Sve što bi trebalo znati o vantelesnoj oplodnji

Vantelesna oplodnja (VTO) podrazumeva uzimanje jajne ćelije iz tela žene, njenu oplodnju u laboratorijskim uslovima, i vraćanje oplođene jajne ćelije ili embriona u matericu posle nekoliko dana od oplodnje. Metoda je veoma komplikovana i iziskuje posebne uslove, posebnu laboratoriju i opremu kao i uvežbanu ekipu koja se sastoji od ginekologa, embriologa, genetičara, mikrobiologa, medicinske sestre i dr. Zbog ovih okolnosti ova metoda je veoma skupa.

Prva veštačka oplodnja

Od 1978. godine, kada je rođena Lujza Braun, prva beba iz postupka vantelesne oplodnje, ova metoda omogućila je rađanje preko 3,5 miliona dece širom sveta. Ova metoda lečenja bračne neplodnosti se predlaže kada druge metode nisu dale rezultate.

Zahvaljujući sve boljoj savremenoj opremi, vantelesna oplodnja pokazuje visok stepen uspešnosti, koji se kreće od 22% do 40% iznetih trudnoća po jednom pokušaju. Zahvaljujući vantelesnoj oplodnji, od kada je 1992. godine u proceduru ušla metoda mikrofertilizacije (intraćelijske injekcije spermatozoida – ICSI), danas je definitivno razrešen i problem steriliteta muškarca.

Zašto se odlučiti za vantelesnu oplodnju?

Najčešće je razlog za vantelesnu oplodnju neprolaznost jajovoda zbog zapaljenja na njima, tumora ili odstranjenja jajovoda zbog vanmaterične trudnoće ili nekog drugog razloga. To je indikacija za vantelesnu oplodnju u oko 65% slučajeva. Drugi razlozi su: endometrioza, imunološki uzroci steriliteta. Razlozi od strane muškarca su oligospermija, astenospermija i prisustvo većeg broja patoloških oblika spermatozoida.To se sreće u oko 15% slučajeva. Bračni sterilitet gde su oba supružnika zdrava i nije pronađen nijedan razlog za sterilitet, je razlog u oko 10% za veštačku oplodnju.

Pre intervencije osim ginekološkog pregleda radi se ultrazvučni pregled, histerosalpingografija i eventualno histeroskopija radi ispitivanja prostranstva materice i prohodnosti grlića.

Kako se izvodi veštačka oplodnja

VTO podrazumeva stimulaciju jajnika da proizvede više jajnih ćelija koje se u određenom danu ciklusa, pod kontrolom ultrazvuka izvade zajedno sa folikularnom tečnosti i oplode u spoljnim uslovima (odatle i naziv «in vitro fertilizacija»), te potom u obliku oplođene jajne ćelije ili embriona vraćaju u matericu. Za ovaj proces je potrebno imati zdravu matericu normalnog izgleda, kao i normalne jajnike koji će reagovati na datu stimulaciju. Jajovodi nisu potrebni u ovom procesu, što je vrlo važno kod pacijentkinja koje ih nemaju zbog prethodnih operacija.

Za razliku od prirodnog menstrualnog ciklusa gde se do stadijuma zrelog folikula, koji u sebi sadrži jajnu ćeliju sposobnu da bude oplođena, razvije jedan retko dva folikula, u postupku koji nazivamo kontrolisana ovarijalna hiperstimulacija, broj jajnih folikula koji u sebi sadrže zrelu jajnu ćeliju sposobnu da bude oplođena raste na 5, 10 pa i više od 15, u zavisnosti od primenjene šeme indukcije ovulacije i reakcije jajnika na primenjenu terapiju. Kontrolisana ovarijalna hiperstimulacija podrazumeva davanje lekova koji u sebi sadrže prirodne ili sintetske hormone koji su presudni u podsticaju rasta jajnih folikula u kojima se nalaze jajne ćelije. Najznačajniji hormon u podsticaju rasta folikula je FSH (folikulostimulirajući hormon) koji inače stvara hipofiza, endokrina žlezda smeštena na bazi mozga. Pored FSH u taj proces je uključen i drugi hormon koji stvara hipofiza LH (luteinizirajuai hormon). Postoje različite šeme indukcije ovulacije međutim pristup indukciji je krajnje individualan i prilagođen pacijentkinji u cilju postizanja što boljeg odgovora jajnika. Terapija sa Gonadotropnim hormonima započinje drugog dana ciklusa, a količina datog leka je krajnje individualna i zavisi od procene lekara kakva će biti reakcija jajnika na datu količinu hormona. Tokom ciklusa indukcije, obično počev od 6 dana ciklusa, započinje svakodnevno ultrazvučno praćenje rasta i broja folikula koji se razvijaju. Aspiracija sadržaja jajnog folikula se uobičajeno vrši 34-36 sati posle davanja hCG-a (horionskog gonadotropina). Zajedno sa folikularnom tečnošću aspirira se i jajna ćelija.

Dobijene jajne ćelije iz jajnika žene se stavljaju u laboratorijsku posudu u kojoj se nalaze posebni mediji, bliski po sastavu tečnosti u jajovodu, gde se jajna ćelija oplodi spermatozoidima koji su prethodno obrađeni u laboratoriji. Laboratorijska posuda koja sadrži jajnu ćeliju i spermatozoide stavlja se u inkubator koji obezbeđuje permanentnu temperaturu identičnu telesnoj, gde dolazi do njenog spajanja sa spermatozoidom i započinjanja ćelijske deobe. Posle 3-5 dana embrion se uvodi u materičnu duplju posebnim kateterima. Oplođena jajna ćelija počinje da se deli. Otprilike jedna deoba nastupa na 12 sati. Kad embrion ima 4 do 8 ćelija kateterom se ubrizgava u materičnu šupljinu. Tu se embrion usadi za tri do četiri dana. Ukoliko dođe do implantacije embriona u materičnu sluznicu nastaće trudnoća koja se neće razlikovati od prirodno nastale.


Stopa trudnoća kod žena mlađih od 30 godina je 30% i više, a kod žena starijih od 40 godina je manja od 5%.