Mobing je reč koja se sve češće čuje među nama. Poslodavci ne biraju sredstva da dođu do svog cilja, a žrtve pokušavajući da zaštite sebe i svoju porodicu prolaze kroz pakao. U nastavku pročitajte pet istinitih priča: 

Kao rukovodilac računovodstva u Višoj školi za obrazovanje vaspitača, radila sam punih 19 godina. Zbog nezakonitog rada direktora škole M. P. bila sam prinuđena da ga prijavim nadležnim organima da bih zaštitila svoj lični i poslovni integritet, a istovremeno i ustanove u kojoj sam radila. Zbog obraćanja tužiocu i policiji bila sam psihički zlostavljana, zlostavljana na poslu i to pismenim naredbama da u najkraćem roku obavim zadate poslove. Direktor je prestao sa mnom da komunicira i za sve važne konsultacije obraćao se drugoj službenici. Bila sam izolovana od kolektiva jer niko nije smeo javno da razgovara sa mnom, ali su se zato van škole ili telefonskim putem izvinjavali. Svi su mi govorili da ne smeju da pričaju s mnom, u protivnom preti im otkaz.

Nepravilnosti u mom radu nije bilo. U svojoj nemoći, direktor je posegnuo za izmenom Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta. Novim pravilnikom predviđa posebne uslove za šefa računovodstva - ekonomski fakultet i položen stručni ispit za vršenje poslova samostalnog vođenja poslovnih knjiga. To je uradio da bi stvorio mogućnost za moju eliminaciju sa tog radnog mesta.

Završila sam višu ekonomsku školu, imala sam 19 godina rada na poslovima samostalnog vođenja knjiga u istoj školi, od ukupno 23 godine staža, položen stučni ispit, zvanje samostalnog računovođe, završenu školu za rad na računaru. Na osnovu oglasa za popunu radnog mesta šefa računovodstva prima drugo lice, a da moj radni status nije rešio. Tri meseca sam bila na bolovanju zbog herpesa dobijenog zbog stresa.

Mobing je moja svakodnevica. Posle tri meseca dolazim na posao i nakon deset minuta dobijam rešenje da je za mojim radom prestala potreba i da me šalje na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana, a nakon toga šalje me na godišnji odmor. Po isteku odsustva i godišnjeg odmora dobijam rešenje o prestanku radnog odnosa kao neraspoređen radnik. Povela sam radni spor. Dobijam spor. Istovremeno je Opštinsko javno tužilaštvo na osnovu moje prijave zbog davanja nezakonitog otkaza podiglo optužnicu protiv direktora. Do danas taj process nije okončan.

Direktor je podneo predlog za reviziju Vrhovnom sudu i na moje zaprepašćenje Vrhovni sud ukida odluke nižih sudova, proglašava da je tužbeni zahtev neosnovan i odbija ga uz obrazloženje da za mene nije bilo drugog radnog mesta u školi ni van nje. Uz nove dokaze da je po sistematizaciji bilo slobodno mesto knjižnjičara u biblioteci, pokrećem novi zahtev za obnovu postupka. Moj zahtev nije prihvaćen i tako sam iscrpla sve zakonske mogućnosti za pravednim rešenjem. Jedino što sam dobila je nalog da platim sudske troškove i troškove advokata koga je škola angažovala.

Moj zlostavljač je i dalje direktor sa 66 punih godina života. Pošto, izgleda, o njegovom odlasku u penziju, odlučuje on lično (nadležni organi ne žele da primene zakon) ostaće direktor do kraja života. Kada je on u pitanju, očigledno je o kakvoj se ličnosti radi, kao što je i potpuno jasno da sam ja žrtva brutalnog mobinga  koji se nada mnom vrši, nažalost, uz podršku sudova i Ministarstva prosvete.

Žrtva je više puta obaveštavala razne institucije da je progonjena nezakonito, sramotno i nemoralno od rukovodstva svoje firme. Generalni direktor podneo je prijavu protiv nje za navodnu klevetu sa neosnovanim i izmišljenim razlozima i obrazloženjima. Žrtva, koja ima duži radni staž u firmi u odnosu na druge diplomirane inženjere, raspoređena je na neadekvatno radno mesto gde njene kvalifikacije i iskustvo ne mogu da dođu do izražaja. Gotovo trideset godina radi u istoj firmi. Tokom radnog staža vršila je stručni nadzor nad važnim poslovima, ukazivala na brojne propuste kod ugovaranja i izvođenja radova.

Sve je počelo raspisivanjem javnog konkursa za isporuku i montažu 129 klima uređaja (vrednosti  preko milion evra). Upoznata sa činjenicom da će se dva puta ugovoriti montaža radova, žrtva o tome pismeno obaveštava direktora upozoravajući da će firmi biti pričinjena šteta oko 250.000 evra, kao i da postoji osnovana sumnja da su radovi na drugim objektima ugovarani sa oko 30 % većom cenom od tržišne.

Žrtva je poslala 18 prijava Ministarstvu rada, ministru i Inspekciji rada u vezi sa ovim slučajem. Išla kod inspektora i podnela  oko 15 prijava Ministarstvu za kapitalne investicije, ministru i inspekciji tog ministarstva, oko 10 prijava Upravi za javne nabavke republike Srbije i direktoru te uprave, ali ništa konkretno niko nije preduzeo.

Dok je na godišnjem odmoru, u pomenutoj firmi za personal donose rešenje sa iskonstruisanim obrazloženjem po kojem je žrtva raspoređena na radno mesto u Pančevu. Cilj je jasan: kao nezgodnog svedoka žele da je udalje iz Beograda. Ona odmah podnosi tužbu nadležnom sudu protiv tog rešenja. Za tri godine nije održano nijedno ročište. Ne znajući više šta da radi, sva pisma koja je slala direktorima, sada je predala novinaru lista Balkan. Objavljen je članak. Nakon toga žrtvi su vrlo retko dodeljivani poslovi i to minimalnog obima, a plata joj je smanjena. Iako je oko desetak puta pismeno tražila da je više  radno angažuju i adekvatno isplate,  nikada nije dobila nikakav odgovor.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      S.A.

Tek nedavno sam shvatila da problem vezan za mene i moj posao ima svoje ime i da nisam usamljena u njemu. Na neki način bilo mi je lakše. Videla sam način kako da pokušam da rešim svoj problem koji traje već 3 godine. Naime, radim na Kopaoniku već 20 godina. Radila sam na radnom mestu domaćice hotela. Tada je na Kopaonik "doveden" A. J. sa suprugom i postavljen na mesto upravnika hotela a njegova supruga na mesto domaćice. To znači da sam ja bila pomerena sa svog radnog mesta bez ikakve prethodne najave, upozorenja, obrazloženja... To je za mene bio šok. Raspoređena sam na mesto nadzornice u hotelu.

Sve to veoma teško sam podnela, pala sam u depresiju, suze su bile deo mog svakodnevnog života. Shvatila sam da postoji ogromna količina ljudske zlobe i zavisti. Videla sam koliko su ljudi spremni nisko da se spuste, da pogaze osnovne moralne vrednosti da bi ostvarili svoje ciljeve. Napominjem da sam pobornik ideje pozitivnog razmišljanja, pozitivne energije, ali sam tada, kao i sada,  počela da sumnjam u sve to. Tražila sam pomoć od pravnika u firmi, Inspekcije rada, ali, nažalost, svi su mi rekli da je sve po pravilu i pravilnku firme. Direktor može da te rasporedi na bilo koje radno mesto. Pomenut je i otkaz ugovora ukoliko bih nastavila da isterujem pravdu.

Pošto sam majka troje dece, a moj muž ne radi, potisnula sam sve emocije i poniženja i nastavila sam da obavljam svoj posao kao da me niko nije povredio. Radila sam na tom radnom mestu sa SSS dve godine. Nakon toga, uspela sam da pređem na drugo radno mesto, mesto šefa odeljenja informatike. Nažalost, sve je to kratko trajalo. Promenjena je kompletna garnitura rukovodilaca, promenjen sindikat, promenjeno je i moje rešenje na prethodno. Moja viša škola je svima smetala pa sam bila prinuđena da se izvinjavam zbog svog obrazovanja.

Sada sam na mestu nadzornice higijene u hotelu. Napominjem da je moj muž pre desetak dana išao da razgovara sa direktorom zato što su on, njegova žena i njihovi istomišljenici plasirali laži ne samo o meni već i o svim ostalim kolegama koji su bili u okruženju prethodnog direktora.
Direktor je mom mužu rekao sve najgore o meni: da sam arogantna, preterano ponosna, da sve gledam sa visine, da uvek ističem svoje obrazovanje, da me niko ne voli… Suprug je pokušao da me brani, ali bezuspešno. Razgovor je završen bez ikakvih rezultata. Direktorova je bila poslednja. Zahtevao je da "spustim loptu" i da prihvatim ponuđeni posao jer to je, po njegovom mišljenju, moj maksimum.
Kako naći izlaz iz ovakvog stanja, nisam pametna.

Oblik mobinga, koji postaje sve češći kod nas, je mobing pripadnika profesionalne elite u Srbiji što ukazuje na veoma opasnu konotaciju i na pojave koje su kao vrlo negativne već poznate istoriji čovečanstva. Moberi u ovom tipu mobinga su ličnosti koje u našem društvu političkim sredstvima, protivprirodno i apsurdno počinju da vladaju i domenom visokog profesionalnog rejtinga, u okviru profesije kojoj uopšte ne pripadaju. Ovi moberi ne deluju samo na nivou psihološkog maltretiranja, već sprovode mobing sa dvostrukim ciljem. Jedan je zadovoljenje patološke potrebe mobera za mobingom, jer to svakako karakteriše njihov psihološki profil, a drugi zadovoljava njihovu ogromnu materijalnu satisfakciju. Zloupotrebom političke moći koju poseduju, oni postižu oba navedena cilja.

Radim u zdravstvenoj ustanovi. Kao i u drugim  javnim institucijama, upravni odbor je taj koji odlučuje o važnim pitanjima poslovanja. Njegovi članovi su obično politički moćnici iz lokalne samouprave. Sva ova tela imaju obavezu da odluke donose po zakonu, a ne po raznim aršinima. Nažalost, u praksi nije tako.

Mehanizmi za ovakav mobing, a koji su na raspolaganju moberima, su zloupotreba zakona i zloupotreba institucija. Institucije države za osiguranje vladavine prava koriste se za njeno rušenje i za sprovođenje mobinga. Pripadam profilu ličnosti koji moberima smeta, ne zbog nesnalaženja u poslu ili početništva u istom, već iz razloga dokazanog profesionalnog rejtinga i korektnog obavljanja funkcije direktora jedne zdravstve ustanove.

S obzirom na to da je reč o javnom interesu građana, zdravstvu, da bi se on zloupotrebljavao u privatne svrhe mobera, potrebno je da se direktor “uklopi” u očekivanu poslušnost u izvršavanju tih interesnih naloga. U nemogućnosti da se to desi, ličnosti kao što sam ja, postaju žrtve veoma brižljivo i detaljno organizovanog mobinga. To za mobiranu žrtvu ima niz teških duševnih posledica, posebno ako ona posegne za zakonom i konvencijom EU zagarantovanim ljudskim pravima.

U poslednjih nekoliko godina suočavamo se sa izrazitim nepoštovanjem zakona. Donošenje novih zakona i unapređenje vladavine prava i demokratskih institucija samo je deklarativno, a iza tog paravana stvaraju se izvanredne okolnosti za delovanje svih mobera, a naročito onih koji imaju i političku moć. Razvijeno je neverovatno idolopoklonstvo i najnižoj političkoj moći, koja menja sve druge mehanizme u društvu i razvija sistem vrednosti koji sa stvarnim vrednostima nema dodirnih veza.

U stvarnosti se suočavamo sa činjenicom da interesi građana nisu predmet delovanja institucija koje su definisane kao takve i da je svaki građanin ove zemlje zapravo žrtva mobinga naših političara.

Stručnost i ispravno rukovođenje budžetskim sredstvima, stvarna integracija u Evropu, a ne samo deklarativna, nije interes opisanih mobera, već dobra zloupotreba svega toga. U toku dvoipogodišnjeg poslovanja, sprovedeno je 12 kontrola mog poslovanja, po anonimnim prijavama, koje su zapravo naručene i većinom sprovođene, čak i na nivou tužilaštva. Prijave su inače neuropsihijatrijskog sadržaja, sa tendencijom što bezočnijeg blaćenja. Po njima su, kao da se baziraju na najpreciznijim argumentima, sprovođene iscrpne i detaljne kontrole, van onoga što je zapravo prijavljeno, samo da bi se “nešto” našlo.

Nakon toga, po zakonu, usledio je konkurs za izbor direktora apotekarske ustanove, na kojem je takođe pokušana moja opstrukcija i mobiranje u toku konkursa, što nije uspelo. Naime, sa poslovnom biografijom i rezultatima u radu i stručnim kvalifikacijama, ja sam bila ubedljivo najreferentniji kandidat na konkursu i ubedljiva u prednosti u odnosu na ostale kandidate.

Na konkursu sam izabrana za direktora i predložena za imenovanje na mandat od četiri godine. Moberi su se onda skoncentrisali na postupak mog imenovanja. Nakon izbora na konkursu, da bi moje imenovanje moglo biti sprečeno, “pakovanjem” u zakonske okvire, opet je uključena "mašina" od strane mobera, koja je radila i u toku prethodnih godina.  Opet se šalju anonimne, ali sada i potpisane prijave (jer je obezbeđeno da potpisnik neće odgovarati uprkos lažnim navodima) i nakon konkursa, na kome sam izabrana kao najbolji kandidat za direktora državnih apoteka regiona. Po lažnoj prijavi sprovodi se kontrola od strane inspektora za privredni kriminal i tužilaštva.

Ova detaljna kontrola pokazala je ispravnost poslovanja. Za mene lično, bila je vrlo traumatična, s obzirom na okolnosti. Mogla sam i očekivati lažno pripisivanje nečega, pa potom dugoročno dokazivanje neistinosti, što sada i preživljavam u daljim fazama istog mobinga.

Oni su rešili da jednostavno prekrše zakon, brutalno i moćno. Posledice toga dobro su proučene. Sami moberi ih neće snositi  jer sve postupke u mobingu donose na nivou kolektivnih tela, koja nikada neće odgovarati. Materijalne odštete snosiće zaposleni koji istovremeno sa mnom trpe isti mobing na višestruke načine.

Efekti po mobirane su strašni. Javnost poprima uverenje da su žrtve zaista kriminogene osobe. Ako stalno kao žrtva dajete izjave u postupcima ovakvog tipa i pravdate se da niste ni za šta krivi, okolina, pa čak i porodica, počinje da se pita u čemu je stvar. Prosto je apsurdno za svaku logiku običnog građanina da se ove institucije upotrebljavaju “a da nečeg nema”.

Običan građanin živi u ubeđenju da do delovanja takvih institucija dolazi samo opravdano. Tako se blati i dežavuiše, decenijama dokazivana i potvrđivana profesionalnost mobirane žrtve, njen socijalni status, ugled cele njene porodice i njeno mesto u društvu. To, naravno, izaziva neminovno patnju i potom zdravstvene probleme. Osim osnovnih šteta koje nastaju zloupotrebom javnog interesa građana, indukuju se nove štete kod pojedinčnih žrtava.

Sve ovo trpi moje maloletno dete i moj otac koji živi sa nama, inače, težak kardiološki pacijent. Nakon prijema sudskog poziva o istrazi povodom prisluškivanja vozača koje ne postoji, svestan svega što sam decenijama činila i učinila u svom profesionalnom rejtingu, moj otac dobija infarkt i umire u bolnici u mom prisustvu, nakon dodatne nebrige lekara tokom višečasovnog trajanja akutnog infarkta.

Posledice po moje zdravlje i psihološki doživljaj svega ovoga u bezočnom mobingu su ogromne. Osećam krivicu prema porodici koja zapravo strada zbog mojih rezultata u poslu i stručnog rejtinga. Osećam se krivom zato što sam uspešna i profesionalno priznata kao stručnjak. Sve ovo prati dodatni mobing od strane nezakonito imenovanog direktora-marionete, koja mene raspoređuje na najniže farmaceutske poslove uprkos najvišim apotekarskim kvalifikacijama u ustanovi. Ona šikanira sve zaposlene koji se iole prijateljski i normalno, a kamoli sa poštovanjem, ophode prema meni. Njima umanjuje platu, raspoređuje ih na neadekvatne poslove, preti im...

Meni je u ustanovi uskraćeno pravo odsustva zbog smrti oca, uskraćeno mi je i pravo na ostatak starog, kao i na novi godišnji odmor. Na kraju mi je uskraćena i egzistencija na porodičnom nivou. Suprug i ja ostali smo bez posla.

U momentu kada sam po tužbama sudu dobila konačne presude kojima sam morala biti najpre vraćena na radno mesto, a potom imenovana na mesto direktora apoteke, jer je rešenje nezakonito, postavljene koleginice poništeno, meni je uskraćena i plata i sprečen povratak na radno mesto.

Mobing pripadnika profesionalne elite, priznatog od institucija EU, nametanjem ličnosti bez rejtinga, uz drskost da se isti mobing sprovodi nad opšte poznatim rezultatima moje profesionalne ličnosti, uz angažovanje “gorila” privatnog obezbeđenja u zaštiti svega suprotnog javnom interesu građana u zdravstvu, dovodi do straha svih zaposlenih, koji su pisanom peticijom svojevremeno meni dali podršku. Njihov strah za egzistenciju, definisan je pitanjem: ako su njoj uglednoj i poznatoj u struci, smeli sve ovo da urade, šta bi tek meni, anonimnoj osobi?

Sa ovakvim mobingom je najteže nositi se i on izaziva i ogromne posledice i po žrtvu i po opšti interes građana, jer žrtva obavlja svoje radne zadatke na poslu u okviru javnog interesa.

Opštinski sud u Jagodini, po tužbi novinarke protiv glavnog i odgovornog urednika za krivično delo zlostavljanja i mučenja, doneo je presudu kojom zlostavljača proglašava krivim zato što je kao službeno lice zlostavljao (novinara - urednika) i prema njoj postupao na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo.

Pričao je da oštri noževe i čisti puške, da bi bilo bolje da se spremi i da ide kući. Pretio joj je, zbog čega je mobirana često plakala.

Zlostavljač je osuđen jer je bio svestan svega što je učinio, ali žrtva je dobila spor zbog nečeg još važnijeg,  zbog solidarnosti svojih kolega koji su u toku sudskog postupka hrabro istupili i potvrdili priču žrtve.