Parkinsonova bolest je predstavnik ekstrapiramidnih oboljenja, jer je
česta, zahvata čitavu motoriku, a neretko i psihičke funkcije i
ozbiljno remeti funkcionisanje bolesnika, kako u obavljanju
svakodnevnih aktivnosti tako i u socijalnim relacijama.
Uzrok nastanka
Sekundarni parkinsonizam ima drugačiju etiologiju
i patologiju od Parkinsonove bolesti. Uzroci
mogu biti:
Drugo (poremećaji paratiroideje, hipotireoidizam, stečena hepatocerebralna
degeneracija, tumori mozga, normotenzivni i nekomunikantni hidrocefalus i dr.)
Međutim, u svim navedenim slučajevima moraju biti ispunjen
određene pretpostavke:
postojanje određene predispozicije u vidu manje
vrednosti odgovarajućih neuronskih sistema ili postojanje rane, subkliničke
forme bolresti, i
jasno oštećenje, anatomsko ili funkcionalno, nigro - strijatnog
dopaminergičnog sistema.
Klinička slika
Kardinalni znaci parkinsonovog sindroma su rigor,
bradikinezija, tremor u miru i oštećenje posturalnih refleksa. Bolesnik zauzima
karakterističan poguren stav sa
rukama flektiranim u
laktovima i adukovanim uz
telo.
Lice mu je ukočeno kao
maska. Hoda sitnim koracima. Svi pokreti su
usporeni i otežani. Naročito je upadljivo pri hodu i okretanju u hodu ili u
krevetu (bradikinezija). Upadljivo je osiromašenje automatskih pokreta, npr.
nedostaje mahanje rukama pri hodu, čak je i treptanje retko (hipokinezija).
Rigor je posebna vrsta mišićne hipertonije koja se
manifestuje ujednačenim otporom pri pasivnim pokretima (olovna šipka) ili
povremenim popuštanjem tonusa kao da se u zglobu nalazi zupčasti točak (Negroov
fenomen). Najlakše se uočava na vratu i rukama.
Tremor (
podrhtavanje) u miru je grub, najčešće velike
amplitude, 4 Hz. Jako je promenljiv, pojačava se sa uzbuđenjem, a nestaje pri
voljnim radnjama i u snu. Stari neurolozi su ga opisivali ka "pravljenje
pilula" ili "brojanje novca" na rukama, odnosno "gaženje
pedala" na nogama. Ređe su zahvaćeni vilica, jezik i kapci.
Druga vrsta tremora koja se takođe može naći, je finiji
tremor, lako iregularan tremor ruku, koji se održava za vreme voljnog pokreta i
gubi se kod relaksacije.
Oštećenje posturalnih refleksa se manifestuje nestabilnošću
i zanošenjem pri hodanju, naročito pri okretanju. Nekada se pri hodu bolesnici
naginju, kao da ih nešto vuče napred (anteropulsio), nazad (retropulsio) ili na
stranu (lateropulsio). Nekada ubrzavaju hod (festinatio) ili postaju jako brzi
kad se uzbude, npr. kad se uplaše od gaženja vozilom (kinesis paradoxica).
Rukopis se menja, postaje sitan i drhtav. Govor vremenom postaje monoton, slabo
modulisan, sliven, tih i na kraju nerazumljiv.
Kod ovih bolesnika može se naći hiperhidroza, curenje
pljuvačke, masno, seboroično lice. Značajan broj bolesnika ima depresiju, a u
oko jedne trećine može se registrovati i intelektualno propadanje - demencija.
Lečenje
Lečenje simptoma bolesti uspešno je posebno u ranom
stadijumu bolesti. Ali lečenje ne zaustavlja napredovanje bolesti.
Levodopa: jedan od najdelotvornijih lekova. Podiže nivo
dopamina, supstanci koja nedostaje u mozgu obolelih.
Dopaminergički agonisti: bromokriptin, apomorfin,
pramipeksol, ropinirol. Direktno stimulišu receptore i zamenjuju ulogu dopamina
u mozgu. U ranoj fazi bolesti uzimaju se kao monoterapija. Kasnije u
kombinaciji s levodopom pojačavaju njen učinak.
MAO inhibitor (deprenil): usporava razgradnju dopamina. U
ranoj fazi odlaže primenu levodope.
COMT inhibitor (entakapon): blokira razgradnju levodope
pre ulaska u mozak. Uzima se samo uz levodopu, te značajno produžuje njen
učinak.
NMDA antagonisti (amantadin, mementin): u ranoj fazi
uzima se kao monoterapija, kasnije u kombinaciji s levodopom.
Hirurško lečenje i ugradnja stimulatora (poput
“pacemakera” za srce) primenjuju se samo kod bolesnika koji se ne mogu uspešno
lečiti lekovima ili su razvili nekontrolisane pokrete koji se ne mogu suzbiti
lekovima.
Uz lečenje simptoma, leči se i osnovno ooboljenje ili stanje
koje je dovelo do sekundarnog parkinsonizma.
Komentari: 3 |