Imam problem sa osmogodisnjim detetom. Velike su oscilacije u ponasanju i ucenju u skoli. Od ocena sve same petice i trojke, a ponasanje mu je uciteljica okarakrerisala da je kao'zapeta puska'prvi nece nikad da krene, a na provokacije odgovara samarima i tucom. Suprug i ja smo probali raznim metodama, od mirnih razgovora i ukazivanja na posledice, do kaznjavanja i zabrane njemu, dragih stvari. Dete to tako hladno prihvata bez ikakvog komentara. Deca iz zgrade, u kojoj zivimo, svakodnevno dolaze po njega kada krenu u skolu i sa njma se nikad nije pobio niti posvadjaokuci je poslusan, uredan i veso. Brine me ta transformacija i ta dvolicnost kod njega. Kada sam samoinicijativno htela do skolskog psihologa, uciteljica (sa velikim radnim iskustvom) je rekla da nije bas do toga doslo. Htela bih da ovedem dete kod decijeg psihologa, ali ih u boru nema.

Poštovana,
Ukoliko se opisano ponašanje događa samo u školi, a pri tome učiteljica smatra da nije potrebno konsultovati psihologa ("nije dotle došlo") , smatram da se radi o problemu postavljanja granica od strane učiteljice, koja verovatno toleriše grubosti u ponašanju dece, bez ukazavanja na pravila u ponapanju i konsekvence, uz nepotrebnu samouverenost da će ponašanje dece ona uspeti da kontroliše. Naravno radi se o pretpostavci, jer vi ne ukazujete da se takvo ponašanje dešava van škole. Kažnjavanje deteta (pogotovo nestrategijski) ima samo privremn ili nikakav efekat, a pogotovo ako je dečakovo ponašanje reakcija na doživljaj ugroženosti i nebezbednosti u okolnostima gde se grubost i nered tolerišu. Konsultaciju možete potražiti i u boru od školskog psihologa jer vam za to ne treba dozvola učiteljice!
Pozdrav