Mama, je l’ ima nešto slatko posle ručka?


Moja ćerka, Natalija, do svoje druge godine nije probala šećer.

Uglavnom dobijam dve vrste reakcija na tu izjavu.

Jedna je: “Svaka čast kako ste to uspeli, mom detetu su baka i deka dali čokoladicu već sa 10 meseci.”

Druga je: “Zašto joj uskraćujete srećno detinjstvo? Neka uživa dok je mala.”

Ko god je imao priliku da upozna Nataliju, video je da njenom detinjstvu ništa ne fali. Mislim da ona ni ne zna šta propušta.

Pošto slatkiši nisu svakodnevica, onda ni nemamo momente gde ona nešto traži, a mi joj ne damo. Prosto nema potrebu za slatkim. Za nju je sladoled smrznut jogurt sa voćem. I u njemu uživa isto onoliko koliko njeni drugari uživaju u Kapriju.

Mnogo je lakše odupreti se iskušenjima ako ih potpuno uklonite.

Šećer u ishrani dece

Zašto smo se odlučili da izbacimo šećer iz ishrane?

Problem sa šećerom je višestruk.

Prvo, slatkiši i sokovi su direktno povezani sa gojaznošću. Gojaznost u malim godinicama se lako prenese u odraslo doba, a uz nju stiže čitav niz propratnih oboljenja (metabolički sindrom, dijabetes, problemi sa zglobovima, kardiovaskularni problemi, i td.).

Drugo, šećerom deca unose puno kalorija, ali zbog njega zanemaruju namirnice koje su izuzetno važne za njihov razvoj - voće i povrće. Takvoj ishrani fale vitamini i minerali.

Treće, šećer ‘hrani’ bakterije u ustima koje stvaraju plak na zubima, a vremenom i karijes.

Četvrto, izaziva ponašanje slično zavisnosti. Što ga više jedete, to ga više želite. Teško je naći pravu meru gde deca jedu (ili piju) samo malo šećera. To ćete i sami primetiti ako popijete čašu kole. Vrlo brzo ćete biti žedni - ali ne za vodom, već za kolom. I tako u krug.

Lista problema se tu ne završava.

“I mi smo jeli slatkiše kao mali, pa šta nam fali?”

Moj odgovor je - mnogo toga. Ako ne želimo sami to da priznamo, hajde da pogledamo statistiku.

Oko 750.000 ljudi u Srbiji ima dijabetes. To znači da smo iznad svetskog proseka koji se vrti oko 9% stanovništva. Sve češće su oboleli deca i mladi.

Zatim, još jedan poražavajuć podatak - 9 od 10 dece uzrasta 12-15 godina ima karijes.

Ne moramo ni da ulazimo dublje u tematiku - visok krvni pritisak, masnu jetru, aterosklerozu... Samo ovih par brojki je dovoljno da se zapitamo zašto jedemo šećer.

Šećer nam uopšte nije potreban

Ne postoji nijedan nutritivni razlog zbog kog bi trebalo jesti šećer.

Dopustili smo da nam ishranom gospodari sastojak koji nema nijedan razlog ZA, ali ima 1000 razloga PROTIV.

Uveli smo ga u porodilišta, vrtiće, u škole i u porodice.

Buduće mame jedu slatkiše svakodnevno, a taj šećer dospeva do bebe koja već u stomaku formira svoj afinitet ka slatkom.

U vrtićima šećer se služi barem jednom dnevno. Slatki namazi ujutru i kolači za užinu svakodnevica su čak i u savremenijim obdaništima.

Naši mališani rastu na gorivu sačinjenom od dva najgora sastojka u našim kuhinjama: margarinu i belom šećeru.

Jedna kratka napomena: u tekstu koristim reč “šećer”, ali pritom usko mislim na saharozu, beli ili industrijski šećer. Dakle, ne mislim na šećer iz mleka (laktozu), na šećer koji je osnovni izvor energije našem telu (glukozu) ili na šećer u voću (fruktozu).

Sve ove šećere moja porodica konzumira svakodnevno u formi mleka i mlečnih proizvoda, meda, svežeg i sušenog voća, i td.

Ali umereno.

Svaka preporuka koju čujete od nutricioniste ima napomenu umereno. Sem preporuka za margarin (“nikada”) i šećer (“veoma retko”). Od četiri “bele smrti”, koje narodski čine brašno, mast, so i šećer, samo šećer nema baš nikakvu vrednost za naše telo.

Šta kažu institucije?

Svetska zdravstvena organizacija, Američka pedijatrijska akademija, Američka asocijacija za srce, Evropski komitet za ishranu - renomirane svetske institucije koje okupljaju najuglednije stručnjake. I sve kažu isto:

Deca do 2 godine ne bi trebalo da jedu šećer. Nimalo.

Deca starija od 2 godine mogu da unesu najviše 6 kafenih kašičica šećera dnevno.

Ilustracije radi, jedan domaći keks koji se promoviše kao balansiran doručak za mališane prepun vitamina i minerala, sadrži 10g šećera u porciji od 50g.

Dovoljno je da dete pojede još jednu porciju čoko pahuljica i popije komercijalni sokić od jagode, i već je prekoračilo preporučena ograničenja.

Nije nemoguće smanjiti, a ni izbaciti šećer

Deca imaju povećan afinitet za šećerom, i to je činjenica.

Ali je to poslužilo kao opravdanje prehrambenoj industriji da doda šećer u proizvode u kojima nema potrebe za njim, kao što su voćni jogurt, kečap ili konzervirani kukuruz šećerac (sledeći put kada odete u kupovinu, pogledajte nutritivne tabele na proizvodima. Verujem da ćete se iznenaditi.)

Grupa naučnika je prošle godine sprovela studiju gde su nudili deci pudinge i sokiće smanjujući količinu šećera, da vide kada će deca početi da se bune jer im ne odgovara ukus.

Uspeli su da smanje količinu šećera za 40%, a da deca još uvek zadovoljno mljackaju.

Bilo je lako izbaciti šećer dok je naša ćerka bila mala. Taj izazov je postao mnogo veći kada su počela češća druženja sa vršnjacima.

Međutim, kada izbacite šećer iz kuće, onda možete da se povremeno zasladite bez griže savesti.

Onda detetu zaista ‘neće ništa biti’ ako pojede tortu kada drugar slavi rođendan, ili sladoled kada odete na izlet.

Zato izbacite iz ishrane sokove, slatkiše, keks, voćne jogurte, komercijalne pudinge, instant kaše, i tako dalje.

Male promene su dovoljne za velike rezultate.


Podeli tekst:

NjKV princeza Ljubica Karađorđević je magistar farmacije, sa fokusom na digitalni marketing i stručno pisanje.

Broj komentara: 2

  1. Бојан Ракоњац 20.07.2021

    Могу само да се сложим. Сјајан текст.


  2. Mirjana Radojevic 20.07.2021

    Bila sam zavisnik od šećera. Nisam mogla da zamislim dan bez kolača, torte ili drugih slatkiša. To je dovelo do problema sa insulinskom rezistencijom. Kompletno sam promenila način ishrane, uključila više voća i povrća i kvalitetne suplemente. Totalno sam izbacila šećer iz upotrebe i uopšte mi ne nedostaje. Moja odluka je da živim kvalitetnije, a kad sam ja mogla moze svako. Probajte, nije teško.


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde