Šta žene žele?

Definitivno je mnogo lakši odgovor na pitanje šta žene NE žele, ali je ta lista suviše dugačka da bih se upuštala u nabrajanje. Sasvim sam sigurna da imaju vrlo slične želje kao i muškarci, samo su ženski načini ostvarivanja sopstvenih želja potpuno drugačiji od načina na koji to čine muškarci. Nije ni čudo, ako se uzme u obzir koliko je lepši pol sklon komplikovanju, maštanju, umišljanju i idealizovanju. Ne kažem da su muškarci jednostavni i nemaštoviti, ali su njihove želje daleko realnije i samim tim ostvarljivije. Možda će muškarac da poželi lepoticu pored sebe, ali će žena poželeti i lepotana i bogataša u istoj osobi.

Nama je to primarna misija, vaspitane smo da mislimo kako je udaja nešto gde ne smemo da pogrešimo, a mislimo da vredimo onoliko koliko nam muškarci poklanjaju pažnje. Istina je i da se međusobno razlikujemo po određenim željama. Dok polovina žena ne može da funkcioniše u samoći i često postaje žrtva potrebe da bude u zajednici, druga polovina se nosi mišlju da je samo ženska samostalnost prava vrlina kojom se ne upada u večitu zamku zavisnosti od suprotnog pola. Tako nastaju supruge koje sve trpe u braku, s jedne strane, i žene koje se teško vezuju, teško udaju, ali lako razvode ukoliko osete da su žrtve ili zavisnici u bilo kom smislu od svog supruga, ljubavnika, muškaraca uopšte.

Sve mi sanjamo o srećnoj ljubavi koja traje do kraja života. Tako je bar u prvih dvadeset do trideset godina života. Nakon toga, neke se zadovoljavaju iluzijama, druge podižu ruke od ljubavi, dok malobrojne veruju da i u ''staračkom domu može naići onaj pravi''. Emocije su nam na prvom mestu. I najhladnija žena u sebi krije pregršt potrebe da bude voljena, pre svega, a onda i da voli.

Da, najveća greška ženske prirode je baš ta što smo spremnije za ljubav koja nam se daje nego za ljubav koja se od nas očekuje. Verovatno u tome ima nesigurnosti koju nosimo zbog moralnih normi koje su odvajkada nametnute – ako si ostavljena i još ako se o tome priča na sav glas, gubiš nešto od svoje reputacije. A reputacija je ono što ne volimo da čuvamo, ali se ipak borimo svim silama da je ne umanjimo ili potpuno izgubimo. Žene su uvek između dve vatre, u sukobu sopstvenih, iskrenih želja i onoga što govore ili čine. Naravno, ponovo je razlog ta prokleta reputacija koja nas i danas, u dvadeset prvom veku, još uvek preporučuje, udaje, zapošljava, obeležava.

Dok smo devojke, tinejdžerke, želimo da jednog dana živimo život iz bajke. To podrazumeva da budemo poželjne, uspešne i da budemo u ljubavi sa nekim određenim tipom muškaraca. Kad prođemo školovanje i zaposlimo se, razmišljamo o tome kako bi susret sa čovekom našeg života mogao da nam promeni taj isti život. Oslanjamo se na nade da će veza, brak, ljubav ukloniti svakodnevne probleme koje imamo. Naravno, udajemo se za muškarce u koje se zaljubimo, ali retke su srećnice kojima muževi zaista promene život onako kako su to potajno želele.

Tridesete godine nam donose više potrebe za ljubavlju nego što je to bilo dok smo bile tinejdžerke, jer u tim godinama već znamo razliku između prave ljubavi i one koja je samo postojala u našim glavama. Nakon četrdesete želimo da vratimo vreme i izaberemo one koje ranije nismo smatrale dovoljno dobrim za nas, najčešće muškarce koji su nas beznadežno voleli pravom ljubavlju, ali koja nam se  u mlađim danima činila dosadnom, zamornom i katastrofalno monotonom. Kažem, retke su srećnice koje ne žale za propuštenim šansama i bivšim ljubavima, ako takvih uopšte ima.

Žene žele da im muškarci čitaju misli. Žene žele da budu voljene u svakom trenutku, ali da to osećaju a ne da im se to nabija na nos. Žene žele leptiriće u stomaku. Žene žele da strast traje večno. Žene žele udoban život. Žene žele da se ponose svojim muškarcem u svakom društvu. Žene žele vernost. Žene žele da budu boginje u očima muškaraca kojeg vole, ali i da nikad ne budu jače od njih. Žene žele da, čak i kad ne zarađuju, budu cenjene kao one koje doprinose. Žene raduju pokloni, neke su skromnije, a druge nemaju meru, no sve sigurno vole da im se poklanja.

Žene žele sigurnost koju samo muškarac može da im pruži ali i svoj novac koji će trošiti bez razmišljanja o budućnosti. Žene žele seks u trenucima kad muškarci nemaju pojma da im se to vrzma po glavi. Žene žele pomirenja odmah nakon svađe. Žene žele iznenađenja. Žene žele da im njihovi muškarci pomognu čak i kad ne traže pomoć. Žene žele da pronađu srećnu, nasmejanu ljubav. Žene žele i da povrede muškarce koje vole samo da bi bile sigurne koliko im znače.

Žene manje žele promene od muškaraca, ali isto tako više žele da same budu promenjene od strane muškaraca – načini me sretnijom, boljom, bogatijom, cenjenijom nego što sam bila, nemoj da preteraš pa da te prevaziđem, i voleću te najviše na svetu. Žene žele da neko misli na njih i da budu toga 24 sata na dan svesne. Žene žele da druge budu ljubomorne na njih zbog muškarca koga imaju, ali da same nemaju osećaj suparništva.

Žene kad zaista vole žele dete sa čovekom sa kojim spavaju. Žene žele da ne budu zapostavljenje. Žene žele da ne budu upoređivane sa majkama, sestrama, bivšim devojkama, sa bilo kojim drugim ženskim bićima na planeti (osim sa poznatim lepoticama koje su nedodirljive i nisu opasnost po njihove muškarce).

U krevetu žene ne tragaju za pastuvom, maratoncem, latinskim ljubavnikom, niti su sklone merenju polnog organa kako se to, inače, misli. Ne, one žele da budu zadovoljene, da nakon seksa pogledaju same sebe u ogledalo i vide nešto što nisu videle ranije – mnogo seksepilniju, uzbudljiviju ženu koju je muškarac fizički obožavao. Žene žele da budu posebne, da budu zavedene.

Dame tragaju za takvim, ali na kraju ipak spuste prag tolerancije, odreknu se nekih želja bar za određeno vreme. Njihov najveći problem je što stalno očekuju da će se muškarci promeniti na bolje, da će već sutra da promene loše navike i da će se popraviti – ovo su najveće želje žena koje su u braku ili u dugim vezama. Mislim, definitivno, da nije problem u tome što muškarci ne mogu da ispune sve ženske zahteve već u tome što se ne pretvaraju da žele da ih ispune. Muškarci glume muškarce pred drugim muškarcima više nego što to rade pred ženama.

Kao zaključak, ne mogu ništa drugo da smislim osim činjenice da nam je teško udovoljiti. Ili lako... kašika sreće, topao krevet, nekoliko kocki materijalne stabilnosti, kriška komfora i slobode, litre poverenja, zrno romantike i kvasac ljubavi da se napravi gusta i postojana smeša koja će vremenom rasti i zamajavati nas da ne želimo one želje koje nam naš muškarac nije u stanju ostvariti – to je recept koji će učiniti da žena bude zadovoljna čak i kad ne ostvari sve svoje snove.