Ocenite članak:
  • 73
(3.27 / 73)

Trihotilomanija - bolest čupanja sopstvenih dlaka


Autor: ass dr Olivera Žikić    

trihotilomanija-bolest-čupanja-sopstvenih-dlaka

Trihotilomanija je bolest koja se karakteriše neodoljivom potrebom da se iščupa sopstvena dlaka. Osoba pokušava da se odupre ovoj potrebi, ali je rezultat toga porast napetosti, koja, ako se dlaka ne iščupa, narasta do nepodnošljivosti. Onoga trenutka kad se dlaka iščupa, napetost opada, a sve to biva praćeno osećanjem prijatnosti i zadovoljstva. Posledica je gubitak kose, najčešće ograničen, koji, ako se bolest ne leči, može biti nepovratan.

Zašto ranije niste čuli za trihotilomaniju? 

Trihotilomanija nije novo oboljenje. Postoje opisi još u Bibliji koji odgovaraju ovom oboljenju. Prvi zvanični opis dat je još davne 1800-te, godine. Međutim, do skora je bilo vrlo malo podataka o trihotilomaniji, s obzirom na to da su se oboleli uglavnom javljali dermatologu, i to najčešće ne dajući tačne podatke o uzroku gubitka kose. U osnovi ove male obmane ležao je strah da lekari ne pomisle da se radi o ludilu.

Trihotilomanija izašla je iz anonimnosti zahvaljujući novim publikacijama, koje su sadržale osnovne podatke o ovoj bolesti, kao i o novim i uspešnim tretmanima. Medijska prezentacija je u pojedinim gradovima privukla pažnju na stotine Ijudi, koji su ubrzo potražili pomoć u borbi protiv ove bolesti.

Koji su simptomi ove bolesti? 

Trihotilomanija je svrstana u posebnu grupu oboljenja, koja, nosi naziv "poremećaji kontrole impulsa". Ovoj grupi pripadaju još i piromanija, kleptomanija i bolesno kockanje. Kod osoba obolelih od trihotilomanije skoro uvek je prisutna određena doza napetosti, te mnogi autori akt čupanja dlake smatraju radnjom koja snižava napetost. Problern se uvećava nakon što se dlaka isčupa, jer se javlja strah od gubitka kontrole i posledičnog potpunog gubitka kose. Pored toga što osoba postane zaokupljena ovakviin razmišljanjima, može doći i do ekstremnog porasta anksioznosti.

Mnogi imaju običaj da se igraju dlakom nakon što je isčupaju. Recimo, korenom dlake dodiruju usne, provlače dlaku kroz usta ili prste. Dešava se da odgrizu koren, a neki pojedu celu dlaku (što se naziva trihotilofagijom). Ponekad je neophodna hirurška intervencija, s ciljem da se otklone nesvarene dlake, zamršene u klupko.

Neki provode sate tražeći "pravu dlaku "koju bi iščupali. Drugi imaju "omiljenu oblast" (na glavi ili drugde) koju povremeno promene. Važno je naglasiti da bilo koje područje obraslo dlakom može biti ukIjučeno - trepavice, obrve, brada, malje na grudima, nogama, stidnom predelu.

Ove radnje angažuju čoveka od nekoliko minuta, do nekolko sati, dnevno. Dlake obično čupaju kad su sami. Cesto čine razne pokušaje da zaustave dalji gubitak kose, tako sto nose rukavice, duboko seku nokte, ili se šišaju na kratko. Nažalost, ovakvi pokušaji skoro uvek ostaju bez uspeha, ostavljajući osobu s gorkim ukusom poraza.

Kako i kad nastaje trihotilomanija?

Poremećaj najčešće nastaje oko 12. ili 13-te godine života. Nisu retki slučajevi s početkom u još mlađem ili znatno starijein uzrastu. Dešava se da se bolest javi nakon stresogenog događaja, recimo, nakon zloupotrebe od roditelja, ili nakon bolesti i smrti jednog od roditelja. Većina se ipak ne seća ni jednog stresogenog događaja koji je prethodio pojavi bolesti. Ipak, među njima postoje i oni čiji se simptomi povlače nakon što se odnos među roditeljima popravi, ili kad im roditelji posvete više pažnje.

S obzirom na to da se poremećaj najčešće javlja u periodu adolescencije, pojedini autori smatraju da je posledica hormonalnih izmena. Kod neke dece, koja najpre isčupaju, pa pojedu svoju dlaku, nađen je manjak gvožđa u organizmu, a trihotilomanija se povukla nakon nadoknade gvožđa. Ipak, najveći broj autora smatra da se radi o poremećajima na nivou neurotransmitera (supstance koje prenose poruke u mozgu). Kao dokaz navode činjenicu da je trihotilomanija veoma slična   opsesivno-kompulzivnom poremećaju, za koji se zna da je posledica poremećaja neurotransmitera, koji nazivamo serotoninom. Pored osnovnih simptoma, mnogi oboleli imaju i tzv. kompulzije brojanja, proveravanja i pranja, koje su karakteristične za opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iz tog razloga pojedini autori trihotilomaniju smatraju suptipom ili varijantom opsesivno-kompulzivnog   poremećaja. Ova ideja potkrepljena je činjenicom da se ova dva problema često javljaju u istoj porodici (što govori i o genetičkoj predispoziciji) i da isti lekovi pomažu kod obe bolesti.

Trihotilomanija ima bolju prognozu ako bolest započne pre šeste godine života. Kod ovakvih slučajeva uočeno je da se bolest često i sama povlači. U periodima kad život obolelog ima pozitivan tok, znaci bolesti mogu za određeno vreme nestati. Nažalost, ako se ne leči, bolest se može aktivirati, s pojavom nepovoljnog perioda ili stresa.

Da li trihotilomanija ima posledice?

Odgovor je - da. Trihotilomanija može imati dvojake posledice. Najpre tizičke, odnosno može se desiti da dođe do trajnog gubitka dlaka na određenom delu tela. Tu su, možda i značajnije (posebno za adolescente), psihičke posledice. Sve počinje osećajem srama zbog nemogućnosti da se kontroliše sopstveno ponašanje i ekstremnim strahom od posledica. Javlja se i strah od ludila, zbog čega oboleli neretko skrivaju svoj problem. Roditelji i ostali članovi porodice retko razumeju stvarnu prirodu problema. Često govore, "Zašto jednostavno ne prestaneš?" i na taj način dodatno pospešuju osećanje krivice i sklonost ka niskom vrednovanju i samoomalovažavanju deteta. Dešava se da je gubitak dlake lako uočljiv, te ne izostaju podsmevanje i zadirkivanje vršnjaka. Sve ovo, posebno ako se radi o adolescentu, može imati krupne posledice, u pogledu građenja sopstvene slike o sebi, samopouzdanja i odnosa s vršnjacima, što nosi u sebi dugotrajne i ponekad ozbiljne posledice u kasnijem životu.

Osobe obolele od trihotilomanije teško dostižu zadovoljavajući kvalitet života. Primorane su da često izbegavaju mnoge aktivnosti (druženje, plivanje...), da nose kape, perike, veštačke trepavice, naočare sa širokim obodom, da olovkom crtaju obrve, što im ponekad daje izveštačen izgled. lako mnoge obolele osobe ulaze u brak nastavljaju svoj život sa svim normalno, postoje i oni koji izbegavaju intimne relacije, zbog slraha da će se njihova tajna obelodaniti.

Depresija je često udružena s triliotilomanijom, obično kao, odgovor na dugotrajnu demoralizaciju i nisko samopoštovanje. Doživljaj bespomoćnosti i nemogućnosti da se problem reši takođe ima udela u na-tanku poremećaja raspoloženja. Zabeleženi su i pokušaji samoubistva, samopovređivanja, zloupotrebe raznih supstanci. Udruženo s trihotilomanijom može se javiti i grickanje noktiju, sisanje palca, lupanje glavom ili kompulzivno češanje.  

Kako se trihotilomanija leči? 

Tretman se uglavnom prilagođava svakom klijentu posebno. Međutim, veoma je važno lečenje započeti informacijom o karakteru bolesti, s obzirom na to da je iskustveno pokazano da to znatno snižava napetost i strah. Ne treba posebno napominjati da to znatno olakšava i dalji tretman. U najmanju ruku, informacija pomaže da oboleli shvate da nisu jedini s čudnim problemom, kao što često misle, te da se smanji osećaj izolovanosti i samooptuživanja. Pokazalo se posebno korisnim dati informaciju da se ne radi o ludilu i da za njihov problem postoji adekvatan psihijatrijski tretman.

Od lekova su najefikasniji oni koji se koriste i za lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja, dominantno oni koji utiču na tzv. serotonergički neurotransmiterski sistem. Izgleda da lekovi najviše pomažu u smanjivanju same potrebe da se dlaka isčupa. Tamo gde postoji dobar odgovor na lek, potreba iščezava skoro potpuno.

Pokazalo se, međutim, da je najefikasniji način lečenja trihotilomanije, s dugotrajnijim rezultatima, dala kombinacija terapije lekoviina i bihevioralne psihoterapije. Kod početnih oblika, dobre rezultate daje i sama bihevioralna terapija.

Nakon uspešnog tretmana i zaustavljanja daljeg čupanja dlaka, dlake ponovo izrastu. Izuzetak je kad se stvori ožiljak i povremeno kod čupanja obrva, kad nastaje trajan gubitak. Nova dlaka koja izraste može biti drugačije nijanse i teksture.

Tako je bihevioralni i/ili medikamentozni tretman uspešan u zaustavljanju čupanja kose, s ponovnim potpunim porastom kose, navedene psihološke komplikacije zahtevaju dodatno individualno ili grupno psihoterapijsko lečenje. Grupe su od posebne pomoći u odstranjivanju osećaja srama i izolovanosti, koji se kod ove bolesti javljaju. Veoma uspešno grupno lečenje je tzv. dvanaestostepeno susretanje. Smatra se i da terapija zasnovana na uvidu i tzv. suportativna terapija (terapija podrškom), mogu biti od koristi.


 Komentari: 15 | Pogledajte komentare | Pošaljite komentar Postavite pitanje lekaru