Čovek je upućen na društvo koje predstavlja njegovo okruženje, jer su njegova kultura i njegovo ponašanje posledica uticaja društva i kulture u kojoj je rođen i u kojoj živi. Vrste njegovih motiva zavise od zahteva njegove socijalne grupe. Isticanje da je čovek „socijalni proizvod” bazira se na tvrdnji da se ljudske vrednosti mogu razumeti jedino u odnosu na određenu kulturu. Čovek je samo jedinka, odnosno deo većeg socijalnog sistema i njime upravljaju zahtevi sistema kao celine.

Šta nam se dešava?

Svaki pojedinac ima svest o samom sebi i o svojoj pripadnosti određenom tipu ljudi, pri čemu prepoznaje svoje crte ličnosti, navike, karakteristične načine ponašanja. Svestan je da ima određene sposobnosti, veštine i znanja, kao i da sa određenom grupom ljudi deli uverenja, vrednosti i stavove koji se razlikuju u odnosu na neku drugu grupu. Čovek koji spozna sebe, posmatra svoju ličnost kao istu osobu bez obzira na protok vremena. Međutim, kontinuitet ličnog identiteta
može biti privremeno ili stalno izmenjen usled radikalnih promena u okolnostima u kojima se individua nalazi.

Jedinka koja shvata sebe kao biće koje je u kontaktu sa drugim ljudima, opaža poremećaje i nedostatke koji se pojavljuju u njenom odnosu sa drugim ljudima. U poslovnom okruženju pojedinac lako prepoznaje momenat kada postaje izolovan od kolektiva, prepoznaje dominaciju drugih nad njegovom ličnošću, oseća kada se njegovo znanje i veštine ne cene, rečju, jedinka je svesna kada nastanu promene koje dovode do njenog razlikovanja od grupe. Takav osećaj, koji se javlja kod zaposlenog u njegovom radnom okruženju, izaziva konflikt između pojedinca i organizacije.

Konflikt je uglavnom posledica loše menadžerske politike i odsustva dobre interne poslovne komunikacije koji ukoliko ne bude pod kontrolom, prerasta u mobing.

Šta je mobing?

Mobing je oblik usmerene proizvodnje stresa, oblik agresivne emocionalne zloupotrebe žrtve koja je na taj način izložena razaranju emocionalnog okruženja. Mobing kao patološka društvena pojava direktno utiče na radno okruženje i produktivnost u organizaciji, jer dovodi do komunikacije koja se karakteriše neprijateljstvom, nemoralom i neetičnošću.

Razmere ove pojave i silina negativnih refleksija zahtevaju strateški pristup u razvoju programa zaštite od mobinga. Mobing počinje naizgled bezazlenim aktivnostima. Sve što potencijalna mobing žrtva kaže se izvrće i koristi kao argument za osudu. Ukoliko se rukovodilac javlja u ulozi mobera, prestaje da pozdravlja radnika prilikom susreta, ili ne odgovara na njegov pozdrav. Više ga ne pita za mišljenje, već sam odlučuje umesto radnika. Suptilna igra zlostavljanja ne upućuje na nasilje, jer nasilja u klasičnom smislu i nema.

Moralni zlostavljači napadno prekidaju razgovor kada se u prostoriji pojavi žrtva, situaciju predstavljaju nedovoljno definisano, uključuju bezbroj drugih finesa. U osnovi je prekid efektivne komunikacije, isključivanje žrtve iz komunikološkog procesa, što je ostavlja dezorijentisanom i onemogućuje se njeno reagovanje, jer u tako zamagljenom poslovnom okruženju ona počinje da se preispituje čime je to izazvala. Uz ovakvo ponašanje najčešće idu laži, sarkazam, poruga i prezir, pri čemu zlostavljač obično sebe predstavlja kao žrtvu.

Mobing takođe uključuje pakosne, okrutne i bolne postupke poput ucena, onemogućavanja napretka u poslu, špijuniranje, klevete, ugrožavanje ličnosti žrtve, napad na njeno profesionalno, socijalno i privatno delovanje. Mobing je u osnovi kršenje ljudskih i građanskih prava pojedinaca.

Iz kog jata stižu tirani

Agresivnost je u tesnoj vezi sa patologijom. Ličnosti sklone agresiji izgrađuju sopstvene obrasce ponašanja koje vremenom dorađuju i usavršavaju. Kada im se učini
da je dostignuto savršenstvo, dobili su model svakog budućeg ponašanja. Da bi bili zadovoljni modelom za ponašanje, moraju biti zadovoljni i načinima koji u najvećem stepenu mogu da pokažu sadističke efekte koji su usmereni prema žrtvama.

Tiranisanje žrtve, zastrašivanje i povređivanje izazivaju kod njih osećaj snage i nedodirljivosti. Takve osobe se „hrane” strahom i poniznošću žrtvi. Koliko više negativnog dostignu, toliko im je zadovoljstvo veće.

Moberi su najčešće osobe sa poremećajem ličnosti

 „Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta
osećaju”.

Mari - Frans Irigojen (Marie - France Hirigoyen), kao dugogodišnji psihijatar i psihoanalitičar, nasilnike definiše kao osobe opterećene psihozama i depresijama, koje često nose traume žrtvi iz detinjstva. Odrasli bez ljubavi, izloženi maltretiranju i podsmehu, drugačije ponašanje nisu ni naučili. Po ovom modelu se ponašaju prema drugima. Takve osobe imaju neprijateljski stav prema svom i prema tuđem životu. Osećaju se stalno ugroženim zbog osoba za koje misle da su sposobnije i pametnije (što je uglavnom tačno), i prema tim osobama usmeravaju patološku ljubomoru.

S obzirom na to da ne mogu da se nametnu ni intelektom ni sposobnostima, koriste silu kao jedini argument. Sebe postavljaju na tron i prema svima ostalima se ponašaju kao prema podanicima.

Ponašanje im je destruktivno i neprijateljsko

Stalno manipulišu i deluju na štetu drugih. Svoju inferiornost sakrivaju i „leče” proganjanjem drugih ljudi. Moberi-zlostavljači dolaze do rukovodećih pozicija uglavnom u sredinama koje se karakterišu strogom hijerarhijskom strukturom. Težeći karijerističkom kultu, angažuju se politički i ne retko menjaju političke
stranke, uporno tražeći političku opciju koja može najviše da im pruži. Takve osobe se obično prema sebi nadređenima ponašaju kao ulizice, ali dokopavši se bilo kog oblika vlasti i mogućnosti da odlučuju o tuđoj sudbini, postaju autoritativne vođe koje loše planiraju i odlučuju i ne uvažavaju tuđe mišljenje.

U našoj sredini, gde u organizacijama retko postoje jasno definisana pravila ponašanja, nedovoljno razvijeno međusobno poštovanje i zadovoljavajući nivo poslovne komunikacije, zlostavljači nesmetano godinama primenjuju svoje patološko ponašanje prema podređenima.

Gotovo po pravilu to su nesposobni, netalentovani, pojedinci koji se stalno osećaju ugroženo i koji nikada ne izlaze na megdan konkurenciji, jer osećaju da nemaju čime da pobede. Od oružja jedino priznaju silu. Često se kod takvih susreću paranoični elementi i obrazloženje: „Moram da se branim, napadaju me, kuju zaveru, život mi je ugrožen”. Psihičko zlostavljanje normalnim osobama ne ostavlja mnogo prostora za dublje razumevanje.

Osnovna razlika između „običnog psihopate” i psihičkog zlostavljača je u suptilnosti primenjenih metoda

Zlostavljači su često perfidniji u izboru sadističkih alata. Zlostavljači vrlo brižljivo biraju svoje žrtve. Činioci koji ih opredeljuju u vršenju ovog izbora su: stepen izraženog kompleksa inferiornosti, mogućnost da se prođe nekažnjeno, mogućnost žrtve da pruži otpor. Zlostavljači žive, jedu, spavaju, postoje da bi maltretirali druge. Sila koju imaju, bilo umišljena ili stvarna, daje im osećaj da su zaštićeni i da slobodno i bez ikakvih posledica mogu da stvaraju strah i haotičnost u svom korporativnom okruženju. Opsesivna želja i upinjanje da se bez obzira na sredstva kontroliše okruženje je njihovo pravilo ponašanja. Metodi mogu biti sa ličnim pečatom, ali cilj je uvek isti: kontrolisati i maltretirati druge. Da bi ostvarili kontinuitet u kontrolisanju, perfidnim metodama razbijaju solidarnost grupe deleći je na žrtve i miljenike. Ovo svrstavanje može da doživi i transformaciju u zavisnosti od procene šta se u kom trenutku više isplati. Međutim, ako je emotivnost zacementirana na poziciji mržnje, ne uzima se u obzir isplativost odluke, već se slepo srlja u metode uništenja žrtve.

Psihoterorista teži da ostvari kontrolu čak i na beznačajnim događajima, koristeći pritom različite metode od otvaranja pisama, upada u računar, snimanja razgovora, postavljanja kamera... Preterana kontrola (oči i uši velikog brata) stvara osećaj ugroženosti i straha kod kontrolisanih. Najmanji propust, kao osnov za nadgradnju priče koja poprima razmere izmišljenog događaja koji je samo inicijalno baziran na istini, počinje da se pripoveda kao zamerka na ponašnje izabrane žrtve.

Zlostavljač počinje da kažnjava žrtvu zbog „greške“ uz slatkorečivo obrazloženje da je takav „propust“ ugrozio opstanak cele grupe. Kao kazna se sprovodi isključivanje žrtve iz socijalne grupe, njeno ignorisanje, ledena „faca“ pri susretu... Ne odgovara se na pozive „krivog“, ne odgovara na e-mailove, ne prihvata razgovor, tobože mnogo je velika krivica i ne može se tek tako oprostiti.

Psihopata ustvari beži!

Plaši se direktnog razgovora jer ne zna kako da se odbrani od argumenata. Drugo, oseća se ugroženo jer treba da razgovara sa intelektualno jakom osobom, pred kojom igranje uloge Boga ne prolazi tako lako.

Nasuprot tome, pribegava slanju poruka preko poslušnika, jer kada njima recituje šta sve treba nekom trećem da kažu, onda ima svu snagu i inspiraciju da izgovori poruku u jednom dahu.

Kreće prepiska

Glasnogovornici velikog bosa nisu neiscrpna kategorija. Izigravaju golube posmonoše, ali se često umore. Tada na scenu stupaju pisma, pisane poruke, samo da bi se izbegao susret licem u lice. Psihoterorist u bolesnim pauzama smišlja priče kojima će da blati žrtvu. Priče su uvek tako konstruisane da se „Bog koji hoda“ prikazuje kao žrtva, kao neko ko je nezahvalniku pružio sve, napravio ga uspešnim, a onda je zaprepašćeno suočen sa izdajom, obmanom i ko zna sa još čime. Ova faza je obično reakcija i odgovor na pobunu.

Čovek koji se bori da zadrži sopstveni integritet i dostojanstvo jer je prepoznao manipulacije psihopatskog predvodnika, ili je shvatio da je podvrgavanje kontroli prešlo granice dozvoljenog, prelazi u sopstvenu odbranu, što je protumačeno kao neoprostivi greh. Širenje negativnog oreola oko žrtve ima zadatak da razbije socijalnu solidarnost grupe. Terorista, potpomognut izvršiocima podriva status žrtve, pravi svađu sa onima koji su je podržavali da bi ostavio žrtvu ogoljenu, što je čini lakšom metom.

Zašto se neko ponaša tako?

Zato što takva osoba smatra da se ljudi dele na slepo poslušne izvršioce koji uslovno mogu da se nazovu prijateljima, ali da ne traže mnogo zauzvrat, i neprijatelje od kojih preti stalna opasnost. Bojno polje je u njihovom umu i tu su oni na sopstvenom terenu. Takve osobe ne umeju da funkcionišu u uređenim odnosima. Ako sukoba nema, treba ga izmisliti. Često ćete ih videti kako drže ispred sebe neki izgužvani papir ili pocepanu kovertu po kojoj švrljaju nečije ime ne kontrolišući silu kojom to rade. Bezbrojno zaokruživanje imena žrtve je nesvesno suočavanje sa mržnjom. Paranoidni menadžer ima stalni odbrambeni stav, jer je sve rezultat zavere i ništa se ne događa slučajno, samo nikako da shvate da su sami sebi najveći neprijatelji.

Ona ima mnogo različitih imena i varijacija

Svaki modalitet prati patologija sačinjena od mržnje i umišljenih nedosegnutih dometa, zbog čega ne zaslužuje da joj priznamo bilo koje ime, i u ovoj priči ostaje samo kao Ona.

Napustila je kraj u kome je rođena. Ostavila je kolevku od kamena, pustoši i sirotinje, spuštajući se kozjom stazom. Otišla je sa namerom da se ne vrati nikad. Kako je mislila tada, a sad još više, tamo i nema čemu da se vrati. Grad je njena šansa da postane neko, da uspe. Povratak ne sme da joj se desi. Platiće bilo koju cenu, ali sirotinja i bespuće neka zaborave na nju. Sišla je iz autobusa. Stigla je u grad. Prvo je otišla u toalet. Da podigne suknju. Uvrnula je pojas jedamput, pa još jedanput. „Mila moja“, obratila se parčetu tkanine, „Ti i ja ovde imamo posla. Ti da pokažeš šta nudim, a ja da uspem“. Od tog trenutka, njih dve su otpočele svoju misiju. Sa zavrnutom suknjom i iskrivljenim pozajmljenim cipelama, ogrnuta čupavom bundicom, krenula je da osvoji grad koji se kao ogromna nepoznata usnula zver prostro pred njom u svitanje.

Zima je. Ona hoda promrzla i gladna. Parče hleba i sira, koje joj je spakovala majka, bacila je čim je kročila na pločnik. Da je ne veže za zavičaj. Da je ne podseća. I tada je donela odluku – da mrzi. Da mrzi sve one koji su polagali pravo na ovaj grad pre nje, a najviše one koji su tu rođeni.

Brzo je skinula suknju i položila prvi ispit. Doduše, za tog prvog ljubavnika se ubrzo udala. Shvatila je da će tako brže da okonča gnjavažu sa ispitima. I dete je morala da mu čuva. Sa sledećim je već bila sigurnija, jer su bili slični. Bio je politički jak i zaposlio je tamo gde je ona htela. „Nemoj slučajno neko da izađe na trg da protestvuje, dobiće otkaz“, pretila je, otvarajući kancelarije bez kucanja.

Promenom vlasti, promenila je ljubavnika. „Nemoj slučajno neko reč da kaže protiv demokratije, dobiće otkaz“, pretila je. Postala je rukovodilac. Prvog dana je sve upozorila da je ona za njih – gospođa šefica. Samo je sa mržnjom ostala na ti. „Od danas hoću da mi kupujete doručak svakog jutra. Ali nikako hleb i sir, to je mnogo prosto“. I kao da su sve otrovnice sa njenog kamena isisale svoj otrov da ga njoj poklone. Mrzi sada kada bi trebalo da bude zadovoljna, još više nego kad je stigla. Ona – šefica, koja s prezirom gleda suknju sa kojom je stigla i sve češće oblači pantalone. Dosegla je svoje parče neba, koje je sebi obećala, ali i dalje sanja stazu kojom je sišla iako pokušava da je istrgne iz sećanja. Nikad više nije otišla tamo odakle je došla. Čak ni u posetu.

Upinje se da postane neko drugi, a to joj teško ide. Zato kinji sve oko sebe, vređa i ponižava, jer oni su oduvek neko drugi, a Ona to ne oprašta.