Postovani,
Moja devojcica ima 17 meseci i jos uvek ne hoda samostalno, a cini mi se da ume, ali se plasi. Puzi od 12. meseca, otprilike u isto vreme je pocela i da hoda pridrzavajuci se uz komade namestaja, sada hoda pridrzavajuci me za prst, ali kada se ostavi bez oslonca ona se ili ukoci i place ili jednostavno nastavi da puzi. Od nedavno (oko 20ak dana) ona pravi po nekoliko samostalnih koraka, obicno kada je stimulisem nekom igrom, pa ona zaboravi da u stvari nema oslonac. Bez obzira sto je mi bodrimo kad to uradi, njoj to ne predstavlja nista znacajno i jednostavno problem razdaljine resava puzanjem. Nije imala nikakav ozbiljniji pad (bar ne da ja znam), ali je inace strasno obazriva, pazljivo seda, ustaje, trazi oslonac. Da napomenem da je od rodjenja imala blagi tortikolis koji je primecen tek sa 5 meseci, da smo radile vezbice i da je na kontroli sa 13 meseci ustanovljeno da ga vise nema. U toku tih poseta fizijatru dobili smo i vezbice za stimulaciju puzanja (pre nego sto je propuzala) ali fizijatar nije ustanovio nista ''cudno'' u razvoju njene motorike.
Ja to njeno odbijanje da samostalno hoda povezujem jos sa jednom stvari. Naime sa 12 meseci krenula je u jasle na koje se tesko privikla. Ja sam se u pocetku tesila da je to zato sto ne hoda a ostala deca hodaju, pa joj je tesko. Medjutim ona je i sada mirna jedino kad sedi kod vaspitacice u krilu i posmatra sta se desava, kad joj deca prilaze ona place. Tako ona tih 6-7 sati uglavnom presedi, uz povremene izuzetke. Kada se svi zajedno druzimo a decom nasih prijatelja ili kada je u parkicu, ona deluje sasvim druzeljubivo, sasvim normalno reaguje na drugu decu. Pretpostavljam da to i zato je mama tada uz nju.
Moje pitanje je da li ovakvo ponasanje (u vrticu) moze uticati na njen psihicki i socijalni razvoj? I kao je osloboditi tog straha za koji i ne znam odakle potice? Takodje vas molim i da mi, ukoliko mislite da je potrebno, preporucite nekog decijeg psihijatra/psihologa u Beogradu.
Unapred hvala!
Poštovana, izgleda da je motorni i socijalni razvoj vašeg deteta sasvim u
redu. ali je, kao što ste i vi primetili, emocionalni razvoj ometan strahom
i povezan sa prostorom u obdaništu. Reklo bi se da je pitanje dana kada će
se osamostaliti u hodu, ali je ne treba na to forsirati dok se sama ne oseti
sigurnom da to učini. Svakako joj je potrebno pomoći da se oslobodi straha u
obdaništu, za šta je potrebno napraviti plan koji će uključivati podršku i
vaspitačica. Na uzrastu na kome je vaša devojčica, strahovi se značajno brže
prevazilaze nego u starijoj dobi i prolaznog su karaktera jer su deca
kreativna i radoznala i suočavaju se sa strahovima i tako ih ne održavaju.
Sedenje kod vaspitačica im neće u tome pomoći. Predlažem da u Beogradu
potražite Dr Nenada Rudića u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj.
Srdačno
Pitanje broj: #5109
Postovani, Moja devojcica ima 17 meseci i jos uvek ne hoda samostalno, a cini mi se da ume, ali se plasi. Puzi od 12. meseca, otprilike u isto vreme je pocela i da hoda pridrzavajuci se uz komade namestaja, sada hoda pridrzavajuci me za prst, ali kada se ostavi bez oslonca ona se ili ukoci i place ili jednostavno nastavi da puzi. Od nedavno (oko 20ak dana) ona pravi po nekoliko samostalnih koraka, obicno kada je stimulisem nekom igrom, pa ona zaboravi da u stvari nema oslonac. Bez obzira sto je mi bodrimo kad to uradi, njoj to ne predstavlja nista znacajno i jednostavno problem razdaljine resava puzanjem. Nije imala nikakav ozbiljniji pad (bar ne da ja znam), ali je inace strasno obazriva, pazljivo seda, ustaje, trazi oslonac. Da napomenem da je od rodjenja imala blagi tortikolis koji je primecen tek sa 5 meseci, da smo radile vezbice i da je na kontroli sa 13 meseci ustanovljeno da ga vise nema. U toku tih poseta fizijatru dobili smo i vezbice za stimulaciju puzanja (pre nego sto je propuzala) ali fizijatar nije ustanovio nista ''cudno'' u razvoju njene motorike. Ja to njeno odbijanje da samostalno hoda povezujem jos sa jednom stvari. Naime sa 12 meseci krenula je u jasle na koje se tesko privikla. Ja sam se u pocetku tesila da je to zato sto ne hoda a ostala deca hodaju, pa joj je tesko. Medjutim ona je i sada mirna jedino kad sedi kod vaspitacice u krilu i posmatra sta se desava, kad joj deca prilaze ona place. Tako ona tih 6-7 sati uglavnom presedi, uz povremene izuzetke. Kada se svi zajedno druzimo a decom nasih prijatelja ili kada je u parkicu, ona deluje sasvim druzeljubivo, sasvim normalno reaguje na drugu decu. Pretpostavljam da to i zato je mama tada uz nju. Moje pitanje je da li ovakvo ponasanje (u vrticu) moze uticati na njen psihicki i socijalni razvoj? I kao je osloboditi tog straha za koji i ne znam odakle potice? Takodje vas molim i da mi, ukoliko mislite da je potrebno, preporucite nekog decijeg psihijatra/psihologa u Beogradu. Unapred hvala!
Odgovoreno: 07. 05. 2008.Poštovana, izgleda da je motorni i socijalni razvoj vašeg deteta sasvim u redu. ali je, kao što ste i vi primetili, emocionalni razvoj ometan strahom i povezan sa prostorom u obdaništu. Reklo bi se da je pitanje dana kada će se osamostaliti u hodu, ali je ne treba na to forsirati dok se sama ne oseti sigurnom da to učini. Svakako joj je potrebno pomoći da se oslobodi straha u obdaništu, za šta je potrebno napraviti plan koji će uključivati podršku i vaspitačica. Na uzrastu na kome je vaša devojčica, strahovi se značajno brže
prevazilaze nego u starijoj dobi i prolaznog su karaktera jer su deca kreativna i radoznala i suočavaju se sa strahovima i tako ih ne održavaju. Sedenje kod vaspitačica im neće u tome pomoći. Predlažem da u Beogradu potražite Dr Nenada Rudića u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj.
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima