Prelom kuka

Kuk je kuglasti zglob između karlice i gornjeg dela butne kosti. Kraj butne kosti je zaobljen. Karlica i butna kost su spojene ligamentima. Najčešće povrede su: naprsnuće mišića spojenog sa bokom kuka. Prelomi kostiju karlice , kuka i natkolenice su retke povrede u sportu, a kada se dese sportske aktivnosti se prekidaju ( prelomi se javljaju u moto-sportu, automobilizmu i u zimskim sportovima).

Prelome karličnog dela tela treba posmatrati kao: a) lokalizacija preloma prsten-pojas, komplikacije su sa funkcionalnim posledicama, b) parcijalne frakture koje ne prekidaju kontinuitet karličnog pojasa i po pravilu nisu teške, c) prelomi koji zahvataju acetabulum i za posledicu imaju poremećaj funkcije kuka.

1. a) prelomi prednjeg luka koji su bilateralni ili unilateralni, ili disrupcija simfize. Nema velikih dislokacija i nema skraćenje ekstremiteta sa te strane
b) prelomi prednjeg i zadnjeg luka: to je dupli vertikalni prelom po Malgagni-u. Napred prelom obe grane pubične kosti, pozadi obično sa iste strane prelomi u blizini sakroiliačnog zgloba. Ekivalenat je luksacija sakroilijačnog zgloba. U oba slučaja sledi otvaranje ilijačne kosti u polje, kao i proksimalna migracija sa skraćenjem noge, prateći poremećaji ovih povreda su: šok, povreda abdominalnih organa, pojava velikih hematoma - pojava velikih hematoma i lezije urinarnog trakta (vesica urinaria, česta uretra)

2. Parcijalni prelomi kuka su:
a) prelomi spine iliace anterior superior (direkna trauma ili kontrakcija muskulature)
b) prelomi spine iliace anterior inferior,
c) prelomi zadnjih ilijačnih bodlji,
d) prelomi ilijačnih grebena,
e) poprečni prelomi ilijačne kosti,
f) izolovani prelomi išiona,
g) izolovani prelomi sakruma,
h) prelomi kokcigsa.

3. Pubične luksacije sa luksacijom sakroilijačnog zgloba, ili sa prelomnom crtom u blizini njega (bilo ilijačno, bilo sacralno) obeležava se kao prelom po Cruvelie-u (ekvivalent je Malgagni-u).To je teška trauma sa velikim posledicama.

4. Prelomi koji zahvataju acetabulum značajni su zbog funkcije kuka i zahtevaju posebnu umetnost i obučenost u njihovom zbrinjavanju.

Bol se javlja u kuku i kako vreme prolazi on se pojačava i modrica se pojavljuje. Ova povreda je česta u kontaktnim sportovima sa loptom, a izazvana je udarcem ili padom na kuk. Kod svih ovih povreda (preloma) povrede su veoma teške i najvažnije je: hitan i stručni transport, antišok terapija sa nadoknadom cirkulišućeg volumena, analgezijom, imobilizacijom i zbrinjavanjem pratećih povreda. Dijagnostika mora da bude brza i što kraća (klinički pregled, Rtg, laboratorija), a hemostaza i imobilizacija brze i adekvantne. Ove povrede su veoma opasne, a smrtnost se kreće oko 30%.

Sindrom simfize

U predelu karlice javlja se karakteristična povreda u sportskoj medicini poznata kao sindrom simfize. Sindrom simfize nastaje usled preopterećenja u trenažnom procesu. Najčešće se javlja kod sportista koji nemaju kontinuitet u treningu, a žele da postignu dobre rezultate. Ovo bolno stanje često se javlja kod fudbalera raznih kategorija i starosti. Još 1932. godine Spinelli je primetio bolno stanje i disfunkciju femoro-ingvinalne regije. Sa profesionalizacijom sporta i uvođenjem intezivnih treninga svakodnevno, kao i odigravanja velikog broja utakmica u toku godine, vreme za oporavak je smanjeno, ili ga uopšte nema, pa ova povreda postaje jedna od dominantnih u sportu.

Etiopatogeneza bolnog sindroma simfize leži u konfliktu između nejednakih mišićnih snaga dveju susednih regija: trbušnog zida i donjih ekstremiteta i neadekvatnog funkcionalnog opterećenja svih mišićno-ligamentarnih insercija u predelu pubične kosti (često srećemo naziv ovog oboljenja - pubalgija). Bolni sindrom abdomino-ingvino-femoralnog predela, „bolest napora“, u sportu može da se definiše kao disbalans mišićnog raskršća simfize i dezekvilibrijuma, između mišićne snage trbušnog zida, njegovih slabih tački i hipertrofične muskulature donjih ekstremiteta.

Simptomatologija sindroma simfize je karakteristična, ali ne i tipična. Prvi bolovi se obično javljaju posle velikih i često ponavljanih opterećenja treningom i odigravanjem velikog broja utakmica u toku kratkog perioda. Kretanje posle napornih treninga kada se igrač „ohladi“ postaje otežano, naročito stepeništem i kosim ravnima. Povređeni sportista zauzima prinudni povijen stav, a kod spavanja zauzima „uklupčan“ bočni položaj. San je isprekidan, ustajanje iz kreveta, ili sa stolice je otežano, a prvi koraci su bolni.
I na fudbalskim utakmicama je uočeno da ako sportista na poluvremenu sedne i ohladi se, nije u stanju da nastavi utakmicu. Karakteristične tegobe su bol u predelu simfize pri kašljanju, kijanju, defekaciji, uriniranju. Objektivnom palpacijom uočavamo bolnu osetljivost različitog intenziteta na insercijama aductora, pravog trbušnog mišića, pripoju Pupartovog ligamenta i na mestu spoja između dve pubične kosti. Palpatorno se otkrivaju tkz. “meke“ prepone. Kod kontrakcije, ili baloniranja prednjeg trbušnog zida u stojećem ili ležećem položaju, dobija se Malgaigneov kapitalan znak sa kobastičastim vretenastim izbočenjem koje se prostire od pubisa do spine iliace anterior et superior i ukazuje na postojanje atonije slabosti kose i poprečne muskulature trbušnog zida i njegovih aponevroza.

Digitalnim pregledom ingvinalnog prstena u većem ili manjem stepenu konstatujemo njegovu proširenost i bolnost. Zbog jakog i akutnog bola sportista ne dozvoljava pregled ingvinalnog kanala. Pri kontrakciji prednjeg trbušnog zida uočava se jasna razlika između snage abdominalnog rektusa i bočne muskulature. Aktivna elevacija noge u spoljnoj rotaciji i sa ekstendiranim kolenom je bolna i često neizvodljiva, sa ili bez otpora. Adukcija kuka je limitirana bolom. Abdukcija kuka je ograničena pojavom bola iritiran njegovom distenzijom. Pokušaj sportiste da sedne iz dorzalnog dekubitusa, praćen je bolom na inseraciju pravog trbušnog mišića. Antefleksija trupa sa minimalnim otporom i ekstenzija, zabacivanje trupa prema unazad, prouzrokuje vrlo jak bol.

Radiografski znaci nisu tipični, ali su karakteristični. U odmaklom stadijumu prisutne se velike promene ovog sindroma, dok na početku bolesti radiološki nalazi su atipični i skoro neprepoznatljivi. U razvijenom stadijumu evolucije promene su jasne, bizarnog izgleda, lako se prepoznaju i odgovaraju subjektivnim tegobama i objektivnim nalazima, što u inicijalnom stadijumu nije slučaj.

Kineziološkim ispitivanjem snage kose i poprečne muskulature trbušnog zida, pravog abdominalnog mišića i abduktora javlja se bol u predelu simfizne kosti čime se potvrđuje postojanje oboljenja.

Lečenje

Lečenje može biti konzervativno i operativno. Konzervativno lečenje zahteva sledeće tretmene: a) mirovanje od 3 do 9 meseci, b) suzbijanje bola analgeticima i antiinflamatornim sredstvima, c) direktna aplikacija analgetika u bolno mesto, d) upotreba kortikostereoida, e) dejstvom elektroterapije u cilju suzbijanja bola, g) aplikacija ultra zvučne terapije, h) hidroterapija, i) izometrijske i izotoničke vežbe, j) korekcija statike, k) rendgensko zračenje.
Pojava recidiva direktno ukazuje na potrebu hiruškog zahvata. Dr. Nešović je autorizovao tehniku sa kojom je učinio nekoliko stotina operacija i nazavao je „ plastica telmentis abdominales et canalis ingvinlis sec. Bassini cum modificatio Nešović“. Ovaj operativni zahvat je baziran na Bassinievoj tehnici lečenja ingvinalnih hernija. Danas je tehnika za ovu vrstu povrede toliko usavršena da se sportista veoma brzo oporavlja i vraća na sportski teren.