Lekari saradnici

Postovani, imam milion pitanja, ali potrudicu se da skratim koliko je moguce. Imam 21 god, bolujem od hipotireoze, epilepsije, i jos dosta sitnih problema. . . Sa 17godina sam se razbolela od koksaki i adeno virusa, doktori nisu verovali da mi je lose, tako da nisu poceli sa lecenjem sve dok nisam hitno odvezena u hitnu, tada vec nisam mogla da hodam upala mozdane ovojnice itd, tad sam dobila epilepsiju. . . Dok sam posle toga isla na kontrole davali su mi laznu nadu da ni nemam epi nego da sam se samo jednom srusila zbog temperature, medjutim kada je doslo vreme da se smanjuje doza leka (lamictal) dobila sam 8 epi napada u toku noci i tada sam se jako razocarala jer mi to ogranicava zivot (voznja bicikla, izlasci, plivanje. . .) . . . Treba jos dugo da pijem taj lek dok se skroz ne povuce i ako se povuce epi, jer ima nade. . . Zbog svega toga sam morala dugo da mirujem, nisam nigde isla, od vitamina i mirovanja sam se ugojila, ali se to malo smirilo i jedva sam nekako pocela da setam, i td. . . Pola god kasnije decko mi je otisao u vojsku iznenada i tada se javio problem sa stitnom zlezdom i nisam mogla da ustanem dok se nije utvrdilo sta je. . . Ponovo sam pocela da normalno funkcionisem, posle jedne god sam imala abortus jer su rekli da je ogroman rizik da rodim. . . Tada sam se takodje razocarala u sve. Opet pola god kasnije su se desili ti epi napadi, posle cega sam bila toliko osamucena od bensedina koje su mi davali da se ne secam nicega. . . Znam samo da kad sam dosla sebi i ukljucila mozak videla sam da sam se ugojila vise od 20kg, i shvatila sam da sam tada dobila strah veliki da idem igde da ne bih pala, a i neka depresija me je uhvatila, sad ne mogu ni u ogledalo da se pogledam zbog te debljine, i koza mi je ispucala. . . Od svih tih naglih prekida aktivnosti imam cesto jake bolove u misicima zglobovima mada je to mozda i od psihickog stanja. . . Pre dva meseca mama mi je iznenada umrla i to me je dotuklo, jer sad nemam ni para moracu na silu da upisem fax koji ne volim da bih sto pre obezbedila novac i vodim racuna o dedi alkoholicaru tata nikad nije kuci, radi po ceo dan. . . Sama se borim sa svim a nigde ne nailazim na razumevanje okoline. . . Kada treba sebi da se posvetim, da nadjem snagu da pocnem da setam jer me onaj strah od pada i dalje drzi, ja se samo srucim u krevet i zaspim. . . Premorena budem od kucnih poslova. . . Razmisljam non stop kako da krenem sta da radim i prebukirana sam, rastrzana. . . . Nemam niciju pomoc. Ako ste shvatili ne mogu kod psihologa otici nisam u mogucnosti. . . Sustina je da se plasim i ljudi jer mi je u glavi samo da bi me bilo sramota ako bih pala il ako bi mi se slosilo. . . Toliko me uhvati neka panika kad neko dodje uhvati me vrtoglavica nesvestica preznojavam se. . . Popijem ponekad bromazepam da se malo smirim. . . Danju se premorim nocu ne mogu da zaspim, plasim se svega. . . I najgore je to sto nemam volju vise ni za sta, ne mogu da skupim snagu kao nekad da se borim, razocarana sam u sve u ceo zivot. . Kako da prebrodim to, kako da prihvatim sve lose i krenem dalje, na koji nacin da skupim snagu i nastavim borbu??? Oprostite na ovako dugom pisanju, ali zaista sam sto vise skratila. . /. Unapred zahvalna neizmerno

Poštovana,
Puno bolnih desavanja u vasem zivotu, puno oziljaka i tragova, koji su vas ucinili zaista onemocalom da dalju borbu. A ipak morate dalje i posle toliko borbi morate verovati da je ovo jos jedna i da ce to biti pobeda u zivotnom ratu. Jednom mora doci kraj i posle toga mora biti bolje. Sigurno je da imate psihijatra u mestu, obratite mu se, potebno je da vas neko saslusa, razume vas i pomogne. Mozda je potrebno, spreciti dalje emotivno iscrpljenje i podupreti se terapijom antidepresivima, koji su lekovi nadoknade onoga sto izgubimo iscrpljivanjem

dr d. Krasic
Pozdrav

Terapiju fluxilanom (1x1) i rivortilom 0. 5 (1/4x1) uzimam već dve godine. Šifra bolesti je f40, 0. Trudna sam osam meseci, i po uputu lekara iz smedereva išla u narodni front na savetovanje u vezi sa uzimanjem te terapije za vreme trudnoće, i rečeno mi je da i pored toga što ja uzimam najmanju moguću dozu lekova, terapija ne predstavlja nikakav problem. Ono što mene zanima je sledeće: da li je ta terapija bezbedna i u toku dojenja, kao što je i bila u trudnoći, ili nije preporučljiva? Moja neka razmišljanja je da je u trudnoći beba na neki način zaštićena placentom, dok posle porođaja više neće biti. Onda, ono što me takođe zanima, u slučaju da mogu da dojim bebu, kako na nju može da utiče prestanak dojenja, jer pretpostavljam da se i kod nje stvara neka zavisnost. O nekom prestanku terapije još uvek ne razmišljam, jer osećam da ima prostora za poboljšanje, ali eto, brine me tih par stvari, jer volela bih da dojim bebu. Molim za cenjeno mišljenje i savet vašeg psihijatra, možda i pedijatra, u vezi sa ovim mojim problemom. Veoma zahvalna zabrinuta buduća mama.

Poštovana,
Ne savetujem upotrebu terapije kod dojenja i smatram posle toliko duge primene terapije sa tom dijagnozom morate se osecati dobro do sada ili prestati i potraziti drugi lek! Upravo je sada pravo vreme za prekid. Ne bojte se, mislite na bebu i radujte se njenom skorom rodjenju!

dr d. Krasic
Pozdrav

Duze vreme patim od socijalne fobije-od kada znam za sebe. Nisam u stanju da uspostavim prijateljstvo sa ljudima, uvek sam sam, u komunikaciji se plasim da ce me neko ismejati ili mi dati neki ruzan nadimak i zato sam ranije burno reagovao kada bi se neko salio na moj racun-burno u smislu da sam se vrebalno branio ili tog drugog napadao recima. Onda sam doziveo u srednjoj skoli ismejavanje koje je trajalo skoro dve godine dok nisam promenuo srednju skolu. Od tada se klonim bilo kakavog javnog eksponiranja ili dokazivanja da sam u pravu prepirkom. Interesuje me kako mogu sebi da pomognem jer godine prolaze a meni se cini kao da stagniram da ne poboljsavam komunikacjiu sa ljudima iako sam procitao dosta knjiga iz oblasti psihologije. Ovo stanje me muci i nanosi mi bas tesku patnju i bol. Spostovanjem dragan

Poštovani,
Socijalna fobija je nesto sto osiromasuje zivot i emotivno narusava i cini vremenom sve manje funkcionalnim. Borba sa tim je teska ali je moguce izneti ukoliko potrazite pomoc, koja ce vam biti pruzena adekvatno. Obratite se psihijatru u mestu, i krenite sa lecenjem psihoterapijom i antidpresivima koji mogu pomoci ukoliko to proceni psihijatar.


dr d. Krasic
Pozdrav

Postovani, imam sledeci problem. Imam devojku sa kojom sam u vezi ali je problem sto ja nemam nikakvih osecanja prema njoj. Druzim se dosta sa muskim drustvom a devojke me jednostavno ne privlace dovoljno. Da li je moguce da nemam dovoljno muskih hormona pa da je problem u tome. Kako bi mogao da resim problem ako je do hormona. . . . . Hvala unapred.

Poštovani,
Mozete uraditi hormonski status i videti da li ima veze sa tim. Obratite se urologu ili endokrinologu.

dr d. Krasic


Pozdrav

Htela bih da vas zamolim za vase misljenje i savet, moju fobiju ili sta je vec sam pocela da primecujem od bombardovanja a to je da kad god imam tremu pred razgovor za posao, ispit, ujutru kad je hladno a izadjem iz toplog, meni se ide u vc velika nuzda, i tako sam u stanju ujutru kad popijem kafu da idem po 5 puta u vc dok negde ne krenem, i cim mi to nesto prodje meni je stomak uredu. Kad imam nesto bitno to je tolika trema i onda mi se javlja taj strahsta cu ako mi se ide u vc a ja ne mogu, 2001 god mi je tata umro jako mlad i to smo saznali od policije koja nam je dosla na vrata i javila da je tata pao na placu, od tada cini mi se da mi je taj problem jako izrazen, pokusavam ja sebi da kazem da nemam razloga za paniku i strah ali to je jae od mene, pa ponekad kad mi je bas frka popijem po minimalno neke tabletice za smirenje koja me smiri i stvarno mi bude lakse, sad ne znam da li mi stvarno pomogne ili ja to jednostavno umislim kao e sad mi je lakse, ne znam sta da radim, bila sam u velikoj depresiji kad e tata umro ali sam se izvukla jedino mi se cini da mi je ostala ta nesigurnost, ne znam da li postoji nesto na biljnoj bazi sto bi mogla da popijem pred tako neke za mene stresne situacije a opet s druge strane ne bih volela da mi to predje u praksu i naviku, jednostavno necu da se pomirim sa tim da imam neku fobiju, hocu da je se resim!

Poštovana,
Jelena, smrt oca je stres koji ubira svoj danak i prati jako dugo. Na terenu toga razvijaju se strahovi koji uticu na razmisljanje, samim tim na ponasanje i funkcionisanje. Mladi ste, kvalitet zivota je bitan i zato se potrudite da uradite nesto na sebi. Da neko razgovara sa vama, da vas saslusa, razume i objasni vam sta se zbiva sa vama, to je ono sto vam treba. Taj neko je strucno lice, psihoterapeut.

dr d. Krasic
Pozdrav