Kako preboleti raskid

Extra!!!!!

Koja koincidencija sa datumom objavljivanja ovog članka, jer isti dan je počela ta ljubav koja me sad ubija i lomi. Da, dobro se sećam nije puno prošlo, ostrvo rodos, plaza golden sand, http://www.panoramio.com/photo/6696329 prelepo mesto na planeti da se desi ljubav. Opijen njenim flertom i pažnjom koju mi je pružila, reših da je poljubim dok sam izranjao iz vode i ako sam bio svestan da je starija od mene 5 godina, shvatih sve to kao morsku avanturu. Ali povratak u Beograd je promenio tok stvari i odlepili smo jedno za drugim, u jednom trenutku prolaze mi neke stvari kroz glavu i reših da prekinem sa njom kad je najlepše, jer godine i još neke razlike su bile između nas koje nisu davale nadu da bi mogli uspeti, al njene reči su bile tako slatke i obećavajuće. Bio sam zaslepljen njenom ljubavi da sam sve ostalo zanemarivao što bi mi otvorilo oči da se osvetim. To su bila dva meseca koja cu pamtiti ceo zivot, toliko ljubavi, strasti, pažnje... To se nekad ne oseti u vezi koja je mnogo duža, čak nije bila ni jedna svađa ili bilo kakva ne suglasica ma sve je dilo divno dok ona nije shvatila da se ja ne uklapam u njen život koji se u suštini svodi na uspeh u poslu u koji se ja nebi uklopio. Taj raskid gde me ona ljubi kao nikad do tad i njene suze koje mi kaplju na bol i stvaraju je još većom. I samo njeno priznanje da joj je lepo samnom i nemogućnost da mi u lice kaže da je stvarno kraj, još dugo će me lomiti kad god pomislim na nju. Ona će uskoro otići da živi i radi u parizu, mislim da se ne ćemo videti do tad, možda i zbog razloga koji je ona navela da bi to bilo bolno za oboje (možda je i upravu) ne znam kako je njoj, ali meni nije lako da je prebolim, mada pokušavam na sve načine.

Vreme i nacin zavise od
jacine karakterne crte,
samopouzdanja,
trauma koje nosimo iz detinjstva...
Preboleti raskid je jako tesko i individualno. I sama prolazim kroz to i traje tako dugo...

Svaka tuga ima svoje vreme... Tako kazu.. A ja cekam da ono prodje...

Ko ne ume da pati ne ume ni da voli. Meni se drugi put desava da budem
ostavljen bez reci. Prvi put posle 6 a drugi put posle 7 godina. Sad imam 35. Kad me prva koju sam zaista voleo ostavila, "
preboleo" sam je na trodonu nemajuci pojma da pijem heroin u tabletama (tad je to moglo da se kupi u svakoj apoteci bez recepta na komad ako treba) i prosao pakao zivota. Srecom podigao se sa kolena na koje sam se sam bacio i ispravio se ali nikad nisam prestao da je volim. Posle 5 godina patnje povadio me sport i vera da postoji
bolje sutra. U medjuvremnu sam imao dosta devojaka. Mrzeo sam ih potajno a da toga nisam bio ni svestan. A onda mi je posle 8 godina posle prva druga stigla kao grom iz vedra neba. Tada mi se cinilo kao boziji dar a sad to shvatam kao djavolju igru. Dobio sam oslonac, uzeo dovoljnu dugacku polugu i pokrenuo moj svet. Od bivseg pogubljenog bez perspektive dzankija postao sam tehnicki online urednik la times-a, socijalizovao se i ponovo postao covek, pravo iz moje sobe, sam, ali imao sam oslonac. Podigla me na noge i nesebicno dala sve sto je mogla a ja sam sve to ispratio i pomogao joj u svemu u cemu je njoj trebala pomoc. A trebala joj je. Nikad nije bilo potrebe da jedno drugome kazemo hvala ili volim te... Bilo je dovoljno da se pogledamo. Nijedna svadja, nijedna ruzna rec, vrlo slicna interesovanja, smisao za humor, puno, puno, puno smeha, ljubav prema istoj hrani, ljubav prema putovanjima, restoranima, fantastican seks, razgovori od po 3-4 i vise sati dnevno, isli smo skoro svakodnevno u setnje po nekoliko sati po svim krajevima velikog grada, ispitivali, istrazvali, zajednicki radili na projektima, kvalitetno suceljavali misljenja, sijaset toga prelepoga... A onda su dosli moji
porodicni problemi iz kojih ko zna kad cu se izvuci. Shvatila je to. Osetio sam da nesto nije kako treba ali cisto intuitivno. Ona me jedino nikad nije izdala: intuicija. E onda je dosla pre par nedelja i rekla: "dosla sam i osecam ravnu liniju kad te vidim." .... I otisla... Doduse, jednom mi je rekla da cemo se rastaviti zato sto se previse dobro poznajemo. Nisam je razumeo tad a ne razumem ni sad. Tu noc sam zavrsio u urgentnom centru sa dijagnozom
predinfarktno stanje. Boze, kao da sam najgori
mazohista!? Kako se sad osecam? Izvukla mi je tlo pod nogama, izgubio sam oslonac, poluga je pukla, zemlja se vratila gde je bila a ja sam se zaljuljao kao nikad u zivotu. Posklanjao sam sve stvari koje me vezuju za nju a ima ih za jedan kamioncic, ne posecujem joj naloge ni na jednoj socijalnoj mrezi, sve fotke sam zabio u poslednju rupu na mom kompu ali dzaba. Moja je gorka sudbina da imam fotografsko pamcenje i gde god krenem imam potpuno
jasno secanje u glavi. Tako je i sa prvom i dan danas. Ne umem da shvatim... Poceo sam da locem, ali poucen zavisnoscu to sam odbacio iako mi je prijalo. Pribrao sam prijatelje i poceo malo da skitam i izlazim po dobrim mestima a onda shvatio da me promenila za tih 7 godina toliko da mi nisu potrebni ni oni ni kafana vec ona. Ne kazem da ne pomaze ali kao jedan ranisan za cir na zeludcu. Umine pa pocne ponovo da boli. Antidepresive necu da pijem jer mi za smeh treba inspiracija a ne takva vrsta leka. Trenutno mi je inspiracija 10^-100 jer se smejem retko i kiselo. Pokusavam da slikam i sviram ali to izgeda kao da krecim i orem drombulje. Pokusavam da programiram ali mi nista kreativno ne pada na pamet. Bacio sam se na kvalitetnu dijetu jer sam dobio koje kilo opustajuci se uz nju. I dalje idem u duge duge setnje pored reke i kroz sume. Valja za zdravlje. Povukao sam se na selo. Ah da,
bromazepam i
lekove za srce sad pijem redovno. Tako mi je kardiolog rekao. Kaze: "imao si srecu sto ti srce nije puklo" (230/160 hta). Stitim srce ali sedativi su cudo... Ako udjes kajaces se ako ne udjes kajaces se. Doduse, jos nisam zaplakao... Mozda sam trebao... To je od sedativa. Kazu bolje je jednom zaplakati nego hiljadu puta uzdahnuti. A ja uzdisem i u snu. Grom (bromazepam) je takav da kad ga pijes u bolu, glava samo jeci jos, jos, jos, jos, jos.... Koliko cu moci da izdrzim da se oduprem?! Nisam siguran... Mozda je vec kasno jer sam poceo na svoju ruku da povecavam dozu. Ponekad drasticno. Ali ja sam stari dzanki pa je ovo za sad luk i voda. Niko oko mene ne vidi nista. Mozda je i bolje tako. U se i u svoje kljuse. Svestan sam da moram da radim i zaposlim mozak maksimalno ali mi misli lete na sve strane tako da se osecam potpuno nemocno kad treba nesto raditi. Ustvari osecam se potpuno nemocno uopste. Sto su veca ocekivanja veca su i razocarenja a ja sam prvi put pozeleo da sa nekim nastavim da gradim
buducnost, imam kera, pravim neku decu i konacno dobijem mir za kojim lutam godinama. Sad sebi postavljam jedno potpuno opravdano pitanje: "imam li ja vise volje i zelje vise za to? ". Ponavljanje je majka mudrosti. Ili ce opet da pukne grom iz vedra neba. Ko ce to docekati?! Nikad u zivotu nisam sanjao do pre neku noc. Sanjao sam da se vratila.