Ocenite članak:
  • 0
(0 / 0)

Psihološki pristup psihotičnim iskustvima


Autor: dr Nadja Marić Bojović   

Psihološki pristup iskustvima na koja se obično misli kada se kaže – psihoza (ili shizofrenija, manična psihoza, “manija gonjenja” ili “neka depresija”) se donekle razlikuje od uobičajenog, klasičnog medicinskog pristupa koji je dominirao u periodu snažnog razvoja farmakoterapije, u drugoj polovini XX veka.

 

Međutim, poslednjih decenija, u saradnji psihijatara i psihologa, filozofa, sociologa i ostalih stručnjaka, kao i osoba koje su se suočile sa psihozom i koje su je prevazišle, sve više prostora dobija razmatranje psiholoških aspekata psihotičnosti.

 

U tekstu koji sledi biće date osnovne postavke (stavovi) ovog pristupa, prilagodjenje prema smernicama Britanskog društva psihologa – sekcije za kliničku psihologiju ( AnneCooke, 2017).

 

Glavne postavke:

  • Veoma je teško, ako ne i nemoguće, jasno raz graničiti “psihotične misli” od ostalih “zdravih” misli, osećanja i uverenja

  • Čuti glas ili glasove, osećati se progonjeno, biti preterano sumnjičav ili nepoverljiv (paranoja) nije tako neuobičajeno  - ovakvi utisci se mogu povremeno javljati kod mnogih ljudi i nije retkost da su posledica odredjene psihičke ili fizičke traume, zlostavljanja ili zanemarivanja. Često se ovi simptomi odmah kvalifikuju kao bolest, na primer - shizofrenija , paranoja, shizoafektivni poremećaj, bipolarna psihoza itd. Međutim, to je samo jedan od mogućih načina shvatanja ovih simptoma koji ima svoje prednosti, ali i mane.

  • Pri pojavi određenih psihičkih smetnji, neke osobe su sklonije da misle za sebe da su bolesne. Isto tako, ima i onih koji te iste smetnje radije doživljavaju kao deo sebe, odnosno deo svoje ličnosti koji im povremeno uzrokuje nelagodu i stvara neprilike, ali oni ipak ne žele da ga se odrekn

  • U nekim kulturama, iskustva poput onih da osoba čuje glasove, visoko su cenjene u svom okruženju.
  • Kod mnogih, mada ne i kod svih ljudi, iskustva poput čulnih obmana (halucinacija ) ili ideja proganjanja, konrole, uticaja (paranoidnih uverenja) traju kratko. Čak i ako se ovi fenomeni nastave u blagoj meri, to ne znači da ta osoba nije u stanju da živi kvalitetno i ostvari uspehe u oblasti kojom se bavi.
  • Netačno je da su osobe koje su imale psihotična iskustva nasilne.
  • Svako individualno iskustvo je jedinstveno – ne postoje dve osobe na svetu koje bi imale iste probleme, iste mehanizme prevazilaženja („coping“) i iste strategije za prilagođavanje.
  • Psihotičnost se može i razumeti i lečiti relativno sličnim metodama kao i ostali psihološki problemi, na primer anksioznost ili nesigurnost u socijalnim relacijama (stidljivost). U ovoj oblasti postoji veliki napredak tokom poslednjih decenija koji se odnosi i na razumevanje osnove poremećaja, i na pronalaženje načina da se te smetnje koriguju određenim intervencijama koje ne moraju nužno podrazumevati upotrebu lekova.
  • Kod ne tako malog broja ljudi, antipsihotici (specifična grupa lekova koja je namenjena lečenju psihoza) su nedvosmisleno doprineli tome da simptomi budu redji, blaži i manje uznemirujući. Medjutim, ne treba smetnuti s uma da je jasan i jedinstven biološki supstrat shizofrenije / psihotičnih poremećaja još uvek nedovoljno poznat, kao i da je upotreba lekova, posebno višegodišnja, povezana i sa različitim neželjenim dejstvima.
  • Nefarmakološke tj. psihološke metode lečenja (razgovori sa obu čenim terapeutom ) mogu da budu veoma efikasne kod velikog broja osoba sa psihotičnim iskustvima.
  • Prema važećim NICE Preporukama ( National Institute for Health and Care Excellence – Velika Britanija) svakoj osobi sa dijagnozom psihoze (shizofrenije i poremećaja iz shizofrenog spektra) trebalo bi ponuditi psihološku terapiju. Međutim, iz mnogo razloga različite prirode, u većini slučajeva to se ne sprovodi,  i to je domen koji treba poboljšavati.
  • U osnovi psihološkog pristupa se velika važnost pridaje i odnosu prema simptomima. U tom smislu, smatra se da terapeut ne mora insistirati da osoba prihvati bilo koji formalni okvir za svoje stanje, na primer da mora da prihvati da su simptomi koje referiše znak određene bolesti.
  • Od vitalnog je značaja da specijalizovane ustanove obezbede uslove da osobe sa mentalnim smetnjama iz psihotičnog spektra mogu detaljno da govore o svojim tegobama, da bi na pravi način shvatile šta im se dešava i kako je najbolje da sagledaju sebe, svoje slabosti i svoje psihološke oslonce. Nažalost, takav pristup je još uvek iznenađujuće redak u psihijatrijskim centrima širom sveta.
  • Činjenice govore da su psihotična iskustva često u vezi sa pretrpljenim zlostavljanjem, zanemarivanjem – deprivacijom, rasizmom ili trpljenjem u poziciji žrtve. Interesantno je da se, na primer u sredinama gde ima više pacijenata afričkog poreka, dešava da upravo oni dobijaju više doze lekova, a da im je redje dostupna ne-farmakološka terapija (psihoterapija).  Učestala je pojava da pripadnici različitih manjinskih grupa imaju lošiji kvalitet usluge u centrima za mentalno zdravlje. To svakako treba da pokrene dodatne aktivnosti centara za mentalno zdravlje, kako bi se na svaki način sprečila pojava zlostavljanja, deprivacije i diskriminacije.

 

 

Sve ove postvke su važne da bi se iz korena promenio i popravio odnos društva prema osobama sa psihozom („šizofrenijom“, „paranojom“, „ludilom“…) i da bi se kvalitetnije unapredilo mentalno zdravlje pojedinca, porodice, kao i cele zajednice.

 


Ukoliko želite da procenite da li kod vas postoji rizik da obolite od neke psihoze kliknite ovde  .

Imate pitanja? Postavite ih ovde.


Prevod i adaptacija - Nadja Marić Bojović i Sanja Andrić Petrović

Kontakt forma

Poruka je uspešno poslata

 Komentari: 0 | Pogledajte komentare | Pošaljite komentar Postavite pitanje lekaru