Depresija je najčešći afektivni poremećaj, kreće se od vrlo blagog stanja koje se graniči sa normalnim sve do ozbiljnih depresija koje su praćene halucinacijama i deluzijama (bolesno verovanje u nešto što nije istinito). Simptomi depresije uključuju emocionalne i biološke komponente: ojađenost, apatija i pesimizam, nedostatak samopouzdanja, osećaj krivice, neadekvatnodsti i ružnoće, neodlučnost, gubitak motivacije, usporenost misli i delovanja, gubitak libida, poremećaji sna i gubitak apetita.

Antidepresivi se dele na sledeće kategorije:

Neselektivni inhibitori preuzimanja monoamina: neselektivno blokiraju preuzimanje neurotransmitera noradrenalina, serotonina i dopamina i tako povećavaju njihovu koncentraciju na spojevima nervnih ćelija. U ovu grupu ubrajaju se lekovi kao što su klomipramin, maprotilin, imipramin, amitriptilin i drugi.

Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI): selektivno blokiraju preuzimanje serotonina, a na druge neurotransmiterske sisteme deluju slabo ili ne deluju uopšte. U ovu grupu lekova ubrajaju se paroksetin, sertralin, citalopram, fluoksetin i fluvoksamin.

Neselektivni inhibitori monoaminooksidaze (MAOI): blokiraju enzim monoaminooksidazu koji razgrađuje neurotransmitere.

Selektivni inhibitori monoaminooksidaze tipa A: prvu generaciju inhibitora monoaminooksidaze danas su zamenili reverzibilni inhibitori monoaminooksidaze tipa A, kao što je moklobemid. To su sigurni lekovi, dobre podnošljivosti, a pri uzimanju nije potrebna dijeta.

Ostali antidepresivi:

Amitriptilin je triciklični antidepresiv. Osnovno snažno antidepresivno delovanje praćeno je otklanjanjem uznemirenosti i teskobe. Amitriptilin koči mehanizam membrane kojim se reguliše ulazak serotonina i noradrenalina u adrenergičke i serotoninergičke neurone. U farmakološkom smislu to delovanje može pojačati ili produžiti aktivnost neurona. Koristi se za lečenje endogene depresije i depresivnog poremećaja. Kao i svi triciklični antidepresivi amitriptilin ima dosta nuspojava.

Moklobemid je selektivni i reverzibilni inhibitor monoaminooksidaze tipa A.

Povećava koncentraciju noradrenalina, dopamina i serotonina u mozgu, usled čega se poboljšavaju raspoloženje i psihomotorna aktivnost. Moklobemid ublažava simptome depresije: disforiju, iscrpljenost, gubitak životnog elana, poboljšava moć koncentracije i popravlja kvalitet spavanja. Klinička poboljšanja se zapažaju u toku prvih 10 dana terapije. Moklobemid ublažava tegobe koje su u vezi sa socijalnom fobijom. Indikacije su depresivni sindromi i socijalna fobija.

Nesanica, uznemirenost, anksioznost, razdražljivost, vrtoglavica, glavobolja, parestezije, gastrointestinalne tegobe i kožne alergijske reakcije. Vrlo retko mogu nastati i konfuzna stanja, koja se popravljaju po prestanku terapije.

Fluoksetin pripada grupi antidepresiva koji selektivno inhibišu preuzimanje serotonina u presinaptičke nervne završetke (SSRIs). Fluoksetin neznatno inhibiše preuzimanje noradrenalina i dopamina u presinaptičke nervne završetke, a pored toga, ne ispoljava znatnije antiholinergičke, antihistaminske i antiadrenergičke efekte. Ovakav farmakodinamski profil fluoksetina omogućava mu bezbedniju primenu; fluoksetin izaziva manje izraženu sedaciju i druge neželjene efekte od tricikličnih antidepresiva. Dugotrajna primena fluoksetina modifikuje aktivnost serotoninskih receptora što se smatra najznačajnijim efektom ovog leka u terapiji depresija. Fluoksetin je pogodan, posebno, za terapiju starijih bolesnika zbog manje izraženih neželjenih efekata kao što su npr. antimuskarinski efekti i kardiotoksičnost.

