stetoskop.info Psihologija

Ocenite članak:
66	(3.21 / 66)

Realni i nerealni strahovi

Autor: ass dr Olivera Žikić

realni-i-nerealni-strahovi

Glavna karakteristika ovih psihijatrijskih poremećaja je prisustvo anksioznosti, odnosno straha. Ova dva osećanja, anksioznost i strah, se javljaju uvek kada procenimo da nam preti neka opasnost. Kažemo da se radi o strahu ako je opasnost neposredna, a da se radi o anksioznosti ako osoba strašljivo isčekuje neku opasnot u budućnosti. U svakom slučaju, priroda nam je podarila i ugradila reakciju straha i anksioznosti u naše gene kako bi nam dala alarmne sisteme koji će nas upozoriti i štititi u slučaju opasnosti. Uvek kada procenimo da nam preti neka opasnost i kada se naš "alarmni sistem" uključi, naš organizam se za veoma kratko vreme pripremi za odbranu ili bekstvo. Recimo, ako nam u susret juri kamion dok smo na pešačkom prelazu i procenimo da neće moći da se zaustavi, naš organizam će u deliću sekunde pripremiti naše telo da pobegne na sigurnu stranu ulice. Znači, kada nam se javi strah ili anksioznost, javlja se i niz veoma svrsishodnih promena u našem telu koje imaju za cilj da nam pomognu da neutrališemo opasnost.

Šta se sve dešava u našem telu kada se strah javi?

Ono što je preduslov za svaku aktivnost u našem telu je da imamo dovoljno energije. Zato naše telo oslobađa šećer iz telesnih magacina u krvotok, jer je on jedan od glavnih energetskih sastojaka u organizmu. Takođe, za pojačane zahteve tela u slučaju borbe ili bekstva iz opasnosti, potrebna je veća količina kiseonika, te počinjemo ubrzano da dišemo. Ubrzava nam se i rad srca i raste na kratko vreme i krvni pritisak, a sve u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do onih delova tela koji su nam tada neophodni. Takođe, javi se i preraspodela krvi, tako da se krvotok u onim delovima koji nam nisu u trenutku opasnosti neophodni nešto malo redukuje, dok se u drugim delovima pojačava. Zato kada osetimo strah prebledimo i osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija za odbrambene aktivnosti. Tako se recimo usporava rad creva, pa kad imamo strah osećamo nelagodnost u stomaku. Svi se mišići malo zategnu da bi bili startniji. To nam pomaše u odbrani, ali ako strah potraje, kao posledica može se javiti glavobolja i bol iza grudne kosti jer se tamo nalaze mišići čija zategnutost dovodi do neprijatnog osećaja. Da se telo usled oslobađanja veće količine energije ne bi pregrejalo, uključuju se nove svrsishodne reakcije koje služe da snize temperaturu tela, a to su drhtanje i preznojavanje.

Ono što je najveći problem sa strahom kao zaštitnim alarmom je u tome što povremeno kod nekih osoba taj alam može biti znatno osetljiviji, kao kod alama u kolima koji se oglasi kada dune jači vetar bez obzira što provalnika, tj. opasnosti nema. Pored straha koji se javlja u situacijama koje sa sobom realno nose neku opasnost, postoje i strahovi koji se javljaju kad opasnosti uopšte nema, ili je opasnost mala, a reakcija straha prenaglašena. Takvi strahovi se nazivaju patološkim, nerealnim ili bolesnim strahovima i osnov su mnogih oboljenja u psihijatriji, ali dominantno anksioznih poremećaja. Bez obzira što se bolesni strahovi javljaju bez adekvatnog razloga, oni se ispoljavaju na potpuno isti način kao i realni strahovi te i kod njih postoje potpuno iste telesne izmene u organizmu i ponašanje koje je usmereno ka tome da se opasnost otkloni (izbegavanje i bežanje iz određenih situacija). Na žalost, nerealni strah koji se javlja u okviru anksioznih poremećaja ne služi da nas izbavi iz opasnosti (jer nje u suštini nema) te nam samo otežava normalan život, remeti kvalitet života, utiče na naše sposobnosti da radimo, da se družimo, da obavljamo svakodnevne aktivnosti, a ispred svega, dovodi do velike patnje osobe koja ih ima.

U dosadašnjoj klasifikaciji, u grupu anksioznih poremećaja ubrajamo sledeća psihijatrijska oboljenja:

Panični poremećaj
Generalizovani anksiozni poremećaj
Agorafobija
Socijalna fobija
Jednostavna fobija
Opsesivno - kompulzivni pormećaj

Kako prepoznati anksiozne poremećaje?

Panični poremećaj se karakteriše pojavom paničnih napada i takozvane anticipatorne anksioznosti. Panični ataci su uglavnom iznenadni napadi straha koji se javljaju "kao grom iz vedrog neba". Strah počinje polako da raste, dostigne maksimum za nekih desetak sekundi, traje jedno određeno kratko vreme u najizraženijem obliku (koje se meri u minutima), a onda spontano opada. U trenutku najačeg straha osoba obično ima utisak da joj preti neposredna opasnost uz čest osećaj životne ugroženosti. Imaju utisak da se sa njima u tom trenutku dešava nešto strašno, poput infarkta miokarda, šloga, veruju da će da se uguše, izgube svest ili polude. Imaju izražene telesne simptome koje prate strah, ali je najčešće prisutan ubrzan srčani rad, preskakanje srca i ubrzano disanje. Dešava se da tokom straha dišu otvorenim ustima i duboko, ili brzo i plitko, što zbog poremećenog odnosa kiseonika i ugljendioksida u našem telu dovodi do neprijatnog osećanja trnjenja ili mravivanja po telu kao i osećanja nestabilnosti i vrtoglavice. Često kažu da imaju osećaj kao da su im noge od gume i da imaju neprijatan osećaj iza grudne kosti u vidu pritiska. Česta tegoba je i drhanje i preznojavanje. Anticipatorna anksioznost je strepnja, zebnja, slutnja da se ovakav panični atak ne ponovi. Ona je prisutna između dva napada i dodatno iscrpljuje. Mogu se javiti i noćni panični ataci, a prepoznajemo ih tako što se osoba budi u toku noći u strahu, preznojena i uznemirena, a da prednodno nije imala noćne more ili teške snove. Oni su znak da je bolest uznapredovala.

Generalizovani anksiozni poremećaj se karakteriše pojavom strepnje, zebnje, slutnje povezane sa najmanje dve ili više svakodnevne i uobičajne situacije. To su osobe koje tokom većeg dela dana stalno slute da će se nešto loše dogoditi. Stalno im je u glavi prisutna misao koja počinje sa "šta ako.....". Recimo, dete izađe da se igra a majka provede strahujući par sati - "Šta ako se oklizne i udari nezgodno glavu", "Šta ako mu ode lopta na put i zgazi ga auto", Šta ako ga neko stavi u kola i odveze u nepoznatom pravcu", "Šta ako se preznoji i prehladi, pa dobije zapalenje pluća i umre" i sl. Slutnje su uvek katastrofične. Mora se imati na umu da su to strepnje koje su prisutne kontinuirano tokom dana, i to više od 60% vremena. Uz to, takvog su intenziteta da ometaju osobu da normalno funkcioniše, iscrpljuju je i dovode do velike patnje. Ono što je takođe karakteristično za generalizovani anksiozni pormećaj je da osoba ima utisak da ne može da kotroliše strepnju i da je ona preplavlja. Ako duže traje, osoba kao po pravilu postaje i depresivna.

Agorafobija je strah koji se javlja najčešće kao posledica predhodnih paničnih ataka ili neke traumatske situacije. Glavna karakteristika je da se osoba plaši da uđe u određene situacije, ili, ako uđe i javi se strah, beži iz tih situacija. To je zbog utiska da će joj se desiti nešto strašno (najčešće, da će da se onesvesti, uguši, da dobije šlog, infarkt) i da neće moći da joj se na vreme pruži adekvatna pomoć. Zato, uglavnom, ne izlaze sami iz kuće već mora neko da bude sa njima. Ono što najčešće izbegavaju je da se voze gradskim prevozom, prelaze mostove, idu na mesta gde je gužva (poput pijace, velikih marketa), da budu na širokim i otvorenim prostorima i sl. Obično sa sobom nose lekove za smirenje, flašu vode i mobilne telefone kako bi ih iskoristili u slučaju da im pozli. Biraju ulice gde ima klupa ili one koje prolaze pored medicinskih ustanova. Agorafobija je najčešće udružena sa paničnim atacima.

Socijalna fobija se karakteriše neadekvatnim i intenzivnim strahom od negativne procene drugih ljudi. Javlja se u situaciji kada se osoba nalazi u socijalnim relacijama. Postoje dva obilaka - generalizovan i negeneralizovan. Osobe koje su obolele od generalozivanog oblika socijalne fobije imaju strah od negativne procene u skoro svim socijalnim situacijama. Dešava se da im je teže sa određenim osobama - sa mlađim ili starijim, sa istim polom ili suprotnim polom, sa autoritetima, sa poznatim ili nepoznatim osobama. Uvek je suština njihove strepnje i straha da će ih ljudi loše proceniti i da će ih u kranjem slučaju odbaciti, da ih neće poštovati i uvažavati pa čak i ismejavati. Zbog toga izbegavaju da odlaze na žurke, slave, ako se i nađu u društvu, izbegavaju da započnu razgovor, da se uključe u diskusiju i sl. Drugi oblik socijalne fobije je negeneralizovan ili jednostavni oblik kada osoba ima probleme u tačno određenoj socijalnoj situaciji - recimo, dok jede, kad treba da se potpiše, posluži goste ili da održi neku javnu prezentaciju ili govor. Čest je strah od crvenjenja i drhtanja ruku. Za razliku od drugih anksioznih poremećaja kod kojih se ono od čega se plaše ne događa, kod socijalne fobije takvo što se može desiti. Recimo, ako osoba ima strah da će joj zadrhtati ruka dok služi kafu goste, zbog stalnog negativnog isčekivanja, odnosno porasta anksioznosti, može se kao jedan od pratećih telesnih simptoma javiti i drhtanje ruku. Treba znati da se ne radi o sramežljivim ljudima koji nisu mnogo aktivni u socijalnim situacijama, već o osobama koje zbog ovog straha imaju visok stepen patnje i nefunkcionalnosti. Među njima je velik broj onih koji zbog tegoba nisu dostigli akademska stremljenja, značajan je broj koji su bez partnera i bez zaposlenja. Ono što je takođe važno, imaju veoma mali broj poznanika i prijatelja iako su im želje potpuno suprotne.

Jednostavna fobija je strah koji se javlja od jedne određene situacije ili objekta. Recimo strah od vožnje liftom ili avionom, strah od visine, insekata, psa, krvi. Kao kod svih fobija i ovde postoji karakteristično ponašanje bežanja i izbegavanja. To znači da recimo osoba koja se boji visine izbegava da gleda kroz prozor, da priđe prozoru, da ide kod prijatelja koji stanuju na višim spratovima. Ako i pođe i javi se strah, pobegne iz te situacije.

Opsesivno kompilzivni poremećaj je najteži od svih anksioznih poremećaja. Karakterišu ga opsesije i kompulzije. Opsesije su nametljive neprijatne misli, slike i impulsi. One se umeću u normalan mislaoni tok, prekidaju ga, veoma su neprijatne i za osobu najčešće neprihvatljive sadržine. Zbog toga dovode do veoma visoke napetosti i straha da se to što im je polo napamet i ne desi, te pokušavaju da takve misli zaustave i otklone. Međutim, to im uspeva samo na kratko, s obzirom da se one veoma brzo vraćaju i uznemiravaju ponovo. Sadržaj opsesivnih misli je obično povezan sa bolešću, smrću, sa nekim agresivnim ponašanjem. Recimo, misao da osoba nije dobro isprala ruke nakon sredstava za čišćenje i da će preneti otrovnu hemikaliju na hleb i hranu te tako ugroziti zdravlje i živote svojih ukućana. Ili nametnuta slika kako uzima makaze i ubada sebe u ruku. Na sreću, iako imaju utisak da mogu da izgube kontrolu i tako nešto urade, to se nikada ne događa. Postoje i opsesije religiozne sadržine, seksualne sadržine i opsesije simetrije. Kompulzije su radnje pomoću kojih osoba pokušava da spreči eventualne posledice. Recimo, ako osoba ima opsesiju da će zbog toga što je sredstvo za pranje kupatila ostalo na rukama zagaditi hranu i teško poremetiti zdravlje ukućana, ona će u pokušaju da spreči tako nešto prati ruke i po nekoliko sati dnevno. Kompulzije se uglavnom ritualno rade, recimo, uvek na tačno određen način, određen broj puta i istim redosledom. Postoje i takozvane mentalne kompulzije, kada osoba pokušava da spreči "katastrofu" tako što zameni neprijatnu sliku ili misao nekom drugom, suprotnog ili prijatnog značenja.

Anksiozni poremećaji se leče!

Lečenje anksioznih poremećaja je moguće na dva načina. Najpre, mogu se lečiti lekovima. Ranije se smatralo da se mogu otkloniti davanjem lekova za smirenje tipa Benzedina, Bromazepama, Lorazepama i sl. Danas je terapijski pristup lečenju anksioznih poremećaja u potpunosti drugačiji. Naime, osnovni lekovi za sanaciju tegoba su antidepresivi i to dominantno oni koji spadaju u grupu selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina. Lekovi za smirenje se uključuju samo u početku i veoma brzo izbacuju iz terapije obzirom da imaju veoma izuzetan potencijal za razvoj zavisnosti ako se dugo i bez kontrole uzimaju. Ako se razvije zavisnost, to postaje nov problem i bolest koju je, nažalost, znatno teže lečiti od samog anksioznog poremećaja.

Za lečenje anksioznih poremećaja kognitivno bihejvioralna terapija je metod izbora u odnosu na sve ostale psihoterapije. Kod značajnog broja pacijenata moguće je pomoći mu samo pomoću ove psihoterapijske metode. Međutim, najbolji rezultati se postiži kombinacijom medikamentozne i kognitivno bihejvioralne terapije, s obzirom da medikamenti brže oslobađaju pacijenta od patnje, dok im kognitivno bihejvioralna terapija daje mogućnost da nauče kako da kontrolišu strahove i bez lekova, produžavaju remisiju i smanjuju verovatnoću nastanka nove epizode bolesti.