IBD podcast EP 008: psihoterapeut Uroš Rajaković


U osmoj epizodi IBD podcast-a gost je Uroš Rajaković psihoterapeut. Sa Urošem smo govorili o mentalnim izazovima sa kojima se IBD pacijenti suočavaju mentalno kada saznaju da boluju od ovakve, doživotne bolesti. Kako pacijentu pomoći i kako mu pružiti potrbnu podršku, tema je ovog podcasta.

Milica: Dobar dan i dobrodošli još jedan podcast koji se bavi životom ljudi koji boluju od IBD-a. Moje ime je Milica Milošević ja sam direktor Stetoskop.info medicinske platforme i ja ću biti vaš domaćin. Današnji gost je psiholog psihoterapeut Uroš Rajaković i sa njim ćemo govoriti o svim problemima koji muče ljude koji boluju od kronove bolesti ulceruznog kolitisa. Uroše hvala što si došao i hvala što si moj gost danas. Hajde za sam početak da uopšteno kažemo kako se čovek oseća i kako se ponaša od onog trenutka kada se suoći sa time da boluje od jeste bolesti sa kojom će živeti do kraja života?
Uroš: To suočavanje sa bolešću najčešće se deli u četiri faze. Prva je faza šoka i neverice kada ljudi dobiju dijagnozu oni ne znaju sta ih je snašlo. Najčešće nemaju informaciju ni kakva je ta bolest, šta ona sve predstavlja, šta će ih čekati na tom putu ka izlečenju. Druga faza je straha, faza u kojoj oni, često i faza panike gde su oni nesnadjeni kada lutaju još uvek. Treća faza je faza povlačenja i konačno 4 faza je faza izgradnja novih sistema novih mehanizama, suočavanje sa realnošću, tu se nalazi
nada tu je izlaz zapravo na pravi način. Tada su oni spremni za suočavanje.
Milica: Sa kakvim pitanjima i šta vi sa iskustvima možete da mi kažete da ste vdeli kod pacijenata koji boluju od IBDV-a kada prvi put dodju kod vas, šta su to neki prvi problemi strahovi suočavanje sa takvom bolešću?
Uroš: Njihova pitanja će pre svega zavisiti od toga u kojoj od ovih faza pomenutih se oni javljaju. Što se pacijenata tiče oni najčešće do savetovališta psihološkog udruženja ukuks dolaze na preporuku nekog od pacijenata nekog ko je već imao pozitivnog iskustva kao i kroz rad specijalista lekara na klinikama u Srbiji i oni tada kada to dobiju od ljudi u koje imaju poverenje onda je to pravi put, pravi način da se dodatno psihološke podrže i da im se pruži još dodatna pomoć. Ono što, kako dolaze porodice  pacijenata to je nešto drugacije. Oni često dođu sami ili opet se informišu, oni često da kažem dolaze direktnije i tu su sada dve strane. Što se pacijenata tiče njihovo je glavno to su dileme bojaznosti, šta će biti sa njima, sa njihovim zdravstvenim stanjem
da li je ta prognoza pozitivna , koje su opcije još uvek pred njima koje nisu iskoristili i to su početne faze našeg rada. Ubrzo zatim one dolaze u drugi plan odnosno u prvi plan dolaze teme kao što su društva, porodica, školovanje, partnerski odnosi to je zapravo fokus našeg rada jer tu se nalaze brojna pitanja i tu se zapravo nalaze i odgovori njihove sumnje česta krivica kako su oni zapravo dobili bolest, da li su oni odgovorni ili u nekim ranijim fazama ta ljutnja i bes na druge da se nešto njima desilo ta nepravda to su neki najčešći slučajevi.
Milica: Spomenuli ste porodicu i spomenuli ste da je često porodica bitan element pristupa pacijentu. Verujem da i samoj porodici nije lako oni se suočavaju sa promenom i da kažem sa novim pristupom uopšte zdravlje, lečenju bitnog člana njihove porodice. Kako radite sa porodicom kako njih je uključeno u terapiji pacijenta?
Uroš: Porodica je jako bian element ako tu postoji podrška onda je sve lakše i jednostavnije za samog pacijenta. Nekada ima puno nesporazuma ima puno konflikata problema u komunikaciji iz razloga nekih očekivanja i predrasuda, diskriminacije. Očekuje se, evo šta obično ljudi kažu: 'Moj sin ima dijagnozu IBD-a on se povuka, eto strašno, a on bi trebao da uči da daje ispite'. Njima je bitno da on napreduje profesionalno, a to što se on součio sa potencijalno životnom ugrožavajućom bolešću, sa nečim što kompletno menja njegov dalji život i planove njima je lakše da se okrenu tome i da to rešavaju zapostavljajući to kako se osoba oseća, šta za to njega znači bez prilike da mu se da prostora i vremena da se suoči sa svim onima što je neophodno. Nekada ljudi dođu sa svojom decom i to je ideja kao što se često vidi u psihoterapiji se insistira da neko krene na psihoterapiju ideja i poruka iza toga je da ta osoba pokvarena i da neko treba da je popravi , e to je ono nešto na šta mi ne pristajemo, nego je potrebna dobra volja i saglasnost osobe da učestvuje u tome aktivno.
Milica: Kako ako je osoba obolela od IBDa dođe kod vas i kaže da ima problema da oseća to ne razumevanje u porodici , kako vi inicirate, ako uopšte inicirate taj kontakt sa članovima porodice. Kako to izgleda?
Uroš: Da, to je zapravo opcija da se radi sa osnovnim članovima porodice ili sa porodicom kao sistemom ali se pre svega od početka baziramo na tu osobu koja je u problemu. Dakle ta osoba daje joj se prostora i vremena, ona se osnažuje da stekne snagu veštine da se ona suoči da ne bude taj pasivni učesnik, već da ona menja te okolnosti. Često dobiju i od lekara, gotovo svako, izbegavajte stres, nemojte se nervirati, u današnjem svetu to je nemoguća misija. To bi značilo da sam ja pre dolaska na ovu emisiju nisam trebao da prodjem u kolima kroz centar grada zbog gužve, nije trebalo da idem prometnim ulicama nego sam možda trebao da idem zaobilaznicom i da mi treba recimo 3 sata da ne bi došlo do stresa, to bi značilo da sam ja morao da krenem 3 sata ranije da se probudim ranije to je druga vrsta stresa. Tako da ovde se uče i podržavaju osobe sa IBD-ijem oni prepoznaju stres kako da se odbrane od njega i kako da se suoče sa njim. Evo recimo ako imaju problema sa drugom osobom koja je za njih važna nije najbolje rešenje isključiti tu osobu nekad nije ni moguće ali postoje i te kako načini kako da oni vladaju svojim veštinama komunikacije kako da spoznaju taj model i način kako da drugi utiču na njih, to nije automatska reakcija da nije svaki put kada neko ko meni nešto kaže da pritisne to dugme kod mene i da se ja iznerviram odnosno da me on iznervira. To je predrasuda, ljudi nas ne nerviraju nego se mi nerviramo zbog ljudi zbog stvari zbog načina na koji su oni nešto uradili na koji smo mi nešto očekivali i već pri toj lekciji puno se snage dobija, mnogo se manje energije gubi i to je dobrobit koju oni vrlo brzo osete i tako osnaženi su spremni.
Milica: Da se vratimo jedan korak unazad koji je to trenutak prema vašem iskustvu kada se oboleli pacijent vama javi, rekli ste da je to uglavnom na preporuku nekog ko je već prošao sličnu situaciju, koji je to trenutak kada pacijent dođe sa IBDijem kod vas i kada bi zapravo trebalo da li je to kasno ili dodju
na vreme i kako izgleda taj momenat prvi.
Uroš: Da, već su vaši prethodni gosti govorili o tome da nije više dovoljna jedna osoba kao neki jedini lekar bilo ko da on kroji sudbinu da on rešava stvari, potreban je multidisciplinovani pristup što podrazumeva lekare više struka ali eto sada dolazimo do toga da psiholog, psihoterapeut i psihijatar trebalo biti sastavni deo pristupa lečenju. To je holistički pristup gde se na osobu ne gleda samo kao tvoj organ je problematičan pa ajmo gde god može da poručimo taj drugi da zamenimo taj deo već postoji i moralna i socijalna dimenzija i duhovna svakako bi naglasio i psihološka dimenzija. Dakle svi smo bića koja  imamo sve te segmente ako neke od njih zapostavimo neće to dugo trajati znači to nije rešenje, odlaganje rešavanja ono što opet pacijenti dobijaju ma budi jak samo ti izguraj stisni zube i onda veliki broj njih to uradi, oni stisnu zube prođu kroz proces lečenja kada se to završi kada oni dobija na papiru da je ta  bolest sada mirna da nije potrebna terapija, oni su u problemu to je sad novo nerazumevanje šta oni sad žele zar nije to bilo jedino pa su ostavili za kasnije sve što nisu u tom trenutku rešili. Upravo sa te tačke bolest jeste prilika i šansa koju osoba dobije koliko god to sada nezahvalno zvučalo i bilo da svoj život reorganizuje da ne trči više za novcem ili za materijalnim stvrima da ne ostaje prisilno u odnosima koji su loši za osobu da ne trpi nepravde i da ne bude sebi najmanje bitna. Zato mnogi ljudi koji na taj način postepeno prolaze uz kvalitetno i stručnu podršku ishod njihovog procesa i puta je da su oni druge osobe da su oni spoznali sebe da dišu punim plućima i da je to trenutak u kojim oni nikad više nisu se osećali, živim, radosnim, zadovoljnim.
Milica: Predposavljam da je i to negde i profesionalni izazov sa druge strane da li možete da nam date i tu perspektivu koji je vaš lični izazov kao psihoterapeuta psihologa u radu sa ovakvim pacijentima?
Uroš: Da to je veliki izazov i kada se postignu zadovoljavajući rezultati ta povratna informacija je uvek topla i daje snagu za dalji rad. Izazov je da se osobu ne gurnu u fioku da se sagledaju šire da nije to što ja mislim najbolje za nju to ništa ne vredi, to što ja imam znanja tehnika ako osoba nije spremna ako to nije pravi trenutak za nju to će biti bezvredno bačeno u vodu. Tako da tu je važno pacijenta staviti u prvi plan i sa njim učestvovati nisam im ja kao psihoterapeut neko ko će da njemu prstom trebaš to tako ovo ne trebaš tako. Svako nemoj ili ne smeš kod osobe budi suprotno to nije razlog zašto je on došao. Često ljudi kada ne znaju pošto dolaze su spremni da iskuse i da dobiju pomoć mnogo je bolje od ljudi koji imaju predstavu da će dobiti gotova rešenja gotova uputstva , svakako da smernice postoje i postoje ti primeri dobre prakse koji se sticaju iskustvom to je sve ono što će oni dobiti ali će im biti ponuđeno šta oni to žele i šta oni misle da je
za njih najbolje, i tu će biti i uspona i padova i taj put nije linearan ali opet to ga čine da je na kraju ta dobrobit izvesnija koliko god to bilo turbuletno svaka ta greška će biti jako važna lekcija da se ona ne ponovi i da osoba uči sve vreme.
Milica: Kada pričamo o terapiji bila ona biološka ili bila hirurgija u nekim slučajevima, kako pacijenti podnose terapiju, sa kakvim se tada problemima javljaju, pogotovo to ako govorimo o hirurgiji koja može da bude da kažem velikog obima. Kako podnose novu realnost da recimo nemaju deo organa ili ceo organ i tako dalje?
Uroš: Svakako hirurška intervencija se smatra delom i lepezom izbora lečenja. Na lekaristima specijalistima će biti odluka da li je bolje jedno, drugo ili da li može jedno i da li mora drugo. Svakako su biloška terapija nešto što je do pre 10 godina bilo nezamislivo tako da su ljudi danas i u privilegiji da imaju takve opcije u raspolaganju da znaju da taj procenat izlečenja ide sve više u njihovu korist kako vreme odmiče e sada tu zavisi od toga da li će biti jedno ili drugo opet zavisi od osobe. Neko je skloniji za radikalnim rešenje što nije uvek najsrećnije rešenje kad god postoje druge opcije. Tako da osvrnem i na to iskustvo sa savetovališta da su dolazili ljudi koji su pokužali više oblika lečenja i da kada je ta hirurgija dala rešenja bila je kranje invazivna svakako da su oni bili u prilici odnosno nisu bili u prilice da se vrate normalnom životu. Oni su bili funkcionalni mogli su da obavljaju sve svoje životne zadatke i da budu aktivni u porodici ali njihovi ta poslovna sposobnost je bila ograničena stepen invaliditeta je prisutan to je ono što prati bolest u različitim stepenima. To je bio izazov kada osoba dođe do tog stadijuma da je ona za invalidsku penziju. Šta onda? Ta osoba nije spremna za to, to su novi izazovi, nove dileme za tu osobu ali opet iznalaze neka rešenja postoje uvek  neke alternative i stvari na koje se može vratiti aspekt odnosno fokus.
Milica: Ako bih ja hipotetički imala prijatelja koji boluje od IBD-ija i primetila da se on povlači u sebe i primetila da nekako nije više društvena osoba kakva je bila i da gubi na neki način samopouzdanje. Kako bih ja mogla da takvoj osobi pomognem?
Uroš: Ono što važi za našu profesiju, pa eto da to iskoristimo to je ne načiniti štetu sve dok se to ne radi to je velika pomoć. Ne gurati nekog da bude nasmejan ako mu nije do smeha ne insistirati, evo ja znam ovog travara meni je pomogao za ovo za ono nije tu ideja te stvari kriti ali bez preteranog insistiranja do gad ta osoba
nije spremna. Jedno je ponuditi opciju a drugo je nekog prisiljavati. Saslušati osobu to je na prvom mestu i biti tu za nju da li je potrebna pomoć da li je potrebna podrška savet i tada pokazalo se za porodieu je nezamenljiva podrška i informacije koje dobijaju od udruženja pacijenata. To je prava adresa lekari nisu nažalos ti koji
imaju mogućmost da odvoje vreme ni ti im je takav opis posla da oni mogu da se posvete svima pa čak i porodicama. Ali udruženje ima te kapacitete da pruži informacije da ima iskustva iznaju na koga dalje da upute. Oni nisu ti koji će rešavati nečije probleme to nikako ali su dobra prva stanica prava adresa za porodice.
Milica: Kada govorimo, ja bih samo spomenula nadovezala bih se za samo gledaoce koji možda nisu upućeni da je to UKUKS koji stoji iza celog ovog podkasta i ova ideja i jeste da približimo tu bolest njihovim porodica, prijateljima i možda nekima koji prvi put čuju da ovako nešto postoji. Povezano sa da kažem sa negde i sa porodicom jeste i
zasnivanje porodice i odnosi partnerski i na neki način kako partneru objasniti novu realnost i kako ga ne uplašiti uslovno rečeno iz aspekta čoveka koji boluje od IBDija , kako ga polako uključiti u novu realnost i kako mu pomoći da shvati šta sve to znači?
Uroš: Često se obraćaju i partneri odnosno žele da dođu na partnersko savetovanje kada je jedna osoba obolela i to su nekako ono što partneri ili porodice uslovno rečeno greše to je ovaj izneli smo jedan primer žele osobu da guraju da se osoba vrati u normalan život da se vrati svojim obavezama redovnim često to uzrokuje i sa druge strane, osobe obolele od IBDija su često mlade osobe srednjoškolci, nekada nailaze ali često ne nailaze na razumevanje okoline na fakultetu to da li je neko bio godinu dana u bolnici i kreće da daje neke ispite to na fakultetu, surovo, ali ih to na fakultetu ne zanima baš ih briga, uopšte ne razmadraju tako nešto. Ono gde partneri s jedne strane  oni su skloni da osobu guraju ono kako žele da ih prodrmaju da misle da će to biti način kako da osobu privole kako da ih probude iz ružnog sna misle da je tu puno više njihov taj doživljaj a manje više vide tu osobu preko puta njih, a opet imamo drugu krajnost gde oni ugađuju toj osobi kao da je ona hendikepirana kao da je onesbosobljena kao da više nikad neće biti u stanju da uzme čašu vode. Kada neko nije u stanju da uzme čaju vode treba mu pomoći i pružiti svu negu koja je neophodna ali su to retki trenuci. Osobi je potrebnija ta podrška od insistiranja na podršci , ako tu osobu lišimo svega, svih kućnih obaveza, posla, obaveza na fakultetu onda mi tu osobu uskraćujemo mi joj ukazujemo da ona nije sposobna, to da li je ona sposobna ili ne može da odluči neka komisija, lekar, konzilijum i sa tim možemo da se rukovodimo dok se to ne desi ta osoba je zdrava odrasla, da ona može da donosi odluke. Kada primetimo da je neko sposoban i povlači kada nije reč o ovoj fazi povlačenja u smislu suošavanja sa bolešću
svakako možemo predložiti razgovor sa nekim stručnjakom i više onesbosobljava osobu tuđa preterana briga nego ona sama nego primarna bolest.
Milica: U kom trenutku u radu sa pacijentom koji boluje od zapaljenski bolesti creva prepoznate da vam je potrebna pomoć, recimo od psihijatra i da je toj osobi potrebno da kažemo i neka terapija koja će joj pomoći da prebrodi stanje u kom se nalazi?