Fluoksetin se posle peroralne primene brzo i dobro resorbuje iz digestivnog trakta, a maksimalna koncentracija u serumu postiže se za 4 - 8 časova Antidepresivni efekat fluoksetina nastupa posle 1-3 nedelje od početka primene leka. Fluoksetin se metaboliše u jetri. Fluoksetin se izlučuje, uglavnom putem bubrega, najvećim delom u obliku nor-fluoksetina, a u maloj meri u obliku nepromenjenog jedinjenja.

Indikacije su: depresija-posebno velike depresivne epizode koje ne zahtevaju sedaciju, bulimija, opsesivno-kompulsivni poremećaji.

Na kardiovaskularnom sistemu su retki neželjeni efekti. Najčešće se zapažaju palpitacije, talasi vrućine i znojenje. Na CNS-u za vreme terapije fluoksetinom mogu da se pojave, kao neželjeni efekti: razdražljivost, insomnija, glavobolja, tremor, anksioznost, somnolencija, hipomanija ili manija, konvulzije i vrtoglavica. Na gastrointestinalnom traktu najčešći neželjeni efekat je nauzeja. Suvoća usta, anoreksija, diareja, dispepsija, povraćanje i opstipacija se pojavljuju ređe nego posle MAO inhibitora i tricikličnih antidepresiva. Na koži je moguća pojava akni, alopecije, hirzuitizma kao i suva koža. Artarlglija, mialgija, promena ukusa, smanjen libido, nemogućnost erekcije, zakasnela ejakulacija, zakasneli orgazam ili njegov izostanak i vizuelni poremećaji retko se pojavljuju prilikom primene fluoksetina. Kod malog broja bolesnika pojavljuju se reakcije preosetljivosti na fluoksetin koje se manifestuju kao raš, angioedem, fotosenzibilizacija, urtikarija i pruritus. Od metaboličkih neželjenih efekata veoma retko su zabeleženi: hipoglikemija, hiperholesterolemija, hipokalemija i hiponatremija.

Mirtazapin je noviji antidepresiv. Koristi se za ublažavanje simptoma depresije, poput osećaja manje vrednosti, krivice, tuge, gubitka volje i interesa za svakodnevne aktivnosti. Mehanizam delovanja nije tačno poznat. Neki rezultati pretkliničkih ispitivanja sugerišu da mirtazapin povećava centralnu noradrenergičku i serotonergičku aktivnost. Prema tome, ponaša se kao antagonist centralnih presinaptičkih alfa-2-adrenergičkih inhibitornih receptora.
Tokom terapije upozorava se na pojavu promena u ponašanju, kao anksioznost, impulsivnost, agresivnost, poremećaj spavanja. Ovo može biti povezano sa pogoršanjem simptoma depresije i suicidalnih misli. Kod terapije je bitna dobra procena doze i učestalosti primene.
Moguće nuspojave su alergijska reakcija, nepravilan rad srca, blagi tremor, vrtoglavica, pospanost, povećana podložnost infekcijama.

Mianserin je atipični antidepresiv tetraciklične strukture. Dejstvo mu se bazira na različitim mehanizmima modifikovanja sinaptičke transmisije noradrenalina i serotonina sa posledičnom normalizacijom poremećenih odnosa unutar i između pojedinih aminergičkih sistema. Na taj način postiže veću specifičnost delovanja na sam biohemijski supstrat bolesti. Odsustvo ili zanemarivo delovanje na druge sisteme (npr.holinergički) razlog je što ovaj lek, u odnosu na klasične triciklične antidepresive, karakteriše bolja podnošljivost. Deluje sedativno i anksiolitički.
Indikacije: različiti oblici depresivne bolesti, posebno slučajevi kod kojih je potrebna sedacija pacijenta.
 
