Šećerna bolest i fizička aktivnost

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je u svom godišnjem izveštaju iz 2002. godine naglasila da su smrtnost, oboljevanje i invaliditet koji su povezani sa hroničnim nezaraznim bolestima, odgovorni za više od 60% smrtnosti u svetu, a da su nezdrav način ishrane i manjak fizičke aktivnosti glavni faktori rizika tih bolesti.

Šećerna bolest ili diabetes mellitus (u daljnjem tekstu dijabetes), jedna je od vodećih hroničnih bolesti naše populacije, a direktno je vezana uz način života. U osnovi bolesti je poremećaj u transportu šećera glukoze iz krvi u ćelije tkiva i organa. Glukoza je šećer koji je produkt razgradnje ugljenih hidrata  koji dospeva u krv. Hormon koji omogućava glukozi da iz krvi uđe u ćelije, a luči ga gušterača ili pankreas, zove se insulin. Postoje 2 osnovna tipa: diabetes mellitus tip 1 ili dijabetes zavisan o insulinu i diabetes mellitus tip 2, ili insulino nezavisan dijabetes. Dijabetes tipa 1 nastaje zbog lučenja premalihosjetljivosti tkiva na insulin, dok samo izlučivanje insulina može biti normalno ili čak pojačano. 

Nije pravilo, ali u većini slučajeva šećerna bolest koja se otkrije kod deteta, obično je tipa 1 te se još zove i mladalački ili juvenilni dijabetes, dok je ona koja se otkrije kod odraslih, mahom starijih ljudi, tipa 2 pa je još poznat kao starački ili nasledni dijabetes. Ovaj tip je direktno vezan za način života i ishranu Ovo je ujedno i najčešći oblik dijabetesa.

Pristup dvema vrstama bolesnika takođe je različit

Dok nam je kod dijabetesa tipa 1 sasvim jasno kako trebamo održavati, po mogućnosti u svako doba dana, normalne vrednosti šećera u krvi, kod dijabetesa tipa 2 to je generalna preporuka, koja nije tako sudbonosna. Održavanje normalnog nivoa šećera u krvi dijabetičara tipa 1 sigurna je zaštita od kasnih komplikacija šećerne bolesti, dok kod dijabetičara tipa 2 to nije tako sigurno (kod njih se komplikacije mogu razviti uprkos dobro održavanom šećeru u krvi). Komplikacije, koje nastaju nakon više godina, uočavaju se pre svega na krvnim sudovima (mozga, srca, očiju, ekstremiteta) i nervima (neuropatije i gangrene).

Stav kod sporta sasvim je drugačiji

Kod deteta i mlade osobe (koji uglavnom oboljevaju od dijabetesa tipa 1) sport je želja i unutrašnja potreba. Osim toga, kod mladih ljudi javlja se i želja da se profesionalno bave sportom. Tu želju podupire i saznanje da su neki sportisti dijabetičari učestvovali na olimpijskim igrama, osvajali medalje i primali injekcije insulina (npr. Garry Hallu Jr. na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. osvojio je zlato u elitnoj plivačkoj disciplini 50 m slobodno i zlato u štafeti 4x100m slobodno).

Iako je fizička aktivnost važnija kao preventivni oblik zaštite od pojave dijabetesa i osobe koje već boluju od te bolesti oba tipa imaju višestruke koristi od aktivnosti. Pokušaćemo da nabrojimo koristi od fizičke aktivnosti koje mogu imati osobe sa dijabetesom, kao i slučajeve kad sportisti, rekreativci ili profesionalci, obole od dijabetesa, a žele nastaviti svoju aktivnost.

Kakva je korist od fizičke aktivnosti?

• Fizička aktivnost povećava osetljivost ćelija organizma na insulin tako da ćelije tkiva povećavaju svoju sposobnost vezivanja insulina (omogućeno je "otvaranje vrata") pa osoba s dijabetesom koja vežba može povećati unos glukoze (hrane) kod iste koncentracije insulina, ili pak postepeno smanjiti doze insulina ili oralnog antidijabetika.
• Fizičkom aktivnošću kontroliše se telesna masa. Gubitak na težini kod osoba s dijabetesom tipa 2 povećava kontrolu nivoa glukoze u krvi. Mnogo obolelih, kada počnu sa programom vežbanja, pažljivije kontrolišu ishranu i pažljivije prate nivo šećera (glukoze) u krvi.
• Kontrola glukoze je ključni faktor u sprečavanju komplikacija dijabetesa!
• Na studiji u koju je bilo uključeno oko 14 000 osoba s dijabetesom uočeno je, da su oni koji su kontrolisali šećer u krvi 4 ili više puta dnevno, imali i 50 - 70% manje komplikacija od onih koji to nisu.
• Kardiovaskularni faktori rizika koji u kombinaciji sa dijabetesom dovode do aterosklerotske bolesti srca i krvnih sudova, smanjuje nivo serumskih lipida, smanjuje stres. Fizička aktivnost  smanjuje ove faktore rizika
  
• Vežbanje ima veliki psihološki učinak. Uspostavljanje kontrole nad šećernom bolešću reflektuje se i na druga područja života. Povećava se samopouzdanje, manja je zavisnost o lekovima - kontrola nad svojom bolešću je zapravo kontrola nad jednim važnim delom svakodnevnog života.

Kada osobe obolele od dijabetesa ne bi trebalo da vežbaju?

Najveći razlog protiv su posledice dijabetesa.

• Potrebno je uzeti u obzir postojanje periferne neuropatije i mikroangiopatije (oštećenja živaca i krvnih sudova na udovima koja u završnici uzrokuju dijabetično stopalo).
• Vežbanje bi u tom slučaju moglo pogoršati stanje dijabetičnog stopala pa fizičku aktivnost po pravilu treba izbegavati dok se stanje ne sanira.
• Ukoliko je zbog bolesti smanjena senzitivna funkcija treba izbegavati aktivnosti kod kojih dolazi do snažnog kontakta stopala sa tlom, a to su skakanje i trčanje - treba praktikovati plivanje ili vožnju bicikla.
• Potrebno je svakodnevno pregledati stopala, držati ih dobro namazanima da se koža ne tare o obuću, nositi obuću koja je odgovarajuće veličine, nositi čarape koje ne uzrokuju žuljeve i svaku ozledu kože stopala odmah početi tretirati.
• Osobe koje imaju dijabetičku retinopatiju (oštećenje krvnih sudova u unutrašnjosti oka), treba da izbegavaju aktivnosti koje podižu sistolni pritisak iznad 180 mm Hg, a u tu kategoriju spadaju dizanje tegova i vežbe kod kojih dolazi do kratkotrajnog, ali snažnog naprezanja muskulature (sklekovi, trbušnjaci, vratilo).
• Ronjenje treba izbegavati jer povišeni pritisak vode deluje na već oštećenu mrežnjaču oka (retinu - retinopatija)

Na kraju najvažnija napomena: ako se glukoza u krvi ne kontroliše redovno, propisno i dobro - treba izbegavati fizičke aktivnosti.  

Neke specijalne napomene                                                                           

• Prva i osnovna napomena je da početak bavljenja sportom ili drugim oblikom fizičke aktivnosti, treba učiniti u konsultaciji sa lekarom koji prati vas i vašu bolest .
• Trebate imati uvid u vlastito stanje šećera u krvi pre obroka i pre spavanja kao i u  glikolizirani hemoglobin, koji je pokazatelj stanja šećera unatrag mesec dana.
• Treba potražiti bilo kakve znake mikroangiopatije ili neuropatije. Proveriti stanje mrežnjače, urin, ureu i kreatinin,  kako bi se uočio  početak dijabetesne nefropatije.
• Trebalo bi uraditi EKG u naporu ( ergometrija) u slučaju ako je osoba starija od 40 godina i ako boluje od dijabetesa više od 25 godina ili ima jedan ili više faktora rizika za aterosklerotsku bolest srca.
• Nakon toga lekar će vam pomoći da uđete u ritam vežbanja, ishrane i terapije dijabetesa.

Kada treba vežbati?

Jutro je najbolje vreme za vežbanje jer je dnevni ritam lučenja nekih drugih hormona, koji su u sadejstvu sa insulinom, takav, da je jutro najpogodnije, a veče najlošije vreme dana za vežbanje.

Kada kontrolisati nivo šećera u krvi u odnosu na vežbanje?

Glukozu u krvi treba kontrolisati i pre i posle fizičke aktivnosti. Ukoliko je ta aktivnost dugotrajna ili jakog intenziteta, trebalo bi je meriti i tokom same aktivnosti.

Kako sprečiti pad glukoze u krvi tokom vežbanja?

Meriti glukozu u krvi pre vežbanja:

• vrednost manja od 7.2 mmol/L: tada treba uzeti oko 120 ccal ugljenih hidrata za svakih 30-45 min laganog do umerenog vežbanja i oko 180 ccal pre napornog vežbanja. (Jedan voćni jogurt ima otprilike 60ccal, 2 kriške belog hleba imaju otprilike 60ccal, a na različitim sportskim napitcima pišu njihove enrgetske vrednosti)
• vrednost između 7.2 i 10 mmol/L: tada treba uzeti 60 ccal ugljenih hidrata pre laganog do umjerenog vežbanja i oko 120 ccal pre napornog vežbanja.
• vrednosti više od 10mmol/L ne zahtevaju uzimanje dodatnih ugljenuh hidrata pre laganog do umerenog vežbanja i do 30 min napornog vežbanja, a duže naporno vežbanje zahteva drugo merenje tokom vežbanja i uzimanje ugljenih hidrata u skladu sa smernicama koje su gore navedene za vrednosti iznad 14 mmol/L preporučuje se odlaganje vežbanja jer bi prisustvo kontraregularnih hormona moglo uzrokovati rast šećera u krvi i ketona tokom vežbanja.

Za aktivnost koja traje nekoliko sati (maratoni, duge vožnje biciklom, triatloni):

• Doze insulina bi se trebale smanjiti za 20-50%.
• Suplimirana ishrana u vidu 60 ccal ugljenih hidrata koje treba uzeti svakih 30-45 min.
• Meriti glukozu u krvi tokom aktivnosti!
• Pre eventualnog takmičenja dobro bi bilo na treningu simulirati uslove slične aktivnosti (trajanje, napor) da bi se videlo kako se kreću vrednosti glukoze u krvi.

Šta ako i pored svih mera opreza i regulacije, šećer u krvi padne ispod normalnog nivoa?

Ukoliko uočite znake pada šećera u krvi treba prekinuti aktivnost i nadoknaditi šećer. Za početak dovoljni su jednostavni šećeri (bombone, sok, dekstroza) na šta treba nadovezati složene ugljene hidrate za duži učinak (energetski gel, obična testenina, integralni hleb).

Prepoznavanjem pozitivne povezanosti sporta, fizičke aktivnosti i zdravlja, Svetska zdravstvena organizacija donela je 2004. godine dokument o Globalnoj strategiji zdrave ishrane, fizičke aktivnosti i zdravlja i Rezoluciju o promovisanju zdravlja i zdravog stila života (Global Strategy on Diet, Physical Activity and Health and a Resolution Health Promotion and Healthy lifestyles). Oba dokumenta naglašavaju važnost sticanja navika redovnih fizičkih aktivnosti već u dečijoj dobi.