Šizofrenija – hronična bolest mozga

Bolest počinje u tinejdžerskom ili ranom odraslom dobu. Iako je kod mnogih obolelih ona hronično oboljenje, mnogi bolesnici mogu da vode ispunjen i aktivan život, posebno zahvaljujući modernim medicinskim mogućnostima lečenja.

Poremećaj najčešće počinje postepeno. Javljaju se povlačenje, osamljivanje, gubitak kontakta sa okolinom, smanjena efikasnost u školi ili na poslu, napetost, razdražljivost, neodređene telesne smetnje, zapuštanje lične higijene... Poremećaj može da počne i burno, kada se ispoljavaju simptomi kao što su impulsivne reakcije ili agresija, pa čak i pokušaj suicida.

Kod shizofrenih bolesnika mogu da postoje sledeći poremećaji:

    * Poremećaji opažanja – najčešće halucinacije (akustične, optičke, cenestopatske...)
    * Poremećaji pažnje – ispoljavaju se u nesposobnosti bolesnika da se koncentriše
    * Kognitivni simptomi – najvažniji su poremećaji izvršnih funkcija (poremećena sposobnost da se odabere zadatak i započne njegovo izvršavanje), radne memorije i dugotrajne memorije
    * Poremećaji doživljavanja sopstvenog JA – nedostatak osećanja vlastitosti sopstvenih misli, postupaka, želja ili raspoloženja
    * Poremećaji emocija i afekta
    * Poremećaji volje
    * Poremećaji nagona
* Nedostatak uvida u postojanje poremećaja – bolesnik ne veruje da je bolestan, a halucinacije ili sumanutosti im se čine stvarnima.

Mozak čine milijarde nervnih ćeliija. Svaka od njih prenosi i prima informacije od drugih nervnih ćelija. Kod shizofrenije, komunikacija između ovih ćelija je poremećena.
Sposobnost da se jasno misli, da se donose odluke i da se stvarni život razlikuje od fantazije, biva ugrožena. Pored toga, društveno funkcionisanje i dnevna rutina postaju izazov.
Pravi uzroci oboljenja su još uvek nepoznati. Pretpostavlja se da postoji više od jednog uzroka. Između ostalog, transmiteri u mozgu su u disbalansu. Ovi transmiteri su važni za obradu i prenos informacija između nervnih ćelija.
Kod obolelih postoje poremećaji u oblastima mišljenja, percepcije, osećanja, ponašanja i preduzimljivosti. Bolesnici oboleli od shizofrenije povremeno nisu u stanju da razlikuju stvarnost od sopstvenih predstava. Shizofrenija može različito da utiče na ljude. Kod određenog broja bolesnika se pojavljuju brojni simptomi, kod određenog broja, pak, samo neki. Oni mogu biti manje ili više izraženi.

Lečenje duševnih, odnosno psihičkih oboljenja lekovima izaziva često sumnjičavost, odbijanje i nelagodnost posebno kod bolesnika. To je razumljivo. Duševno je, kao i telesno, specifično obeležje svakog pojedinca.
Nije daleko od istine da smo veoma nepoverljivi kada naše duševno treba da primi bilo kakve uticaje spolja. Istina je da osećamo, mislimo i delamo preko funkcija našeg mozga koje mogu biti ugrožene nekom bolešću kakva je shizofrenija. Lekovi za shizofreniju – stručnjaci ih nazivaju neuroleptici ili antipsihotici – ne izazivaju promene ličnosti i nemaju za cilj ni prigušivanje ni smirenje simptoma. Njihova svrha je da ublaže specifične promene u biohemiji mozga osoba obolelih od shizofrenije, kako bi se poremećeni biološki sistem ponovo normalizovao. Biohemijski procesi našeg mozga su složeni i komplikovani,  kao i čitav naš centralni nervni sistem. Kao i drugi lekovi u medicini, tako ni antipsihotici još uvek ne deluju sto posto i ne pomažu kod svakog čoveka u istoj meri. Razlog je postojanje različitih tipova shizofrenije. Za njihovo dejstvo je potrebno vreme. Uprkos ovim ograničenjima, poslednjih decenija je i u lečenju shizofrenije lekovima postignut terapijski napredak. Kada su otkriveni prvi antipsihotici, ovi lekovi su prouzrokovali znatan broj neželjenih dejstava. Moderni antipsihotici imaju znatno manje neželjenih dejstava. S obzirom na to da se tipična neželjena dejstva prve generacije više ne javljaju, o drugoj generaciji lekova protiv shizofrenije govori se i kao o atipičnim antipsihoticima. Ipak, do danas ne postoji lek koji je u potpunosti bez neželjenih dejstava. Danas postoje različiti antipsihotici tako da lekar može da pronađe lek koji ima najbolje dejstvo i koji ispoljava najmanje neželjenih dejstava kod određenog bolesnika.

Cilj akutne terapije je da se zaustavi iznenada razbuktalo stanje bolesti. Akutno lečenje je najčešće lečenje tabletama, injekcijama i infuzijama. Na početku je potrebno ublažiti bolesne strahove, ublažiti duševnu napetost i savladati preteranu razdražljivost. Ovo se najčešće postiže za nekoliko dana. Međutim, potrebne su nedelje za tretiranje svih navedenih akutnih simptoma.
Ukoliko je akutna epizoda bolesti prošla, lekovi imaju važnu funkciju u zaštiti od povratka bolesti. Stručnim rečnikom, radi se o profilaksi recidiva. Shizofrenija je, na žalost, oboljenje koje se vraća. Visok procenat svih ljudi obolelih od shizofrenije nakon nekoliko meseci ili godina ponovo oboleva.
Za sprečavanje povratka bolesti porebno je trajno uzimanje lekova u  vidu tableta ili injekcija u obliku depoa. U poslednjem navedenom slučaju oboleli dobijaju jednu injekciju sa razmakom od nekoliko sedmica ili meseci u zavisnosti od leka.

Na žalost, ne puno njih. Najdelotvornije je lečenje medikamentima i odgovarajuća pomoćna i prateća terapija ponašanja. Najvažnije je da se bolesnik i članovi porodice dobro informišu i u saradnji sa stručnim licima (lekari, psiholozi, socijalni radnici...) rade u zajedničkom interesu kako bi oboljenju dali što manje šanse.

Izvor: www.demencija.rs