Odvajanje u detinjstvu, strah i depresija u odraslom dobu

Odnos ranog odvajanja i kasnije psihopatologije nije nova tema u psihijatriji.  U teorijskom delu najviše prostora i pažnje posvećeno je epigenetskom razvojnom modelu ličnosti, naglašavanju alternativnosti u razvoju, čime je još u uvodu predstavljen sistemski pristup u psihijatriji: između pojava ne postoji jednostavna linearna uzročnost; mnoštvo unutrašnjih i spoljašnjih faktora, koji    su u neprestanom međudejstvu, i stoga nesabirljivi, ishodi nekada delikatnom ravnotežom i funkcionalnošću, a nekada narušenim skladom i psihopatologijom.

Istraživač definiše rano odvajanje kao nezavisnu varijablu, psihopatološke sindrome kao zavisnu varijablu, a porodične faktore i faktore ličnosti kao kontrolne varijable, napominjući da su obuhvaćeni oni parametri, koji su bili dostupni merenju, dok, verovatno, postoji još mnogo činilaca koji učestvuju u kompleksnom međudejstvu, koje određuju jedinstvenost i neponovljivost svake pojedine ličnosti. 

Šta je to što određuje psihopatološke ishode u jednom, i funkcionalan razvoj, u drugom slučaju?

Preciznom i savremenom statističkom obradom ukazano je na vezu koja postoji između pojedinih tipova i vrsta ranog odvajanja (permanentni, intermitentni i tranzitorni), i vrste poremećaja. Nalazi ukazuju da je depresija odraslog doba u značajnoj vezi s trajnim gubitkom jednog ili oba roditelja, u ranom detinjstvu. Generalizovana anksioznost posebno  je povezana s intermitentnim odvajanjem deteta od roditelja (kao što je rad roditelja u drugom mestu). Odvajanje od oba roditelja (kao što je hospitalizacija deteta do pete godine, a bez roditelja u pratnji), ima značajan udeo u pojavi paničnog poremećaja u odraslom dobu. Moguću zaštitu od traumatskog dejstva ranog odvajanja predstavljaju najpre porodični faktori, koji se tiču  strukture  porodice (višečlani  sistem  omogućava prenošenje uloga i bolju emocionalnu potporu, nekog gubitka) i emocionalnih odnosa (bliskost uspostavljena pre odvajanja u recipročnom je odnosu s dejstvom traume  nakon   odvajanja).

Sistem vrednosti u funkcionalnim i disfunkcionalnim porodicama

Sistem vrednosti takođe je važan činilac, a razlika između funkcionalnih i disfunkcionalnih porodica u ovom istraživanju iskazana je na sledeći način: u kontrolnoj grupi vrednost deca na vrhu je hijerarhije vrednosti, za razliku od eksperimentalne grupe, gde se najviše vrednuju poštenje, red i rad, i gde se "trenira strogoća". Subjekti s psihopatologijom najčešće ostvaruju nepovoljne emocionalne odnose u svojim primarnim i aktuelnim porodicama. Oni se kreću između dvaju nepovoljnih polova - preteranog uplitanja (fuzije) i udaljenosti (distance). Između ovih dveju krajnosti nalazi se konfliktna fuzija, gde se preterana bliskost i uplitanje ostvaruju kroz svađu i ishode čestim prekidima kanala komunikacije.

S pomenutim stilom emocionalne razmene povezana je i pojava nasilja, koje se sreće u porodicama svih psihopatoloških grupacija. Nasilje se, kao obrazac  međusobnog  odnošenja,  ponavlja  kroz generacije i najizraženije je u porodicama depresivnih i paranoidnih, koji su imali traume odvajanja. Dakle, oni koji su danas tužni ili sumnjičavi, tučeni su u detinjstvu, i nažalost, tuku svoju decu po strukturi ličnosti i po temperamentu, i jedni i drugi su plašljivi, stidljivi, pesimistični. Nije, onda, čudo što su ovi subjekti  nedovoljno  samoupućeni i nerado sarađuju, što se iskazuje kroz dimenzije karaktera.

Na ovom mestu istraživač naglašava interakcionističku poziciju u shvatanju ovakvih ishoda u razvoju karaktera. I ako neizgovorena do kraja, teza da je odvajanje neumitnost svakog života, "čita se" sve jasnije, kako se približavamo kraju teksta: zajedništvo koje se uči u primarnoj porodici može zaštititi čak i vulnerabilnu ličnost od traumatskog dejstva odvajanja i gubitka.