavati unutar 3 sata. Maksimalno sniženje krvnog pritiska obično se postiže 4-8 nedelja posle početka lečenja i održava se tokom dugotrajne terapije.

Kod hipertenzivnih bolesnika telmisartan snižava i sistolni i dijastolni pritisak bez delovanja na puls.

Telmisartan je namenjen lečenju esencijalne hipertenzije.

Najčešće moguće nuspojave su glavobolja, infekcije gornjih disajnih puteva, vrtoglavica, bol, bol u leđima, umor, proliv i sinusitis.

Prema studijama olmesartan medoksomil pokazuje dobar efekat u lečenju tvrdokorne sistolne hipertenzije prvog i drugog stepena. Još se bolje pokazao u fiksnoj kombinaciji sa diuretikom hidrohlorotiazidom. Olmesartan medoksomil nije predviđen za inicijalno lečenje hipertenzije, nego kao specijalno sredstvo kada drugi, klasični i jeftiniji lekovi ne pomažu.