Uroš: Dok se radi o problemima koji muče većinu ljudi i koji se očekuje za osobu koja se susretne sa takvim životnim stresnim događajem kao što je IBD ili neki sličan neki oblik hronične bolesti, sve što ulazi u taj spektar jeste nešto što je adekvatno za rad sa psiholoh i psihoterapeutom. Ono kada ta depresivnost poprima oblike depresije kad ta ankcioznost onemogućava osobu da funkcioniše to su sva jasni signali odnosno uputi ka specijalisti psihijatrije i dodatna uloga naša je upravo motivacija tih osoba da oni potraže takvu vrstu pomoći jer je to u našoj sredini tabu da su to osobe koji lude da njima fali ili da ili da su one čudne upadljive uopste se ne radi o tome radi se o specijalistima koji pružaju pomoć često medikamentoznu koja je neophodna jer naša ta stanja akcioznosti depresija nisu voljnom nivou ni ti na emocijalnom nivou, često su tu unutrašnji procesi na nivou bilogije, hormona, raznih funkcija mozga tako da ako znamo ko je neprijatelj onda je u redu da se srazmerno njime i branimo. Tu dolazimo do rešenja kada osobe prihvate lečenje i terapiju psihijatrijsku, sama psiho terapija je mnogo uspešnija mnogo je bolji ishod oni se mnogo bolje osećaju i to nikako ne mora da traje doživotno. Ta terapija je usputna pomoć da bi se oni ojačali i da bi tu primarnu pomoć lakše razrešili. Sama bolest je reakcija na stres. Stre čine di stres kao naš način reakcije na stres i u tome su osobe koje imaju ovakav vid bolesti u težim okolnostima od bilo koga drugog.Stresni životni događaj može biti i pozitivan i negativan neko će dobiti dete neko će se oženiti neko će se razvesti ali posebna vrsta je suočavanje odnosno dijagnoza hronične bolesti, odnosno zapaljenskih bolesti creva. Te osobe automatski ne samo  što imaju taj životni stresni događaj, nego on postaje hroničan stres za njih i ono predstavlja mikrostresne izazove jer ta osoba treba da vodi računa kako jede i kako se leči i kakvu higijenu vodi i da li će uvek biti u prilici da joj bude dostupan toalet i kako će i sa tim ogromnim pritiskom društva i sredine da li će imati razmevanja ili neće da  li će biti podsmeha da li će biti proglašena za nekog ko glumi i hvata krivinu da li će njeno poslovno okruženje pokazati razumevanje ili će se povući, svako bolovanje odsustvo sa posla kažnjavati i dočekivati sa ogorčenjem i pretnjom na kraju i otkazom.
Milica: Za sam kraj volela bih da pošaljete poruku svim onim ljudima koji se možda baš sada suočavaju sa dijagnozom ili već žive sa IBDijem. Kako treba da reaguju na ono što osećaju i šta je ono što je vaša poruka njima.
Uroš: Pre svega IBD kao zapaljenske bolesti creva su nekada hronične bolesti a nekada mogu predstavljati samo jednu fazu u životu ljudi i to jeste prilika za osobu da izgradi sebe da zastane uspori i da pronađe nove mehanizme i snage kako da se nosi sa bolešću ali da izgradi zdrav život. To je prilika za usvajanjem zdravih stilova života za
popravljanje odnosa bez ideje da je ta osoba nešto u podređenom položaju i da ona treba sebe da popravlja, dakle da se ta krivica prevaziđe i to je sve moguće uz podršku porodice, prijatelja , ljudi koji su prošli kroz bolest ili aktivno prolaze pre svega mislim na pomoć iz udruženja UKUKS kada te stvari ne pomognu svakako moje kolegija i ja smo
tu za pružanje psihološke podrške psihološkog savetovanja i psiho terapije.
Milica: Najlepše hvala na gostovanju sve što ste rekli zaista je značajno za sve naše gledaoce.
Uroš: Hvala Vama.
Milica: Vama Hvala na pažnji gledali ste jos jedan IBD podkast u organizaciji UKUKSA, tj. Udruženja za Kronovu bolest i ulcerozni kulitis Srbije i Stetoskop.info medicinskog portala ujedno se zahvaljujemo i svim partnerima koji su podržali ovaj projekat. Prijatno.



Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde