Koliko su štetni antivirusni lekovi koji se koriste u terapiji HIV pozitivnih pacijenata

Neželjeni efekti kod primene lekova za terapiju HIV-a

Najčešći neželjeni efekti koji prate primenu zidovudina, leka koji se najčešće koristi kod HIV pozitivnih pacijenata, su muka (u 20-30%), insomnija i mialgija. Incidenca pojavljivanja ostalih reakcija bila je, kako su to pokazali rezultati nekoliko kliničkih studija, jedva nešto viša nego u placebo-tretiranih pacijenata. Ova neželjena dejstva, međutim, postaju mnogo češća ukoliko se radi o pacijentima sa manifestnom bolešću. Terapija zidovudinom može biti praćena i pojavom groznice koja je najčešće rezultat alergijske reakcije i stvaranja antitela na lek, kožnim osipom, hiperpigmentacijom noktiju, gripu-sličnom sindromu, oštećenjem jetre i većim brojem drugih, manje opasnih neželjenih dejstava. Najvažnija, međutim, neželjena dejstva u toku terapije ovim lekom su posledica promena i oštećenja koštane srži. Poremećaj je reverzibilne prirode i krvna slika se, obično, normalizuje za oko dve nedelje. Kod pacijenata koji uzimaju ovaj lek duže od šest meseci može se javiti teži oblik miopatije koja predstavlja najznačajniju kasnu neželjenu reakciju. Ovu pojavu je, međutim, teško razgraničiti od simptoma same bolesti i u novije vreme se sve češće pripisuje manifestacijama različitih faza samog AIDS-a. Osim miopatije dužu upotrebu leka prati i periferna neuropatija. Ovi neželjeni efekti su, međutim, dosta blagi pa ih je pažljivim monitoringom moguće na vreme otkriti i potom adekvatno tretirati.

Lekovi iz grupe nukleozidnih inhibitora reverzne transkriptaze

Ostali lekovi iz grupe nukleozidnih inhibitora reverzne transkriptaze (didanozin, zalcitabin i stavudin) se uglavnom primenjuju u toku lečenja HIV-inficiranih pacijenata kod kojih nije došlo do poboljšanja simptoma posle duže vremena terapije zidovudinom ili kod onih kod kojih je on izazvao ozbiljne neželjene efekate, pa je terapija morala biti prekinuta. Sva tri preparata karakteriše ozbiljna toksičnost koja u velikoj meri ograničava njihovu upotrebu. Kada se svaki od ovih lekova primenjuje sam, u obliku monoterapije,  može doći do pojave aksonalne senzorno-motorne degeneracije i dozno-zavisne periferne neuropatije koja predstavlja najozbiljniji praktični problem u toku njihove terapijske primene. Zalcitabin je, izgleda, podjednako efikasan kao i didanozin, ali njegovu primenu prati skoro dvostruko veća incidenca pojave ove teške neželjene reakcije. Drugu, izuzetno ozbiljnu, neželjenu reakciju predstavlja fatalni pankreatitis. Primena ovih lekova praćena je i pojavom većeg broja manje teških i reverzibilnih reakcija među kojima su karakteristične dijareja, za didanozin (34%) i makulopapulozna ospa sa ulceracijama sluzokože usne duplje, za zalcitabin (5%). Jedna klinička studija je pokazala da je čak kod 38% pacijenata podvrgnutih didanozinu terapija morala biti prekinuta zbog pojave neželjenih efekata od kojih je pankreatitis bio najopasniji (3%). 

Inhibitori proteaze 

Inhibitori proteaze (sakvinavir, ritonavir, indinavir, nelfinavir, amprenavir) se generalno dobro podnose od strane HIV-inficiranih osoba i njihovu upotrebu uglavnom prati pojava većeg broja umerenih i reverzibilnih neželjenih pojava od strane digestivnog trakta, centralnog nervnog sistema, bubrega, jetre i veoma retko pojava alergijskih promena na koži. Rezultati multicentrične prospektivne, CISAI studije izvedene u 10 bolnica za infektivne bolesti na severu Italije su posle dvogodišnjeg (1997-1999) praćenja više od 1000 pacijenata, lečenih inhibitorima proteaze, pokazali da najčešće do neželjenih efekata, zbog kojih se terapija mora prekinuti, dovodi ritanavir (36%). Ove promene su podrazumevale digestivne i CNS manifestacije i bile su češće posle kombinovane primene ovog leka sa sakvinavirom ili nelfinavirom. Ista studija je pokazala da indinavir, relativno često, izaziva poremećaj bubrežne funkcije. U toku duže terapije ovim lekovima zabeležena je i interesantan neželjena reakcija koja se manifestuje u vidu lipodistrofije i abnormalne i neuobičajne distribucije masti u organizmu HIV-inficiranih pacijenata. Patofiziološki mehanizam ove pojave, koja je uglavnom izazivala samo estetske promene, važne mlađim pacijentima, ostao je potpuno nejasan a veza sa određenim lekom iz ove grupe nije bila uspostavljena.Ne-nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze (nevirapin, delaviridin, efavirenz) se uglavnom primenjuju u kombinovanoj antiretrovirusnoj terapiji pa je tako praćenje njihovih neželjenih efekata dosta otežano. Pouzdano se, međutim, zna da oni dovode do pojave različitih kožnih erupcija (30-40%) zbog čije je ozbiljnosti retko neophodno prekinuti terapiju (3-8%).Rezultati nekih novijih istraživanja su pokazali da je upotreba nukleotidnih inhibitora (adefovir, cidofovir, bis-POC PMPA) u okviru kombinovane antiretrovirusne terapije u velikoj meri ograničena zbog njihove izrazite nefrotoksičnosti.

HAART terapija 

Intenzivna visoko aktivna antiretrovirusna terapija (HAART), koja uglavnom podrazumeva primenu bar jednog inhibitora proteaze u kombinaciji sa drugin antiretrovirusnim lekovima, danas predstavlja terapijski standard, zahvaljujući povećanoj efikasnosti u odnosu na primenu dva leka ili monoterapiju. Ova procedura, međutim, takođe nosi rizik od pojave ozbiljnih neželjenih efekata kakva je, na primer, nedavno opisana multicentrična forma posebne limfatične hiperplazije. Postoji dilema da li je ova pojava vezana za samu HAART proceduru, ali se bez obzira na to nalaže potreba izuzetne obazrivosti u toku primene ovakvih intenzivnih terapijskih tretmana.