Pod parasomnijama se podrazumevaju poremećaji spavanja koje odlikuju
različiti oblici kratkotrajnih neželjenih aktivnosti sa nepredvidivim
obrascem pojavljivanja u toku spavanja, ili u prelazima između spavanja
i budnosti.
Somnambulizam (mesečarenje)
Od parasomnija koje se najčešće javljaju vredi pomenuti pre svih mesečarenje i noćne more. Mesečarenje (somnambulizam) je uglavnom vezano za period takozvanog duboko spavanja, i najučestalije je kod dece i adolescenata, mada nije ni toliko retko kod odraslih. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje 'razbuđen', dok su više mentalne funkcije još uvek 'uspavane', što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili koriščenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je i uvreženo verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti može biti štetno i opasno po pacijenta u trenutku mesečarenja. U najčešćem broju slučajeva takva osoba odreaguje samo zbunjeno i nekoordinisano, a intervencija u obliku blagog usmeravanja od opasnosti može u krajnjem slučaju da spasi život. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Najčešće su to stres, neispavanost, alkohol, kao i buka i fizički dodir u toku spavanja. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece, i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećem broju slučajeva, deca jednostavno 'prerastu' mesečarenje, i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđenje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni. Mesečarenje kod odraslih se takođe ne smatra poremećajem koji ima ozbiljnu psihičku ili fizičku podlogu. Ipak, mnogo češće nego kod dece, ono je znak stresa ili sličnih psiholoških problema, a često je vezano i za druge poremećaje spavanja (npr. apneja-kratkotrajni prestanak disanja u spavanju), te je potrebno obratiti malo više pažnje na faktore koji mogu da ga prozrokuju, provociraju ili komplikuju, kao i na moguće posledice. Kod malog broja pacijenata, mesečarenje može biti provocirano korišćenjem nekih lekova, kao što je, na primer, nebenzodiazepinski hipnotik zolpidem. U lečenju se, pored pomenutih bihejvioralnih metoda, mogu koristiti i druge metode lečenja, uključujući i lekove. Ukoliko uz somnambulizam postoji i neki drugi poremećaj spavanja, lečenje tog i takvog (primarnog) poremećaja često rešava i pitanje parasomnije. Mesečarenje (kao i noćni strahovi i druge parasomnije iz ove grupe) se često prenose kroz generacije u istoj porodici.
Noćne more i REM bihejvoralna parasomnija
Noćne more se javljaju u fazi spavanja u kojoj sanjamo (to je takozvano REM spavanje, odnosno stadijum spavanja koje odlikuju brzi pokreti očnih jabučica). U osnovi ovog poremećaja spavanja i jesu uznemiravajući snovi koji su često vezani za preživljeno traumatično iskustvo. Ova vrsta parasomnija se ponekad javlja kao posledica korišćenja nekih lekova, kao što su, između ostalih, levo-dopa, dopaminski agonisti, beta-blokeri, selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, jedan broj hipnotika, statini i antiholinergici. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu. REM spavanje normalno karakteriše potpuno odsustvo aktivnosti telesne muskulature - međutim, u određenim neurološkim stanjima, ovu 'neaktivnost' zamenjuju periodi kada pacijenti 'odigraju' svoje snove (često su to snovi u kojima se javljaju različiti oblici konflikta, a koji posmatraču izgledaju kao borba sa zamišljenim neprijateljem). U toku epizode nasilnih snova, pacijenti mogu da povrede ili sebe ili osobu sa kojom dele krevet. REM bihejvoralna parasomnija se može javiti kod korišćenja jednog broja lekova, uglavnom antidepresanata, ili alkohola, kao i kod većeg broja neurodegenerativnih bolesti, kakva je Parkinsonova bolest. Ovaj poremećaj može da se javi čak i pre nego što se ispolje drugi simptomi neurogenerativnih bolesti. Lečenje je moguće, i obično se uspešno koristi jedan od lekova iz grupe benzodiazepina.
Pavor nocturnus (noćni strahovi)
Noćni strahovi (pavor nocturnus) su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Otklanjanje faktora koji podstiču napade noćnih strahova može biti vrlo korisno (otklanjanje stresa, blagovremeno pripremanje za bitne promene u životu, izbegavanje neispavanosti i promena u ciklusu spavanja i sl.).
Pored ovih čestih oblika parasomnija, postoji još desetak ređih oblika. U osnovi dijagnostikovanja svih oblika parasomnije je detaljno i stručno uzimanje anamneze, kao i polisomnografsko snimanje u laboratorijii specijalizovanoj za dijagnostiku poremećaja spavanja. Ukoliko su epizode parasomnije česte, i ukoliko su aktivnosti u toku epizoda kompleksne i repetitivne, preporučuje se polisomnografsko, i po potrebi, specijalizovano elektroencefalografsko snimanje.
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde
Psihologija