Neprekidan rad srca omogućen je stalnim stvaranjem nadražaja u delu desne predkomore srca koji se zove sinusni čvor. Nadražaj se sa tog mesta širi kroz. predkomore, specijalni mišićni snop vlakana nazvan Hisov snop, sve do ćelija srčanog mišića leve i desne komore.

Ovi električni impulsi nastali u srcu omogućuju rad srca u vidu grčenja (sistole) ili opuštanja srca (dijastole) 60-80 puta u minuti. Ubrzani srčani rad preko 100 u minuti zove se sinusna tahikardija i najčešće je posledica vansrčanih činioca: fizičkog napora, psihičke napetosti, povišene telesne temperature, povećane aktivnosti štitaste žlezde, preteranog unosa kofeina, alkohola, nikotina.

Usporen srčani rad ispod 50 u minuti zove se sinusna bradikardija i najčešće je posledica dobre fizičke utreniranosti, smanjene funkcije štitaste žlezde, žutice, starenja i dejstva nekih lekova (digitalis, betablokatori, verapamil, diltiazem i dr.).

Srčane aritmije nastaju usled poremećaja u stvaranju ili provodjenju nadražaja u srcu ili istovremeno oba poremećaja. Uzroci koji dovode do srčanih aritmija mogu se podeliti u tri grupe: bolesti srca, bolesti drugih organa i opšti poremećaji. Bolesti srca su: koronarna bolest srca (angina pektoris, infarkt miokarda), zapalenjski procesi u srcu, slabost srčanog mišića, srčane mane i dr.

Bolesti drugih organa su: bolesti pluća, bolesti centralnog nervnog sistema, bolesti bubrega, bolesti endokrinih žlezda  (najčešće štitaste žlezde) i bolesti gastrointestinalnog trakta. Opšti poremećaji su različite infekcije i toksična stanja, gubitak minerala ili tečnosti iz organizma, efekti nekih lekova, naročito digitalisa, diuretika i nekih lekova za lečenje srčanih aritmija (Kinidin, Flekainid i dr.).

Značaj srčanih aritmija je dvojak. Prvo, mogu da smanje efikasnost srčanog rada i do 30%. To se odnosi na srčane aritmije sa ubrzanim srčanim radom. Drugo, mogu da budu uzrok iznenadne srčane smrti u slučaju pojava treperenja komora (fibrilacija komora). 

Dijagnoza srčanih aritmija se postavlja na osnovu kliničkog pregleda bolesnika, EKG-a, ehokardiograma, 24-časovnog posmatranja EKG-a (Holter EKG), testova opterećenja i eventualno elektrofiziološkog ispitivanja srca i koronarografije. 

Prema poreklu srčane aritmije mogu biti iz predkomora (atrijalne) i komora (ventrikularne).

Sa gledišta lečenja ova razlika je značajna iz dva razloga:

Najčešći poremećaji srčanog ritma su prevremeni srčani otkucaji (ekstrasistole). Mogu nastati u predkomorama ili komorama.

Predkomorske ekstrasistole se često javljaju i kod zdravih ljudi. Mogu biti preteča treperenju i lepršanju predkomora. Ne zahtevaju lečenje. Beta blokatori (Inderal, Presolol, Atenolol) se mogu prepisati ako su ekstrasistole praćene neprijatnim senzacijama.

Ventrikularne ekstrasistole se takođe javljaju kod zdravih ljudi, ali i kod bolesnika sa koronarnom bolešću srca, slabošću srčanog mišića, arterijskom hipertenzijom, gubitkom kalijuma i kao posledica neželjenih efekata nekih lekova (digitalisa, antiaritmika). U lečenju ventrikularnih ekstrasistola treba ukloniti uzrok koji je do njih doveo. Kod zdravih ljudi lečenje nije potrebno. Davanje malih doza betablokatora može da smanji neprijatne senzacije koje bolesnici često osećaju, a i da spreče pojavu težih aritmija.

Treperenje predkomora ( Arrhvthmia Absoluta, Fibrilatio atriorum) je jedna od najčešćih srčanih aritmija. Javlja se kod osoba sa koronarnom bolešću srca, slabošću srčanog mišića, bolešću mitralnog zalistka (posebno mitralnoj stenozi), povećanoj funkciji štitaste žlezde, bolestima srčane kese (perikarda). Kod jednog broja bolesnika uzrok se ne može otkriti. Za lečenje koje je neophodno, važno je da se ubrzani srčani rad uspori primenom digitalisa, betablokatora ili verapamila i da se daju antikoagulantni lekovi (Farin, Sintrom) da se spreče tromboembolijske komplikacije (moždani udar, zapušenje arterija nogu, slezine, bubrega i dr.). Primena antikoagulantnih lekova zahteva stalnu kontrolu krvi (određivanje protrombinskog vremena-INR) da bi se primenila odgovarajuća doza leka. INR trba da bude od 2-3.

Najteži poremećaj srčanog ritma su ubrzanja rada komora (ventrikularna tahikardija) i treperenje komora (ventrikularna fibrilacija). Najčešće se javljaju u akutnom infarktu miokarda i nestabilnoj angini pektoris. Komorska tahikardija se leči primenom Xylocaina ili Minsetila davanjem u venu ili primenom elektrošoka. Primena elektrošoka je jedina efikasna, spasonosna mera u slučaju treperenja komora.

Zaštita od ponovljenih napada ovih aritmija postiže se lečenjem koronarne bolesti srca, pre svega uklanjanjem ishemije srčanog mišića produvavanjem koronarnih arterija ili hirurškom revaskuarizacijom srčanog mišića. Od lekova se primenjuju betablokatori, Amiodaron kao i ugradnja automatskog defibrilatora.