Najčešća neželjena dejstva mianserina su pospanost i umor. U nekim slučajevima mogu da se jave i vrtoglavica, hipotenzija, malaksalost, glavobolja i tremor. U retke neželjene efekte spadaju krvne diskrazije (leukopenija, granulocitopenija, agranulocitoza, aplastična anemija) za koje se smatra da su posledica direktne toksičnosti leka kao i imunološki posredovanih mehanizama. Takođe, izuzetno retko, lek može da prouzrokuje oštećenje jetre praćeno žuticom, ginekomastiju, bol u zglobovima, raš na koži, znojenje, sindrom nemirnih nogu, glositis i facijalni edem.

Sertralin je jak i specifičan inhibitor preuzimanja serotonina. Za razliku od tricikličnih antidepresiva tokom lečenja sertralinom nije primećen porast telesne težine, u nekih bolesnika može pri uzimanju leka nastupiti smanjenje telesne težine.

Sertralin je indikovan za lečenje simptoma depresije u bolesnika sa manijom u anamnezi ili bez nje. Sertralin je takođe indikovan za lečenje opsesivno kompulsivne bolesti i za lečenje paničnog poremećaja.
 
Mučnina,proliv, dispepsija, anoreksija, tremor, nesanica, pospanost, pojačano znojenje, suva usta i seksualna disfunkcija.

Paroksetin je snažan i selektivan inhibitor 5-hidroksitriptamina (5-HT, serotonin) i smatra se da je njegovo antidepresivno delovanje u lečenju opsesivno-kompulsivnog poremećaja i paničnog poremećaja povezano sa njegovom specifičnom inhibicijom serotonina u moždanim neuronima.

Paroksetin ne remeti psihomotornu funkciju i ne pojačava depresivni uticaj etanola. Paroksetin se dobro apsorbuje nakon oralne upotrebe i podleže metabolizmu prvog prolaza kroz jetru. Paroksetin se izlučuje mokraćom i to oko 64% u obliku metabolita i manje od 2% u nepromenjenom obliku.

Koristi se u lečenju: svih tipova depresija, ukljućujući reaktivne i teške depresije praćene teskobom, opsesivno-kompulsivnog poremećaja i sprečavanju recidiva istog, paničnog poremećaja sa ili bez agorafobije, socijalne fobije, posttraumatskog stresnog poremećaja, generalizovanog anksioznog poremećaja.

Nuspojave paroksetina su obično blage i ne utiču na kvalitet života bolesnika. Najčešće zabeležene nuspojave su: mučnina, pospanost, znojenje, tremor, astenija, suva usta, nesanica, seksualna disfunkcija, vrtoglavica, opstipacija, proliv i smanjeni apetit.

Retko su zabeleženi: osip, akutni glaukom, retencija mokraće, periferni i facijalni edem, sinus tahikardija, trombocitopenija, serotonergički sindrom, simptomi koji ukazuju na hiperprolaktinemiju/galaktoreju i hiponatremija.

Venlafaksin se koristi za tretman jačih depresivnih stanja i kada loše raspoloženje, gubitak volje, interesovanja vodi ka suicidalnim idejama. Indikovan je i kod sociopata, ali ne i kod blažih oblika napetosti i nervoze uzrokovane svakodnevnim stresom. Nađeno je da su venlafaksin i njegov aktivni metabolit inhibitori preuzimanja noradrenalina i serotonina i slab inhibitori preuzimanja dopamina

Venlafaksin može izazvati neke alergijske reakcije, promene u ponašanju, pa i suicidalne misli. Važno je obratiti pažnju i na reakcije poput pospanosti, zamućenog vida, zbog opasnosti u vožnji. Moguće su i vrtoglavice i nesvestice.