Ankilozirajući spondilitis (Morbus Bechterewi)

Ankilozirajući spondilitis (Morbus Bechterewi) predstavlja hroničnu, progresivnu zapaljensku bolest lokomotornog sistema. Ovo oboljenje najčešće počinje u zglobovima karlice, zatim se širi na zglobove kičme zahvatajući same zglobove i pripoje fibroznog diskusa, kao i ligamente u predelu kičmenog stuba. U kasnijim stadijumima bolest se širi i na druge zglobove, najčešće na zglob kuka i ramena. Ponekad ovom bolešću mogu biti zahvaćeni i organi (oči i srce). Bolest se posle više godina bolovanja završava osifikacijom svih veznih struktura i ankilozom zglobova, tako da kičmeni stub postaje nepokretan i daje sliku „ bambusa“.

Kao i kod većine ovakvih bolesti, uzrok nastanka nije dovoljno poznat. Naravno da genski faktor ima značajnu ulogu u nastanku oboljenja, ali se takođe u poslednje vreme sve više govori o udruženom dejstvu genetskog i hormonskog činioca u etiopatogenezi oboljenja. Pojedina istraživanja ukazuju da do nastanka ankilozirajućeg spondilitisa mogu dovesti i infektivni agensi (enterobakterije). Takođe, kao jedan od mogućih uzroka nastanka se navodi i fizička trauma. 

Bolest najčešće počinje bolom u krstima, koja je najača posle mirovanja, naročito ujutru, a smanjuje se posle razgibavanja. Bol je obostrana i širi se iz krsnog predela duž jedne ili obe natkolenice. Tipično je i da se utrnulost nikada ne javlja. Bolnu senzaciju prati i osećaj ukočenosti. Razvitkom bolesti progredira i simptomatologija, tako da se bolne senzacije šire i na gornji deo kičmenog stuba. Bolesnik ima bolove u leđnom delu kičme i pod rebarnim lukovima uz osećaj stezanja u grudima , posebno pri izdisaju. Na kraju biva zahvaćen i vratni deo kičmenog stuba, tako da bolesnik oseća jake bolove u ovom predelu uz prilično ograničene pokrete u svim pravcima. Tok bolesti je spor i obično se posle 10 do 25  godina završava ankilozom zglobova.  

Dijagnoza je gotovo sigurna kada se radiološki nađe sakroiliitis. U dijagnozi pomaže i podatak o postojanju ankilozirajućeg spondilitisa ili neke druge spondiloatropatije u bliskih srodnika, kao i nalaz HLA - B 27 antigena.

Do sada nije ustanovljena terapija koja bi zaustavila napredovanje bolesti. Lečenje je simptomatsko, a najčešće se propisuju nesteroidni antiinflamatorni reumatici koji smanjuju bol i ukočenost. Preparati koji se najčešće propisuju su indometacin i fenilbutazon, ali se koriste i diklofenak, ibuprofen, ketoprofen, itd. Glikokortikoidi se koriste samo lokalno upaljene zglobove. Bitan aspekt lečenja predstavlja fizikalna terapija koja u mnogome može smanjiti bol i ukočenost i poboljšati opšte stanje bolesnika. Posebno se preporučuje kineziterapija. Hirurško lečenje se primenjuje kada postoji veće oštećenje zglobova kuk i kolena ili kada postoji veća deformacija kičmenog stuba. 

Jedna od najozbiljnijih komplikacija je oštećenje nervnog sistema, koje nastaje pri dislokaciji zgloba koji spaja vratni deo kičme i lobanju. Takođe, komplikacije mogu nastati i usled osteoporotskog procesa i tada nastaju frakture(prelomi) na kičmenom stubu.