Ličnost i posttraumatski stresni poremećaj


Zadnja decenija dvadesetog veka, sa poznatim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ, imala je za posledicu povećan broj obolelih od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). To je nametnulo potrebu za boljim upoznavanjem ovog oboljenja, u cilju kvalitetnijeg lečenja obolelih. Do tog vremena, ovaj je fenomen kod nas izučavan, uglavnom, u njegovom mirnodopskom obliku, da bi se sa ratovima na našoj teritoriji pojavila i istraživanja PTSP-a ratne geneze.

Rezultati do kojih se došlo...

Rezultati do kojih se, pri tom, došlo ukazuju da je reč o kompleksnom poremećaju čije lečenje otežava činjenica da se on, neretko, javlja »prerušen« u različite telesne i psihijatrijske sindrome, što ometa njegovo prepoznavanje, a potom i lečenje. Druga bitna karakteristika ovog poremećaja je tendencija da ono postane hronično, što otežava život i funkcionisanje obolelog, ali remeti i funkcionisanje njegovog okruženja. Time se broj osoba pogođenih ovim poremećajem značajno uvećava.

Problemi sa spavanjem u formi otežanog uspavljivanja, ranog buđenja, noćnih mora, te osećaja da spavanje ne donosi preko potreban odmor, ekstremne napetosti, kao i prepoznavanja sopstvene odgovornosti za konflikte koji se gomilaju, predstavljaju najčešći povod da oboleli potraži pomoć. Treba napomenuti i postojanje pritiska okoline, koja jednostavno prepoznaje da »to nije onaj čovek«. Istraživači ovog poremećaja tokom zadnje decenije dvadesetog veka govoreći o činiocima koji utiču na ispoljavanje PTSP- a, ističući traumatično detinjstvo, psihijatrijsko nasleđe, traumatizaciju roditelja, mladost u trenutku izlaganja traumi, izostalo osećanje podrške zajednice, invalidnost.

Najinteresantniji radovi

Najinteresantniji su radovi onih autora koji su se bavili otpornošću na PTSP i našli da pribranost u teškim situacijama, prihvatanje svog i tuđeg straha, odsustvo nasilništva preko mere koju rat nužno podrazumeva, te korektan odnos prema civilima i zarobljenima, kao i izostanak osećaja krivice zbog toga što su preživeli, olakšava PTSP ili, pak, čini da on sasvim izostane i pored okolnosti koje su mogle da ga uzrokuju. Naše istraživanje obavljeno je u periodu od juna do decembra 2000. godine na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja Kliničkog centra u Nišu.    Istraživanjem je obuhvaćeno 94 ispitanika podeljenih u tri studijske grupe. Prvu su činili učesnici rata na Kosovu, muškarci, srpske nacionalnosti, kod kojih je po dolasku iz rata, na našoj Klinici, ustanovljena dijagnoza PTSP-a. Drugu grupu činili su ispitanici sa problemima zbog kojih su kod nas potražili pomoć, ali kod kojih nije ustanovljena dijagnoza ovog poremećaja, već neki drugi sindromi. Treću grupu činili su mobilisani muškarci srpske nacionalnosti bez iskustva  neposrednog borbenog angažovanja (ispitanici prethodne dve grupe bih su neposredno borbeno angažovani). Od instrumenata, korišćeni su: LOBI, sa podacima o profesionalnom statusu, obrazovanju, mestu stanovanja, bračnom stanju, primanjima, načinu učestvovanja u ratu, verskom opredeljenju; SSI (Social Support Index) koji meri stepen integrisanosti u zajednicu, opaženu podršku i afirmaciju: PCL (Posttraumatic Check List) za merenje jačine PTSP-a; FILE, (Family Inventory of Life Events and Changes) - upitnik za procenu životnih događanja i kumulacije stresa u porodičnom sistemu; PIE (Emotions Profile Index) - test ličnosti koji meri zastupljenost pojedinih dimenzija ličnosti (inkurporacija, reprodukcija, deprivacija, opozicionalnost, samozaštita, nekontrolisanost, agresivnost, eksploracija).

Urađena je i osnovna deskriptivna analiza (srednja vrednost, standardna devijacija, koeficijent varijacije). Za utvrđivanje statističke značajnosti razlika kori­šćeni su Studentov t-test i Hi kvadrat test. Uzajamna povezanost merljivih veličina utvrđena je koeficijentom linearne korelacije, a statistička značajnost te povezanosti odgovarajućim t-testom.

Rezultati istraživanja

Rezultati istraživanja pokazali su da se učesnici rata sa iskustvom neposrednog borbenog angažovanja  kod kojih je posle rata ustanovljena dijagnoza PTSP-a razlikuju od onih bez te dijagnoze, po svojim psihološkim karakteristikama kao što su: depresivnost, srdačnost, poverenje, druželjubivost, osećanje opažene socijalne podrške. Isto tako, utvrđeno je da postoje slični elementi narušenog porodičnog funkcionisanja kod učesnika rata, neposredno borbeno angažovanih, nezavisno od postojanja dijagnoze poremećaja što se ogleda u postojanju problema unutar porodice, bračnih problema, problema sa novcem i u poslu, problema na radnom mestu. Ustanovljena je i povezanost karakteristika ličnosti i relevantnih psihosocijalnih varijabli.

Komparativna analiza

Komparativna analiza naših i rezultata na uzorcima vijetnamskih boraca, učesnika Zalivskog rata kao i rata u Libanu, potvrđuju narušeno opšte funkcionisanje. Potvrđena je i narušena seksualnost, što je bio jedan od najčešćih nalaza na našem uzorku. Naše istraživanje takođe govori o povećanoj agresivnosti i depresivnosti, nezavisno od dijagnoze. Isto kao i u stranim radovima, dobar deo naših ispitanika upućen je kod nas na kliniku zbog somatskih tegoba koje su lekari primarne zaštite prepoznali kao psihičko trpljenje (zamorljivost, često mokrenje, opšte loše stanje zdravlja, malaksalost). Problem kontrole agresije bio je i kod nas jedan od čestih razloga za traženje pomoći. Pri tom smo podatke o ratnom angažovanju dobijali tek na direktno postavljeno pitanje o tome, jer naši učesnici istraživanja često to nisu dovodili u vezu.

I, dok jedna grupa ispitanika želi da sve zaboravi i ponovo preuzme kontrolu nad svojim životom, druga je ljuta i ogorčena na zajednicu uz naglašavanje tegoba i tendenciju da se one konzerviraju i postanu način komunikacije sa okolinom. Treća grupa ima osećaj da nije završila započeto, ima želju da se vrati - kako jedan ispitanik reče: »To je ludo, znam, ali bih se tamo jedino opustio«.
Godinu dana po prestanku rata, naši ispitanici pokazivali su znake traumatizacije. Na osnovu činjenice da ni jedan od njih nije ranije lečen psihijatrijski, možemo da pretpostavimo da su tegobe koje imaju izazvane ratom. Teško je, naravno, proceniti objektivnost njihovog samo izveštavanja, jer je ono delom posledica obraćanja okolini.

Rezultati našeg istraživanja potvrđuju ono što je rečeno na početku, da je PTSP kompleksan problem zbog tendencije ka hronifikaciji,    sekundarnoj traumatizaciji i prerušenosti ovog poremećaja u razne psihijatrijske i telesne sindrome. Mi smo pokušali da damo mali doprinos boljem upoznavanju i sagledavanju ovog poremećaja, u situaciji kada smo se, sticajem nesretnih događanja, našli ozbiljno suočeni s njim.

Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Milica Čolić 28.11.2010

    Da li je negde objavljeno istraživanje na klinici za zaštitu mentalnog zdravlja Kliničkog Centra u Nišu i ko su autori? 


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde