IBD podcast EP 053: Dr Jelena Popović, psihijatar/psihoterapeut


U pedeset trećoj epizodi IBD podkasta gost je dr Jelena Popović, specijalista psihijatrije i psihoterapeut sa Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije. Sa doktorkom smo razgovarali o problemima s kojima se mladi ljudi i deca sa IBD-jem susreću, njihovom seksualnom sazrevanju i odnosu koji imaju sa svojom okolinom, porodicom i svojim vršnjacima.

Milica: Dobar dan i dobro došli na još jedan IBD podcast, podkast koji se bavi životom ljudi koji boluju od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa. Moje ime je Milica Milošević, ja sam direktor Stetoskop.info medicinske platforme, a danas ću biti Vaš domaćin. Danas u gostima imamo dr Jelenu Popović, ona je specijalista psihijatrije i psihoterapeut. Dobro došli i hvala Vam puno što danas govorite za naš podkast.

Dr Popović: Dobar dan, bolje Vas našla.

Milica: Hajde, doktorka, za početak, da kažemo koja su to stanja i simptomi koji će jednu mladu osobu, danas ćemo se fokusirati na decu i adolescente i mlade ljude koji imaju i koji su oboleli od IBD-ja, koja stanja i simptomi će dovesti takvu osobu kod psihijatra ili psihoterapeuta?

Dr Popović: Da počnemo, što bi se reklo, od početka. Prvo treba uzeti u obzir poziciju mlade osobe, prvo, čoveka koji odrasta i sama adolescencija je jedan vrlo vulnerabilan i vrlo zahtevan period. Odrasti nije nimalo jednostavno i taj period života zahteva mnoga naša prilagođavanja i štošta se tu nešto bitno dešava. Kada na tu poziciju, koja je vrlo osetljiva i koju veliki broj ljudi ne prođe nimalo lako, još se nakalemi na neki način i jedna ozbiljna autoimuna bolest, koja nam definitivno menja stil i način života, a i prosto negovanje te bolesti i život sa njom zahteva potpuno neke druge okolnosti. Tako da imamo svakako jednu vulnerabilnu fazu života gde su mladi ljudi vrlo buntovni, a onda u svemu tome, moraju da se bave i sopstvenom bolešću. Tako da i tu treba sad baciti pogled na jednu startnu poziciju u kom periodu života, mladosti, je jedna mlada osoba obolela, kada je bolest dijagnostikovana, jer to često nisu iste stvari. Nekada ta bolest tinja, nekada je njen početak vrlo fulminantan, vrlo drastičan, vrlo stresan za čitavu porodicu, a nekada dijagnostika same bolesti bude jedno olakšanje, jer roditelji i dete konačno dobiju dijagnozu i šta je problem zbog otežanog rasta, razvoja, lošije funkcionalnosti, lošije koncentracije, dostignuća u školi i tako dalje. E sad, sama bolest se prilično menja tokom poslednjih godina. Koliko god, na primer, imamo podatke, neke naše lekarske statistike koju mi nekako komuniciramo između sebe, znači ne pozivam se na zvanične statistike, znači imamo da je Kronova bolest do pre 10-15 godina jednim malim procentom bila kod dece i omladine, poneko dete od 5-6 godina, dok sada već postoje dijagnostikovane Kronove bolesti kod beba od po par meseci. Znači nije ista pozicija ako neko oboli kao beba, ako neko oboli sa 5 godina, 10 ili 12. Treba imati sve to u vidu i naravno treba baciti pogled na tip deteta - kakav je njegov karakter, kakav je temperament, jer neće na svaku osobu ista situacija isto uticati, kakvi su sociokulturološki faktori, materijalne okolnosti i kakva je porodična dinamika, brak roditelja, na šta jako treba da se obrati pažnja. Tako da je to jedan veoma širok spektar da bismo sad izvukli jednu opštu činjenicu. Naravno, uvek je tu jedan problem zbog čega se mladi javljaju jeste neka anksioznost, depresivnost, lošija fukcionalnost, slabije uklapanje u društvo, a onda još u tom periodu posebna potreba da budu još bolje i više uklopljeni, tu je nekako pritisak sredine, ima tu jako mnogo elemenata i faktora.

Milica: A da li će se desiti da roditelj dovede dete? Pretpostavljam da to nije retko.

Dr Popović: Naravno. Dete može da, u zavisnosti koliko je dete, može da potraži samostalno pomoć, a često, naravno, dovode i roditelji. Specifična je inače adolescentna psihijatrija i psihoterapija zato što zahteva, u suštini, prisustvo roditelja i neretko je dete kandidat da se leči na Insititutu za majku i dete ili u Tiršovoj, tamo gde se leče mladi ljudi. To su roditelji mnogo pre, i njihov brak, pitanje jedne psihoterapije i mnogo dubinskijih stvari. Kada malo pročačkate celu tu tematiku, onda, u stvari, shvatite da s neba pada samo sneg i kiša, a da sva ostala pitanja imaju svoje logične odgovore, koji su ili genetički nekako pretpostavljeni, a ne mora svaka genetika da se eksprimira, ali nemali broj slučajeva jesu definitivno posledica jednog disfunkcionalnog porodičnog obrasca i ozbiljnih trauma koje majke čestu zadobijaju u trudnoći. Tako da su to neke prenatalne traume koje dete zadobije, koje posle u suštini možemo reći da su jednim delom odgovorne za mogućnost pojave ovakvog zdravstvenog problema. 

Milica: A da li iz iskustva možete da kažete da li postoji neka razlika u simptomatologiji, lečenju ili prihvatanju uopšte bolesti kod dečaka i devojčica?

Dr Popović: Vrlo je to individualno. Kao što sam već rekla, to zavisi od temperamenta, karaktera deteta, samog deteta. Postoji jedna specifičnost, a to je da su deca s IBD-jem, to je sad opet statistika o kojoj imaju pravo da pričaju lekari koji ih decenijama leče, to je da su hipersenzibilna, jako senzitivna i jako inteligentna deca, samim tim njihovo opažanje sredine i okolnosti je na jednom zavidnom nivou. Tako da, postoje specifičnosti više u tom nekom smislu, nego što bih to svela nekako na polove. Devojčice su definitivno one koje brže svakako odrastaju i shvataju te okolnosti, a dečaci se na neki drugi način bore i nose sa tim. Nema preterano velikih razlika, više su razlike u uzrastu, a ne u polovima.

Milica: Kako će jedna ovakva bolest kao što je zapaljenska bolest creva uticati na seksualno sazrevanje mladih ljudi?

Dr Popović: Dosta zahtevno pitanje, dosta teško za rad, prilično utiče. Sad to, naravno, zavisi od deteta i okolnosti u kojima je dete raslo, kakva je uopšte porodična atmosfera, odnos prema samoj seksualnosti, koliko su poruke, verbalne i neverbalne roditeljske bile zdrave i tako dalje. Inače, adolescencija je period u kome deca i mladi ljudi stiču svoju, prosto, individuaciju i separaciju, koja je u ovakvom tipu bolesti definitivno prolongirana iz neophodnosti postojanja roditelja u samom faktoru lečenja. Da ne kažem da ti roditelji i ta deca, zavisno da li su na biološkoj ili kojoj, ali uglavnom je biološka terapija, uglavnom je dobijaju na dve nedelje ili je dobijaju na dva meseca, ali sad prosto zamislite stil života gde Vi na dve nedelje sa svojim poslom, školom, treninzima, morate da idete u Dom zdravlja po uput. Znači, na dve nedelje idete, pa primate terapiju jedan dan, pa Vas uvek nema petkom ili četvrtkom u školi, pa propuštate i tako dalje, to je samo jedna banalna stvar kada vam je dete u remisiji ili kada vam je dete u stabilnom stanju. Sad, da ne kažem na sve to što je vrlo vulnerabilan period, pa sad vidimo u prosto različitim formama razvoja seksualnosti aktuelnom u ovom trenutku 2022. godine, sa svim porukama koje deca dobijaju i svim pristupima koji postoje na televizijama, na svemu živome, svim medijima, i njihovi vidovi komunikacije, koliko je to otežano za nekoga ko ide dva puta mesečno u bolnicu, pa je samim tim svestan svoje specifičnosti, problematike... Sama Kronova bolest i ulcerozni kolitis ne moraju, nažalost, uvek biti u remisiji, mogu da daju svoje vrlo ozbiljne forme i određene forme, nažalost, invaliditeta i dosta otežanog nivoa funkcionisanja. Tako da, prilično utiče. Sigurno da razvoj seksualnosti jeste prilično prolongiran i da mladi ljudi ulaze u seksualne odnose statistički kasnije u odnosu na svoju generaciju. Pretpostavljamo baš iz tih faktora, a samim tim je prolongirana separacija od roditelja. Onda imamo tu hiperprotektivne roditelje, koji na psihološkom planu negde nešto vrlo izostavljaju, a na protektivnom planu se vrlo bave detetom, pa onda je tu dosta problematično puštanje same dece da se razviju i da dostignu svoju neku autonomiju, strah za njihovo zdravlje, pa onda imamo tu buntovništvo - da li žele i hoće da prate stil i način ishrane. Tu je jako mnogo faktora koji utiču.

Milica: A koje su to brige u kontekstu muško-ženskih odnosa sa kojima dolaze ti mladi ljudi, šta Vas pitaju?

Dr Popović: Mladi ljudi inače imaju problem da li su dovoljno atraktivni i da li su, iza svega stoji, da li su dovoljno poželjni, da li će biti dovoljno prihvaćeni. Mi sad živimo u jednom periodu gde se ta forma prilično menja iz jednog prostog razloga zato što deca i mladi postavljaju slike na instagram, fejsbuk i na razne mreže koje su prošle razne filtere i izgledaju svakako samo ne kao na tim slikama, ali potreba da se prikaže nešto drugačije i nemanje svesti o tome da to nisam ja i da se izgleda nekako potpuno drugačije i da je to, u stvari, jedino što se u tim odnosima uzima u obzir. Tako da, sigurno kada postoji osoba koja ima takav zdravstveni problem, da je to plaši još više, kako će kada se ogoli na neki način, kada komunikacija više ne bude bio instagram ili fejs ili mesindžer ili šta god, da se upoznamo kakvo će dublje prihvatanje biti. Katastrofiziranje, ustvari jedna predstava inače postoji, a šta je realnost, to je druga slika, a ovde je to još dodatno produblejno. Inače, mladi ljudi i deca koja imaju IBD, imaju problem da li su dovoljno dobri, da li su prihvaćeni i vrlo često ozbiljan problem sa samopouzdanjem i negde kao zajednički imenitelj, nemali broj puta, jedan dublji osećaj odbačenosti i neprihvaćenosti koji ja na jednom statističkom uzorku, broju, mogu da dovedem u vezu sa tim negde prenatalnim traumama koje mogu postojati.

Milica: Kada Vam dođe jedna mlada osoba sa svim ovim brigama, pitanjima, dilemama i tako dalje, koji će biti Vaš terapijski pristup? Kako ćete vi raditi s takvim detetom?

Dr Popović: Da Vam kažem, nije važno da li imate Nikon ili Kodak, bitno je šta sa time znate da uradite. Uvek je individualan pristup i nije važno koju bolest čovek ima, ni psihijatrijsku, ni somatsku. Uvek je to odnos čoveka sa čovekom i uvek je, što bi stari psihoanalitičari rekli: “Odnos je taj koji leči, a ne strategija tehnike.” Zavisno koje tegobe osoba ima, potrebna je možda nekad farmakoterapija, a ja sam čovek koji vrlo propagira rad na sebi i psihoterapiju i mislim da ona uvek može biti od koristi. Kada, koliko, koliki su kapaciteti date osobe, mogućnosti, ali jedno, za početak prihvatanje, suport, pa onda sam rad, nekako otkrije nam gde su slabe strane ličnosti na kojima treba raditi i na kojima može, a na nekim, nažalost, ne može da se radi.

Milica: Recite mi šta jedna takva mlada osoba treba da očekuje od jedne terapije?

Dr Popović: Pomoć, svakako i neko olakšanje i jednu svest koju bi trebalo u 21. veku da imamo - da postoji jedna mentalna higijena i osvešćivanje svojih i površnijih i dubinskijih unutarpsihičkih konflikata koje ima svaki čovek. To je, u stvari, naš USB na koji mi radimo čitavog života, to je lepota života, raditi na sopstvenim slabostima, prepoznavati ih, to je naš benefit života ovde. Ko tako doživljava, nažalost ne doživljavaju svi, ali mlada osoba može da očekuje pomoć i da otkrije jednu čitavu paletu sopstvenih moći koje ima, a koje do sada nije osvestila. Nažalost, psihoterapija i rad na sebi zahteva i zaustavljanje i prekid s određenim destruktivnim obrascima ponašanja, a nije uvek lako da čovek odustane od nečega na šta je navikao i gde je imao nekako neki svoj patološki, ali takav-kakav komfor. Što bi se reklo, zona rasta je van zone komfora. 

Milica: Za sam kraj, koja je neka poruka koju biste poslali mladim ljudima koji nas danas gledaju?

Dr Popović: Da potraže pomoć, svakako, može im samo biti bolje, ne može im biti nipošto lošije. Da se pridržavaju mera. Moram priznati da je moje profesionalno, a i lično iskustvo, i vrlo sam kao čovek negde obradovana zbog toga da su mladi ljudi i deca, ne mogu da decu zaobiđem, zato što su deca jedna potpuno božanstvena bića, vrlo saosećajna i mi odrasli bismo od njih mogli štošta na tu temu da naučimo. Nemali broj puta sam bila svedok da se, na Institutu za majku i dete, naravno pre epidemije dok su takve okolnosti bile moguće, iz neke grupe dece koja se trenutno leči, da neko bude otpušten, jer su rezultati dobri, dok neko drugi mora zbog loših rezultata da ostane i dalje hospitalizovan. Onda, društvo se dobro organizuje i ne idu ni u bioskop za taj vikend, niti na igralište, ili gde god bi trebalo, nego posećuju tog prijatelja, drugaricu, koja je ostala u bolnici. Jedan visok nivo saosećanja i žrtve i shvatanja kroz šta tako mladi i mali prolaze, tako da to je poruka - da nisu sami. Postoji stvarno više nivoa i na ljudskom i profesionalnom planu gde može da se pomogne i gde stvarno život može dobiti jednu jako lepu humanu formu.

Milica: Hvala Vam puno što ste odgovorili na sva ova pitanja i hvala Vam što ste bili naš gost.

Dr Popović: Hvala Vama na pozivu. 

Milica: Vama hvala što ste i ovog četvrtka bili uz IBD podkast. Da podsetimo, ovaj podkast se organizuje od strane Udruženja za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije UKUKS i Stetoskop.info medicinske platforme uz pomoć i podršku mnogih prijatelja. Hvala Vam puno i prijatan dan. 


Podeli tekst:

Dr Jelena Popović je specijalista psihijatrije i psihoterapeut iz Beograda sa višegodišnjim iskustvom u radu sa pacijentima.

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde