Kako preboleti raskid

Ok! Bol u grudima koji osecamo posle raskida sa voljenom osobom, depresivno raspolozenje, osecanje bezvrednosti i bezvoljnosti, kao i osecaj da nikada vise necemo biti spremni i sposobni da volimo uglavnom ukazuje da je sa nama sve uredu. Pod uslovom da takva osecanja imamo ne vise od godinu dana, snazne emocije i ocekivanja koje smo gaili prema bivsem partneru uglavnom isceznu ili im se smanji intenzitet tokom toga perijoda. Medjutim, svaki covek je prica za sebe, sa razlicitim iskustvima, razmisljanjima, ocekivanjima. . . . . Nekoga raskid nagoni na suicid, destrukciju ili autodestrukciju a kod nekoga probudii kreativnost, zelju za novim pocetkom, nova stranica u zivotu, osecanje vece spremnosti i iskustvenosti. Svaki raskid sam jako tesko podnosio, poslovica koja mi je uvek mnogo znacila-
-bolje kraj sa bolom nego bol bez kraja. -
sa svojim problemom u vezi raskida, tj. Odvajanja od voljene osobe izasao sam na kraj tek kada sam preispitao sta mene zapravo boli u celoj toj prici, gde to konstantno gresim????? Osecanje usamljenosti, odbacenosti, bezvrednosti, kako to mene neko da ostavi. . . ??? Kao i bolni dokaz da sam opet pogresio, eto ona ipak nije bezgresna devojcica sa cvetom u kosi, koja mene nikada nebi prevarila, ostavila, opsovala, mali bezgresni andjeo, najlepsa devojka u gradu, osoba kao stvorena za mene, naj lepsa devojka na svakoj svecanosti. . Naj pametnija. . . . . . . I jos mnogo naizgled bespotrebnog favorizovnja osobe. Tesko da cemo ikada pronaci osobu koja nam po svem pase!!! (dj. Balasevic) ali zato cesto pronadjemo osobu u koju cemo projektovati sve osobine koje smo zamisljali da bi trebala da ima osoba sa kojom cemo provesti zivot ili barem neki period. Ja sam imao situaciju da devojka jasno iskazuje ponasanja koja meni ne odgovaraju, ali sam bio toliko uporan u svojim projekcijama, da nije uspela par godina da mi dokaze da nije ona ono sto ja ocekujem. Pri tome nisam se mirio sa njenim osobinama koje mi nisu odgovarale! Niti sam zeleo takvu da je zadrzim kraj sebe! I sta onda????? Jako dug period zaljubljenosti koji nije bio ni blizu zrele ljubavi a onda je nastupilo razocarenje????? Dugo sam se pitao zasto??? Kako???. . . . . . Tek sam dosao do odgovora, kada sam se iskreno zapitao u sta sam se razocarao? U sebe, u nju, u ljubav, u odnose???? Zakljucak mi je delovao potpuno blesavo, bio sam razocaran u sebe i u svoju metodologiju ljubavi!!! Sada mi je zao nje, sto se toliko dugo trudila da odigra ulogu za koju sam ja pisao scenario! Sta hocu zapravo da kazem-
u pocetku partnerskih odnosa treba dopustiti zaljubljenosti da nas ponese par metara od tla, da zaboravimo na sve oko sebe i oslepimo za sve ostalo sto nas okruzuje sem za voljenu osobu!!! Smatram da je korisno prepustanje takvim osecanjima zbog raznih hormona srece koji ce delovati na nase raspolozenje jace nego bilo koja psihoaktivna supstanca. Ali netreba se predugo prepustati takvim osecanjima. Potrebno je sto pre cvrsto stati na noge i sto racionalnije proceniti sa kim mi to zapravo imamo posla!!!!!!! Realno sagledati sve osobine, navike, potrebe, ocekivanja. . . Te nove osobe sa kojom smo se zblizili, kao i preispitati i reci svoja ocekivanja u novoj ljubavi!! Prodiskutovati o tome otvoreno sa novom partnerkom, partnerom. Nece nista samo od sebe, uglavnom je potrebno reci ne smemo se oslanjati na podrazumeva se!! Nista se ne podrazumeva!!!! U samom pocetku nove ljubavi kada partneri iskreno iskazu svoja osecanja, namere i ocekivana zatim prodiskutuju o svemu pa prihvate jedno drugo kao celovite osobe, kao paket dobrih i losih osobina, velike su sanse da dugo ostanu zajedno, da budu srecni zajedno i da zaljubljenost predje u pravu zrelu i iskrenu ljubav. . (sposobnost procene iskrenosti partnera u mnogome zavisi od prethodnih iskustava kao i od opste inteligencije) svaka propala veza, nemora nas ubiti i baciti u vecitu depresiju, ako se tako nesto i desi treba razmisljati kakvu korist dobijamo takvim nacinom reagovanja? (zanimljiva tema, ali jako cesta) . Nista nije bilo uzalud, nije izgubljeno vreme, kako mnogi razmisljaju posle raskidanja, tokom prethodnih veza prvenstveno upoznajemo sebe, svoje potrebe, blokade, strahove……upoznajemo i zivot u dvoje, sve njegove dobre i lose strane. I iz svake veze izlazimo spremniji, sposobniji da pronadjemo osobu koja ce nam odgovarati a i mi njoj. Psyaca@hotmail. Com

Mozda sam za mnoge klinac ovde, imam samo 22 godine, ali 20 ili 50 slomljno srca je slomljeno srce, tako da vas razumem i verujem da cete i vi mene. . . Dosta mi znaci sto sam naleteo na ovo sad, jer kao i svi koji citaju ovo prolazim povremene krize posle raskida. . . Raskid sa njene strane pod izgovorom da nisam siguran da je volim i da sebe ubedjujem u suprotno. . . Inace devojka je starija od mene 4 godine i zivi samo u istoj zgradi samo 2 ulaza dalje od mene. . . Pa vi shvatite tezinu svega, jer kad sam je video pre par dana srce mi je tako jako preskocilo da sam prebledeo u sekundi i da mi nije bilo dobro. . . Moram da napomenem da mi je prvi put da sam voleo nekog, prvi put da sam uradio najludje stvari za tog nekog i prvi put da ne znam koji je razlog raskida kao i smisao cele veze. . . Bitno je samo da kazem da devojka ne studira, ne radi, slabo izlazi a pricali smo o braku pa vi vidite sta je tu bilo po sredi. . . Generalno tesko je, ali svaki dan predstavlja novu prepreku koju treba preskociti, pogotovu ako taj dan od tebe zahteva da budes kompletno svoj u nekim situacijama a tebi nije ni do cega. . . Proslo je mesec i po dana od naseg raskida i dalje se bojim da je ne sretnem kad budem izlazio iz zgrade, isao u prodavnicu, cekao prevoz. . . Sreca pa se ne srecemo ali i dalje mi je cim katastrofa! Najteze je samo ne misliti na to i koncentrisati se na druge stvari. Prosao sam fazu plakanja i ubijanja sebe tuznim pesmama, ali i dalje se javi onaj osecaj kad bi da pobegnem iz svoje koze i zaboravim na sve. . . Najgore mi je sto se u celoj toj prici u stvari borim sam protiv sebe i svog srca. Kazu mi ljudi da ce sve to proci i da cu opet voleti, sto je najgore, svestan sam toga ponekad, ali srce je cudo, nece pa nece da prestane da boli. Verujem u to da vreme leci sve i nisu to dzaba rekli i tesim se izgovorima da nije sudjeno i da mene ceka neko drugi negde ko ce nju baciti u senku ali nekad mi sve to deluje ko jedno veliko prose***anje! Izvinite na ruznim recima ali emocije su toliko jake sada da mi je to najbolji nacin da se izrazim. . . Samo izvlacim iz svega pozitivno, kontam ojacacu, necu lagati sebe kasnije da je nesto ok kad makar i malo primetim da nije. . . Sad mi je samo potrebno da znam da ljubav ne traje samo neko vreme dok se ljudi ne vencaju i dodju deca ko sto ozenjeni ljudi pricaju, treba mi da znam da mogu da volim nekog celi zivot! Je**s ljubav ako se sve svodi na kompromis i medjusobno postovanje celog zivota. Ja hocu ljubav, strast, ceznju i da nosim nekog u srcu celi zivot!!! Naravno, kad za to dodje vreme. . .

