Posttraumatski stresni poremećaj

Imam ptsd-traumu sto znaci da mi je totalno promenilosvoj zivot. Bavio sam se spotom, volio sam da radim, uvek sam se osetio jak, snalazljiv, u dobrom raspolozenju i imao sam dobar brak i 4 dece. Trenutno sam depresivan, izgubio sam volju za sve, nemogu da spavam, probudim se od dogadjaja sto je sveze u memoriji. Od medicine koristim: risperidon 6 mg dnevno olanzapine 40 mg venlafaxin 375 mg pitanje je dali mi ova medicina preti opasnost. ?

Hvala sale, razumem te. Koja je to knjiga koju si dobio?

Mozda ovo sto cu vam napisati i nije neka bitna stvar ali za mene je jedan korak napred. Ucesnik sam vise ratnih sukoba u bivsoj yugi. Do 2005 godine osecao sam se odlicno. Onda je usledila operacija zuci pa nekih sest meseci sve je izgledalo ok. Nakon tog perioda poceo sam postepeno da budem opterecen svime i svacime: mislima, raznim pravilima, slike proslosti itd. Poceo sam da cinim nepromisljene stvari a pre toga sam mislio da je to ono pravo. Kada bih ustanovio da sam uradio nepravilno grizla me je savest jer sam se zamerio nekom kolegi, prijatelju itd. Postao sam razdrazljiv i brzoplet u reagovanju a kako se u zivotu nikad nisam potukao nisakim nizbogcega u nekim trenutcima pocelo je da me u zustrim razgovorima obuzima takav bes da sam svoje sagovornike poceo da u podsvesti vidim kako im kidam glavu, bacam, davim itd. Sve ovo bilo je praceno jakim bolovima u stomaku, dijarejom, nervozom, hipertenzijom, pa je prerasmo i u gusenje i gubljenje svesti. Da bio sam u samrtnom ropcu imao sam utisak da cu da umrem. Onda sam se uplasio da nemam rak itd. Postao sam pesimista i to je kostalo dosta, sve sam vido crno i u svakoj situaciji bilo je pitanje: a sta ako podje naopako? Poceo sam da pravim propuste i greske na poslu a ni sam nisam bio svestan toga. Da problem bude veci "smireno" sam gledao na poslu kako jedan pijanac maltretira i vredja moje kolege. Sve je islo do te mere dok mi nije rekao nesto ruzno nasta sam ustao sa stolice uhvatio ga slabijom levom rukom u predelu grudi za mjcu podigao ga od zemlje dok sam ga desnom rukom tuko po glavi. Ja sam u tim trenucima imao takvu snagu koji nisam mogao da kontrolisem. Izneo sam osobu van zgrade i bacio ga oko 5 do 6 metara u dalj. Osoba je imala oko 85 kilograma. Vratio sam se na radno mesto potpuno smiren kao da se nista nije desilo. Nakon toga sutradan kada sam razmislio sta sam uradio uplasio sam se. O svemu sam razmisljao oko mesec dana i sam sam se prijavio pretpostavljenima. Upucen sam zdravstveni pregled. . . . Gde su mi odredili nekoliko sifri. Tu pocinje prava drama posle gastroenterologa, neuropsihijatra, psihijatra, otorinolarigologa, kardiologa i drugih lekara i doktora od kojih sam bio saslusan povrsno dobijao sam brda raznih tableta od kojih mi je bilo jos gore: koprivnjace, gusenja, dijareja, pospanost, dezorjentisanost, mucnina itd. Bar sam ja tako mislio. Poceo sam da sumnjam u lekare. I to je bio ulazak u pravi pakao ad. Medicinska sestra koja je trebala da mi izvadi krv za analizu bila je malo neprimerenog ponasanja u obracanju prema meni sto je rezultiralo time da sam joj rekao da nemoze da mi izvadi krv jer ja to ne zelim. Pruzio sam joj ruku izbola me je 17 puta u levoj podlaktici po saci leve ruke, na ruci su samo pocele da se javljaju cvoruge na mestu uboda a krvi nema. Presla je na desnu ruku i opet isto. Onda su se smenile jos dve sestre i isti problem. Krv mi je izvadjena tek kada sam ja to pozeleo. Svi su bili u soku pa i ja. Mozda sve ovo i jeste nesto ocekivano ali za mene laika ovo je bilo pravo mucenje. Crne misli nadvladale su mi um. Nocu nisam mogao da spavam, na najmanji sum sam se bidio i bio do jutra budan. Nocni sam skratio mi se na oko 2 do 3 sata. Nisam osecao umor i potrebu za snom ali naglo sam gibio kilazu a snaga je opadala kada sam ok dok je u stanju razdrazljivosti bila enormna. Fizicki nisam slab imam oko 105 kilograma i visok sam oko 185 santimetara, bavio sam se sportom dosta karate, biciklizam, bodibilding. Nikad nisam pio ni pusio a da ne pricam o necem drugom. Cist asketski zivot. Sve to pretvorilo se u horor. Kratak fitilj, velika snaga, a tu su i poceli problemi sa pamcenjem, memorijom senilnost, problemi da resim neku zamrsenu situaciju koja je nekad bila rutina. Spopadali su me neki svrabvi po udovima glavi ledjima, nervoza. . . Itd. Na kraju doziveo sam kolaps. Dno dna, na poslu veliki problem degradiran sam iz bezbednosnih razloga a onda je pocelo psihicko mucenje ismejavanje, izbegavnje od strane kolega dojuce najblizih prijatelja, u familiji i porodici pocinje izolacija na koju ja reagujem dosta emotivno i arogantno prem svima. Ostao sam sam. Nisakim ne pricam, jer me iritiraju, podsmevju mi se iza ledja ispredaju razne neistine itd. Sta sad? Nadji izlaz. Jedan dobar prijatelj poklonio mi je jednu knjigu iz psihologije sa posvetom i rekao mi: lako je saplesti coveka, treba mu pruziti ruku kada mu je najteze. "ova prostoprosirena recenica odzvanjala mi je u glavi kad god bih negde zapeo. Sebi sam govorio: "mozes ti to kao ranije i bolje od toga". Pao sam u ocaj i strasnu depresiju. Zavrsio sam nekoliko puta u shp a bogami i na urgentno odeljenje. Pocetak kraja agonije desio se velikim zalaganjem dr. Ivane lazarevicna sa urgentnog odeljenja koja je imala dosta strpljenja i tolerancije prema momo stanju. Satima sam pricao sa njom i slusao njene savete. Ovo je najbitnije njen glas, fino ophodjenje prema meni, bez i jednog slova 'r', pristup kao drugarice a ne kao doktora, upornost da me ubedi, strucnost. . . Itd. Presudin trenutak za mene bila je moja odluka: prestacu da pijem lekove sto sam i uradio. Necu da se nerviram nizsta i nizbogcega ovo je bilo malo teze ali uspeo sam. Radicu ono sop me smiruje i samo ono sto me opusta i ispunjava me. Kupio sam motocikl, polozio za a kategoriju ovo je bilo diskutabilno zbog neuropsihijatra zamalo nisma ostao bez dozvole uopste. I vozio samvozio vozio vozio sve dok nism poceo da mislim o lepim stvarima, dok nisam poceo da primecujem boje, cvrkut ptica, mnoge sitnice koje zivot znace. Poceo sam da se ophodim prema ljudima fino, ali ne prema svima, lepo, izuzetak cine oni koji su mi se podsmevali, rugali, vredjali, sa njima imam samo poslovan odnos i ne vidim ih kao da ne postoje. Njihove price ne cujem jer im "vaspitanje" ne dozvoljava da se izvine za svoja nedela. Veliki doprinos u poboljsanju mog stanja su: korekcija svih medija, politika, nasilje, americki filmovi, i druge stresne situacije bilo scenske bilo u pisnom obliku. Vredelo je i gledanje crtanih filmova, slusanje klasicne muzike, setnje po prirodi, cvrkut ptica, sport voznja bicikla. Povratio sam i stare drugare. Doktorki ivani se nikad nisam zahvalio, rezlog. . . Sramota me da joj se pojavim na oci, jer sam joj dosadjivao skoro dve godine, a ako mi verujete dugujem joj mnogo. I posle sest godina ja i dalje imam neke probleme ali veliki broj ih je nestao i uspeo sam da se asimiliram i priviknem na pronalazenje, prepoznavanje uocavanje stresnih situacija i iznalazenje odbrambenih mehanizama da zaustavim bujicu, lavinu negativnih emocija i misli, samo jednom recenicom koji ponavljam: "ja to mogu. "ubediti sebe i shvatiti svoju reakciju pre nego sto ce ona uzrocno posledicno da se desi je stvar cvrste volje. Pokusavam da pobedim i prevazidjem problem. Kada bih vam rekao da sam perfekcionista, bolesno pedantan, tvrdoglav, precizan, detaljista, esteta, i tezak zaljubljenik u cvece i motocikle (vespu) . Konacno se i porodicna atmosfera vratila u normalu, ima po koja prepirka oko novca naravno koga nikad dosta a u glavnom ga nema dovoljno za osnovne potrebe. Jos samo malo da poradim na produzenji fitilja ponekad planem brzo ali je to vec u granicama kontrole uglavnom verbalno ali ne ruznim recima vec znanjem. Jer znanje je moc, a najjace oruzije je rec. Pobediti bez uvrede, reagovati brzo bez sile vec znanjem zapusiti usta svakom, matirati ga sa par reci. Izbeci svakisukob nekom dosetkom, salom, a ne ispadom, ekscesom. . . Sta dalje? Kako akreditovati sebe? Kako povratiti poljuljan ugled? Kako dobiti ponovo svoje mesto? Kako nastaviti zivot? Jeli sve uistinu dobro zaleceno ili izleceno? Mozda je ovo samo zatisije pred buru? Mislim da treba postovati neka nacela: rad, red i disciplina, kultura, znanje, postenje, entuzijazam, i vera u ono sto radimo i jesmo ili pak zelimo da postanemo i budemo. Ja i sada primetim i uhvatim sebe kako brzo planem ili odreagujem ali to na vreme stopiram trazeci lepu rec jer je ruzna rec jaca od korbaca ili bica. Lekove skoro da ne koristim ponekad rupurut 500 zbog pojacane kiseline. Pilule sa "rasplozenje" sam izbacio iz upotrebe, koristim strudlu sa makom ili makovnjacu iz pekare ponekad i cokoladu milku sa lesnicima. Verujte da ponekad i casa vode moze da pomogne ako pomislite da ce vam od nje biti bolje. . . Samokontrola i autosugestija. Paznju i koncentraciju sam povratio na sledeci nacin u kutiju od cipela bacao sam kockice za yamb i brzo otvorio i ztvorio poklopac. Nakon toga uzo bih papir i olovku pokusavajuci da nacrtam uzajamni raspored kockica, a kasnije i da prikazem i koji su brojevi na istim. Ovo je dosta dobra stvar za povecanje koncentracije i moci zapazanja. Treba jos dosta vremena i truda da se sredim i dovedem u red. Treba verovati u uspeh. . . Ovo je nesto sto je mene zakacilo i jos me drzi, mozda ima jos slicnih primera, mozda ce ovo nekom da pomogne a mozda i nece. Ko zna pozdrav od saleta. Oprostite za stamparske i pravopisne greske