„Detetovoj poruci pridružite reči“

Prvu reč sa značenjem očekujemo oko 10-12. meseca života. Kad dete izgovori prvu reč sa značenjem kažemo da je dete „progovorilo“. Pojavom prve reči dete počinje verbalno da komunicira. Važno je zapamtiti da govor nije jedini način komuniciranja, i da dete komunicira sa nama i pre pojave prve reči koja ima značenje.

Kako dete komunicira?

Dete komunicira sa nama od prvog dana života. Plač, osmeh, oglašavanje, gugutanje, vokalizacija, ubrzano disanje, posezanje, upiranje prsta, ali i udaljavanje, skrivanje, i bezbroj drugih aktivnosti smatraju se načinima na koje dete komunicira sa nama.

Potreba za komunikacijom i kontaktom je urođena i svaka beba dok je budna ostvaruje različite interkacije sa roditeljima. U periodu dok beba ne govori ili dok dete tek uči nove reči i bogati rečnik, umesto verbalne komunikacije kroz reči i rečenice komunikacija će biti kroz neverbalne poruke (posezanje, naginjanje, sklanjanje, odmahivanje, guranje...) ili kroz oglašavanje u vidu vokalizacije, gukanja, brbljanja...

Učenje nove reči

Učenje nove reči najčešće podrazumeva prvo razumevanje značenja koju data reč ima, a potom izgovaranje i korišćenje te reči u skladu sa situacijom u kojoj se dete nalazi.

Da bismo pomogli detetu da nauči novu reč možemo detetovoj neverbalnoj poruci pridružiti značenje. To znači da kad dete pokaže telom ili se oglasi, mi izgovorimo reč koju bi ono reklo da zna da govori.

Primer: ako dete rukom poseže ka hrani sa željom da je dohvati, mi u toj situaciji možemo odreagovati tako što ćemo reći reč koju bi dete reklo kad bi govorilo – „daj“. Na ovaj način dete u konkretnoj situaciji čuje reč koji bi trebalo izgovoriti da bi dobilo željenu stvar.

Primer: ako dete tokom šetnje prstom upire u mačku koja je prošla, mi ispratimo detetova interesovanja i kažemo „Vidi maca!“. Važno je da naš govor bude u skladu sa situacijom u kojoj smo, kao i sa detetovim interesovanjima.

Primer: ako tokom ručka detetu nudimo jelo, a ono odmahuje glavom i sklanja se, možemo reći umesto deteta – „neću“ ili „ne mogu više“. Nakon nekoliko ponavljanja, dete će zapamtiti koje reči može izgovoriti u situaciji kad ne želi više da jede.

Preduslovi za uspešnost u ovoj aktivnosti:

• posmatrajte dete i pratite njegova interesovanja,
• pratite dete da biste uočili na koji način komunicira sa vama,
• reagujte sad i ovde, dajete reč koja je konkretna i vezana za situaciju u kojoj se dete nalazi,
• izgovarate pojedinačnu reč ili kratku rečenicu,
• ne zahtevajte da dete ponovi reč za vama.

Podstičući govor na ovaj način možemo brže doći do novih reči. Rezultata neće biti istog trena, ali doslednim ponavljanjem dete će povezati svoju aktivnost sa rečju koju mu nedostaje.

Hanen centar

Tekst je nastao na osnovu Hanen saveta za roditelje dece koja kasne u razvoju govora i jezika. Hanen centar je neprofitna organizacija iz Kanade posvećena pomaganju deci da komuniciraju najbolje što mogu. Postoji od 1975.godine kad je razvijen program „Za razgovor je potrebno dvoje“ koji obučava roditelje kako da pomognu detetu da komunicira. Hanen centar obučava logopede širom sveta za primenu licenciranih programa.