Zlostavljanje dece: kako da ga prepoznamo?


Zlostavljanje dece aktuelna je tema u poslednje vreme i, na žalost, imamo prilike da u medijima svakodnevno čujemo nove vesti na ovu temu. Sa svakim takvim naslovom roditelji se pitaju kako da prepoznaju ukoliko je njihovo dete žrtva i kako da mu pomognu. O tome govori ovaj tekst.

Otvoreni odnos roditelja i dece

Prema transakcionistima, roditelji imaju prema deci ili negujući ili kritički stav. Zapravo, roditeljska obaveza i potreba da neguju bliskost sa detetom je sa aspekta psihološke investicije u dete  izuzetno značajna i kada se ostvari, dobra je osnova za uzajamno poverenje u kvalitetnoj relaciji roditelj-dete. Za slučaj da je dete zlostavljeno od nekog, kroz uobičajenu, najčešće dnevnu verbalnu komunikaciju u takvim relacijama deca svojim roditeljima govore šta im je neko drugi rekao, uradio, odnosno kako se neka osoba ponaša prema detetu. Ovo su najjednostavniji načini da roditelj posumnja u zlostavljanje koga čak dete ne mora ni biti svesno.

Zlostavljanje dece
Kad po prirodi veselo dete postaje apatično, kad njime dominira tuga ili kada uzdržana, povučena mlada osoba naglo postaje dinamična i ekstravertna roditelj to mora i može primetiti.

Odnos roditelja i dece koji je nedovoljno snažan

Na žalost, nije retko da relacije dete-roditelj budu nedovoljno snažne, iz subjektivnih i objektivnih razloga, od kojih je zauzetost jednog roditelja ili poverenje da će brigu o detetu adekvatno preuzeti drugi: roditelj, srodnik, škola česta pojava. Kada oba roditelja, bez obzira na ljubav prema detetu, zauzimaju takvu poziciju, dete obično ima bliskost i veći stepen razumevanja za sve izazove van porodice. Tada roditelji ne čuju najiskrenije i najbitnije radosti i tuge svog deteta, sa njim ne dele ni bol, ni ponos. Ali i takav roditelj treba da nauči da bar grubo prepozna krupne izmene emocija i ponašanja svog deteta koje mogu ukazivati na različite intrapsihičke probleme, uključujući i moguće zlostavljanje.

Na šta treba da reagujete?

Kad po prirodi veselo dete postaje apatično, kad njime dominira tuga ili kada uzdržana, povučena mlada osoba naglo postaje dinamična i ekstravertna roditelj to zaista mora i može primetiti.
Kad savestan učenik počne da zapostavlja svoje  školske obaveze, kada napušta vršnjačku komunikaciju i traži ili  dobija nove prijatelje, kad omiljeni hobi prestaje da bude opsesija, rečju kad se raspoloženje i ponašanje deteta menja roditelj treba da usredsrediti svoju psihičku energiju da sazna razloge takvih promena.

Šta roditelj može da uradi?

Roditelji treba da za izvor informacija o detetu pristojno i suptilno komuniciraju sa drugarima, vršnjacima učiteljima, komšijama, rodjacima - ne razvijajući sumnjičavost i nesigurnost. Roditelji treba da pričaju sa decom o zlostavljanju i o zlostavljačima koji mogu biti autortativne osobe, ljudi bliski porodici i tada dok razgovaraju treba da uoče mimičke, psihološke i telesne reakcije svoje dece.

Bilo ko da posvećuje neobičnu pažnju, da izdvaja posebno vreme i da čini neobično dobrim i atraktivnim sebe u očima deteta, treba da bude analiziran od roditelja, da bude predmet ozbiljne pažnje. U svemu je važno čuvati dostojanstvo sopstvenog deteta, ali je istina o motivima pojedinaca koji pridobijaju i fasciniraju decu cilj do koga roditelj sam ili uz pomoć stručnih pojedinaca mora doći.


Kratak osvrt na zlostavljanje unutar porodice

Uz fizičko i seksualo zlostavljanje unutar porodica, psihičko zlostavljanje je najteže dokazivo. Kulturološke razlike, porodične stege i slobode, subjektivni karakter doživljaja, personalna svojstva zlostavljenog i zlostavljača, samo su deo razloga, pa i objašnjenja, zbog čega se retko pokreću i dokazuju ova zlostavljanja iz porodičnog miljea.

Kao psihijatar, bila sam, ne retko u prilici, da se suočim sa dramatičnim reakcijama odraslih osoba na ovu temu i kroz uobičajena pitanja svojim pacijentima 'Možete li mi reći nešto o periodu Vašeg ranog detinjstva?', kao odgovor dobijala suze, jecaje i duboku tugu, a što je u osnovi imalo zanemarivanje, podcenjivanje, kontinuirano ignorisanje, gratifikovanje rivala, širenje atmosvere nesigurnosti i straha, bolni indirektni govor od nekog člana porodice. Uočavala sam reminiscencije (slike sećanja) tokom verbalne komunikacije u dijagnostičko-terapijskim procedurama na različite mentalne kazne i doživljaje psihološki neugodnih situacije u kojima nije bilo fizičkog ataka na moje sagovornike (pacijente), a da su često obrazlagali psihološku krhkost ranog detinjstva
na sličan način: 'Žudeo(la) sam za fizičkom agresiom, uveren(a) da moji vršnjaci koji su govorili da su dobijali batine od porodičnih srodnika mogu da objasne i konkretizuju svoju muku, te da ih neko može i razumeti, a ja to ne mogu.'

Ove traume ranog detinjstva koje su posledica psihičkog zlostavljanja zauvek učine osobu senzitivnom i kada se ona tokom života suočava sa uobičajenim izazovima, dolazi do reaktiviranja psiholoških bolova iz daleke lične prošlosti. Mnoge depresivne, anksiozne, opsesivne manifestacije zapravo imaju za osnovu, uz ostale faktore uzrok u traumama ranog detinjstva. Deca su najčešće žrtve porodičnog zlostavljanja.


Podeli tekst:

Prof. dr Slavica Đukić Dejanović je specijalista neuropsihijatrije iz Beograda, sa više od tri decenije iskustva u radu sa pacijentima.

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde