Postovana doktorka, vec duze ocekujem odgovor na svoje postavljeno pitanje pa posto ga do sada nisam dobila pokusacu ponovo da vam izlozim svoj problem u nadi da ce te mi sada odgovoriti. Imam 33 godine, zivim u jednom malom gradu udata sam i imam dve devojcice od 6 i 4 godina.Na izgled sve bi trebalo da bude lepo, medjutim... Udala sam se veoma mlada ( 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva i povucena i zatvorena osoba a suprug je nesto suprotno i u principu odatle proizilaze nase nesuglasice koje su u pocetku braka bile izrazene medjutim vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih vecih problema u odnosu.Moj psihicki krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svasta mi prolazi kroz glavu. posle toga sam rodila dve hvala bogu zdrave i prave devojcice kojima sam se posvetila u potpunosti i koji su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdaniste ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Medjutim psihicki se ne osecam dobro, imam strahove od smrti, od bolesti, da ce deci nesto da se desi.... Nisam raspolozena ni za razgovore sa ljudima i iako imamo svoj krug prijatelja ja odlazim i druzim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo sta u zivotu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tacku da samo mogu. Pre dve godine sam imala i operaciju zucne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi zuci i to me je nacisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo vas savet ili neki antidepresiv koji bi ste mi predlozili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za strucnu pomoc u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci a sve vise i vise gubim snagu i volju.....Molim vas pomozite mi....

Gubitak deteta je veoma teska trauma koja cesto obelezava tok citavog zivota i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim zivotom, ocigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista moze biti problem da nadjete pravog strucnjaka za svoj problem, verujem da ipak mozete da u prvom vecem gradu potrazite strucnu pomoc, jer antidepresive ne mozete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji ce tokom tog perioda i u razgovorima proci sa Vama problematicne oblasti koje Vam zadaju najvise emotivnih problema. Znam da Vas odrzava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilazenju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, vec i da mogu da osete vasu snagu i podrsku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizicki budete namestima gde Vas porodica vodi, vec da pokusate da se zainteresujete i nadjete neko zadovoljstvo medju bliskim i dragim ljudima, da uzivate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadrzaje, da se ukljucujete u nove aktivnosti i da pokusate da sadrzinski obogatite svoj zivot, a ne da budete mehanicka zena koja ce prosto da dise i postoji. Ukoliko osecate da to bez pomoci strucnog lica ne mozete, potrazite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba bar za pocetak da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi simornih misli.