Meni se nekad cini da je to preboljavanje kao skidanje s droga, u sustini i jeste odvikavanje od neke vrste emotivne, a i fizicke zavisnosti. Meni je isto datum objavljivajna posta simbolican jer mi znaci kraj moje dugogodisnje veze. Veze koju sam prekinula sama, nakon visemesecne jednostrane borbe da se nesto od nas dvoje spasi. Prekinula sam je jer sam konacno jednog dana jednostavno digla ruke od svega, a od tog dana je proslo jos 3 meseca dok se nisam odlucila za iseljenje iz naseg zajednickog stana. Ostavila sam osobu koju sam volela vise od svega i kog veliki deo mene i danas nakon sveg ovog vremena i dalje voli, bez obzira na sve. Na njegovo zapostavljanje, udaljavanje, varanje, laganje. Na njegovo izbegavanje bilo kakvog ozbiljnog razgovora kojim bi se stvari mogle resiti (bilo mu je lakse da o tome prica s nekom klinkom) , na njegovo ignorisanje mojih i poluskrivenih i direktnih signala: “uradi nesto gubis me”. A on, umesto da zasuce rukave, skupi petlju i stavi karte na sto i kaze: “ok, hajde da menjamo nesto, hajde da se potrudimo oboje” je nastavio da zivi u svojoj visemesecnoj “zutoj minuti”. I sad, toliko meseci nakon raskida moram da ga jurim za mrvice objasnjenja za njegovo ponasanje. Jer, nemam sumnje u to da me voleo. Voleo jeste, svim svojim srcem i kako me niko do sad nije voleo. Ali zasto je onda dopustio da stvari skliznu ovim tokom? I da li je moguce uopste preboleti bez ikakvih odgovora na toliko puno pitanja? I da li je fer pustiti osobu koja je dala preko svake granice da ode bez trunka borbe za nju i kasnije joj ne dati ni mrvu objasnjenja “zasto”? Puno, puno je teze nastaviti svoj zivot bez ikakvog objasnjenja i razloga za sve sto se desilo. Tesko je i nauciti iz licnih greski kad ti osoba uskracuje priliku da ti na njih ukaze. Tesko je prekinuti postavljati samom sebi pitanja i traziti odgovore. I odgovori koje nadjes, sigurno su delom tacni jer ipak niko tu osobu ne zna i ne oseca toliko dobro kao ti sam. A s druge strane, ima li ikog subjektivnijeg od tebe? Npr. Lako je razumeti da totalna arogancija i drskost kad se pricalo o toj klinki dolazila iz nepodnosljivih osecanja krivice s kojim on nije mogao izaci na kraj i koja su ga i dovela do toga da pusti da stvari jednostavno skliznu. Puno je teze proceniti kad su stvari zaista pocele da pucaju i da se menjaju u njemu. Tesko je preseci svaki vid komunikacije kad ti nedostaje toliko delica slagalice koja ti je potrebna za ozdravljenje. Jos teze ubediti sebe da ti nije potrebna. I licno, mislim da jeste potrebna, i da ce uvek biti potrebna tom nekom delu same sebe. Meni se i sad cini da osim sto preboljevam njega preboljevam i deo same sebe koji nepovratno gubim a tesko se mirim s tim. Ne zelim da obrisem slike, brojeve i mailove kad svejedno imam prokleto dobro pamcenje. Mogu da izaberem svaki dan da ih ne gledam i ne mislim na to, ali da obrisem ne mogu, a i nema smisla jer se svega prezivo i prejako secam. Uvek sam mislila da to super-pamcenje moze biti iskljucivo prednost u zivotu (mislim secam se i registracije s tatinog crvenog “stojadina” iz ’85, nazalost!!) , ali nije, i sad jedna od mojih najvecih vrlina ispada moj “neprijatelj”. Svi saveti koji su navedeni su super, sport, zanimanja, drustvo, izlasci, izbegavanje nove emotivne veze sve dok se osecate prazno, i narvano izbegavanje alkohola i raznoraznih psihoaktivnih supstanci. I da treba vreme, sve to stoji. Ali nekad i kad sve to uradimo jednostavno ne prolazi, ili prolazi ali toliko sporo i trazi toliki emotivni napor i kontrolu da je gotovo nemoguce popustiti. A jednom kad popustis, posaljes sms, otvoris stranicu, ili jos gore primis sms ili e-mail ili poziv (nad cim nemamo nikakve kontrole) ili sretnes osobu slucajno (mozda s nekim novim) , onda ajde opet jovo nanovo, sve iz pocetka. Tako da je moj jedini zakljucak nakon svog ovog vremena i mikroskopskih napredaka i nazadaka (i naravno klasicnog “ocemo nazad? ” opet s moje strane) da osim svega gore navedenog, ako ipak ne upali u neko razumno vreme, da je mozda pametno obratiti se nekom strucnom za pomoc. Jer nijedan prijatelj nije objektivan niti ti moze pomoci, a sam sebi ne mozes uvek biti dovoljan. Tako da bih dodala i analizu kao moguce resenje.

Extra!!!!!

Koja koincidencija sa datumom objavljivanja ovog članka, jer isti dan je počela ta ljubav koja me sad ubija i lomi. Da, dobro se sećam nije puno prošlo, ostrvo rodos, plaza golden sand, http://www.panoramio.com/photo/6696329 prelepo mesto na planeti da se desi ljubav. Opijen njenim flertom i pažnjom koju mi je pružila, reših da je poljubim dok sam izranjao iz vode i ako sam bio svestan da je starija od mene 5 godina, shvatih sve to kao morsku avanturu. Ali povratak u Beograd je promenio tok stvari i odlepili smo jedno za drugim, u jednom trenutku prolaze mi neke stvari kroz glavu i reših da prekinem sa njom kad je najlepše, jer godine i još neke razlike su bile između nas koje nisu davale nadu da bi mogli uspeti, al njene reči su bile tako slatke i obećavajuće. Bio sam zaslepljen njenom ljubavi da sam sve ostalo zanemarivao što bi mi otvorilo oči da se osvetim. To su bila dva meseca koja cu pamtiti ceo zivot, toliko ljubavi, strasti, pažnje... To se nekad ne oseti u vezi koja je mnogo duža, čak nije bila ni jedna svađa ili bilo kakva ne suglasica ma sve je dilo divno dok ona nije shvatila da se ja ne uklapam u njen život koji se u suštini svodi na uspeh u poslu u koji se ja nebi uklopio. Taj raskid gde me ona ljubi kao nikad do tad i njene suze koje mi kaplju na bol i stvaraju je još većom. I samo njeno priznanje da joj je lepo samnom i nemogućnost da mi u lice kaže da je stvarno kraj, još dugo će me lomiti kad god pomislim na nju. Ona će uskoro otići da živi i radi u parizu, mislim da se ne ćemo videti do tad, možda i zbog razloga koji je ona navela da bi to bilo bolno za oboje (možda je i upravu) ne znam kako je njoj, ali meni nije lako da je prebolim, mada pokušavam na sve načine.